Bubašvabe [Tema: Bruno Šulc]

| December 29, 2015 | 0 Comments

Autoportret-przy-sztalugach-malarskich-1920

Bilo je to za vreme sivih dana koji su došli posle sjajnog šarenila genijalne epohe moga oca. Bile su to duge nedelje depresije, teške nedelje bez nade i praznika, pod zatvorenim nebom i osiromašenim pejzažom. Oca tad već nije bilo. Gornje sobe su bile pospremljene i iznajmljene jednoj telefonistkinji. Od celokupnog ptičjeg domaćinstva ostao nam je jedan jedini primerak, ispunjeni kondor, koji je stajao na polici u salonu. U hladnom polumraku spuštenih zavesa stajao je tamo, kao za života, na jednoj nozi, u pozi budističkog mudraca, a njegovo gorko, sasušeno, asketsko lice bilo je skamenjeno u izraz krajnje ravnodušnosti i abnegacije. Oči su mu ispale, a kroz isplakane, suzne očne duplje prosipala se piljevina. Samo su rožnate egipatske izrasline na snažnom golom kljunu, i na goloj šiji, izrasline i žlezde bledoplave boje davale toj staračkoj glavi nešto dostojanstveno, hijeratično.

Njegovu perjanu rizu su već na mnogim mestima izgrizli moljci. Gubio je meko, sivo perje, koje je Adela jednom nedeljno čistila zajedno sa bezimenom prašinom sobe. Na olinjalim mestima se videlo grubo platno za džakove, iz koga su virile kučine. Potajno mi je bilo žao što je majka sa takvom lakoćom prešla na dnevni red posle gubitka oca. Nikada ga nije volela – mislio sam – a pošto otac nije ukorenjen u srcu ni jedne žene, nije zato mogao urasti ni u kakvu realnost pa je večito lebdeo na periferiji života, u polurealnim regionima, na ivicama stvarnosti. Nije bio zaslužio čak ni poštenu građansku smrt – mislio sam – sve je kod njega moralo biti čudno i sumnjivo. Odlučio sam da u pogodnom trenutku iznenadim majku otvorenim razgovorom. Toga dana (bio je to teški zimski dan i od jutra je već sipilo meko paperje sumraka) majka je imala migrenu i ležala sama na sofi u salonu.

U toj retko posećivanoj, svečanoj sobi od vremena očevog nestanka vladao je uzorni poredak, koji je Adela održavala voskom i četkom. Nameštaj je bio pokriven navlakama; sve stvari su bile podređene gvozdenoj disciplini koju je Adela uvela u toj sobi. Samo se buket paunovog perja, koje je stajalo u vazi na komodi, nije mogao držati u stezi. To je bio element svojevoljan, opasan, neuhvatljive revolucionarnosti, kao bučni razred gimnazijalki, pred očima pun pobožnosti, a iza leđa razvratne samovolje. Te oči su po ceo dan svrdlale i bušile rupe u zidovima, namigivale, gurale se, trepćući, s prstom na ustima, jedne preko drugih, pune kikota i vragolija. Ispunjavale su sobu cvrkutom i šapatom, rasipale se kao leptiri oko lampe, udarale šarenom gomilom u mutna, staračka ogledala odvikla od kretanja i veselosti, zavirivale kroz ključaonice. Čak i u prisutnosti majke, koja je sa zavezanom glavom ležala na sofi, nisu mogle da se uzdrže, namigivale su, davale međusobno znakove, govorile nemim, šarenim alfabetom, punim tajnih značenja. Ljutio me je taj drski sporazum, ta treperava zavera iza mojih leđa. S kolenima pritisnutim uz majčinu sofu, ispitujući sa dva prsta kao rasejan, fini materijal njene domaće haljine, rekao sam kao uzgred: „Hteo sam već odavno da te zapitam: je li istina da je to on?” Iako čak ni pogledom nisam pokazao na kondora, majka je odmah pogodila. Veoma se zbunila i spustila oči. Namerno sam pustio da prođe jedan trenutak, da bih malo uživao u njenoj zbunjenosti, posle čega sam sasvim mirno, savlađujući gnev koji je rastao, upitao: „Kakav smisao onda imaju sve te spletke i laži, koje seješ unaokolo o ocu?”

Ali njene crte, koje su se u prvom trenutku bile raspale u panici, počele su ponovo da se sređuju. „Kakve laži?” upitala je žmirkajući očima, koje su bile prazne, nalivene plavetnilom, bez beonjača. „Znam ih od Adele”, rekao sam, „ali mi je poznato da potiču od tebe; hoću da znam istinu.”

Njena usta su lako podrhtavala, zenice, izbegavajući moj pogled, pobegoše u kut oka. „Nisam lagala”, rekla je, a usta joj nabubriše i istovremeno postadoše mala. Osetio sam da koketira sa mnom kao žena sa muškarcem. „Ono sa bubašvabama je istina – i sam se sećaš…” Zbunio sam se. Doista, sećao sam se te invazije bubašvaba, te poplave crnih rojeva, koja je ispunjavala noćnu tamu paučjom jurnjavom. Sve pukotine su bile pune brkova koji su se mrdali, iz svake pukotine je naglo mogla izleteti bubašvaba, iz svake pukotine na podu mogla je da sevne ta crna munja po podu. Ah, ti očevi krici od straha, skakanje sa stolice na stolicu sa kratkim kopljem u rukama. Ne uzimajući ni jelo ni piće, sa pečatima groznice na licu, s grčem gađenja oko usta, moj otac je bio potpuno podivljao. Jasno je bilo da tu napetost nijedan organizam ne može dugo izdržati. Strašno gađenje je izmenilo njegovo lice u ukočenu tragičnu masku, u kojoj su samo zenice, sakrivene pod donjim kapkom, vrebale ležeći, napete kao tetive, u večnom podozrenju. S divljom vikom naglo bi skakao sa sedišta, kao bez očiju jurio u ugao sobe i već dizao koplje, na kome je nataknuta ogromna bubašvaba očajnički prebirala gužvom svojih nogu. Tada bi Adela došla u pomoć ocu bledom od užasa i oduzimala mu koplje zajedno sa nabodenim trofejom, da bi ga utopila u čabrici. Već tada ne bih međutim znao reći da li su mi te prizore usadila Adelina pričanja, ili sam sam bio njihov svedok. Moj otac tada već nije imao one otporne snage, koja zdrave ljude brani od opčinjenosti gađenja. Umesto da se odvoji od strašne atraktivne snage te potčinjenosti, moj otac, predat na milost i nemilost ludilu, sve više se uplitao u nju. Žalosne posledice nisu dozvolile da se dugo čeka na njih. Ubrzo su se pojavili prvi znaci podozrivosti, koji su nas ispunili strahom i tugom. Očevo držanje se promenilo. Njegovo ludilo, euforija njegovog uzbuđenja se ugasila. U pokretima i mimici počeli su se otkrivati znaci nečiste savesti. Počeo je da nas izbegava. Po ceo dan se skrivao po uglovima, u ormanima, pod perinom. Često sam ga viđao kako zamišljeno posmatra sopstvene ruke, ispituje konzistenciju kože, noktiju, na kojima su počele da se pojavljuju crne pege, kao ljuske bubašvaba.

Danju se još opirao ostacima snage, borio se, ali je noću opčinjenost udarala na njega snažnim jurišima. Kasno noću sam ga viđao u svetlosti sveće koja je stajala na podu. Moj otac je ležao na zemlji nag, išaran crnim mrljama totema, iscrtan linijama rebara, fantastičnim crtežom anatomije koja se skroz videla, ležao je četvoronoške, obuzet opčinjenošću averzije, koja ga je uvlačila u dubinu svojih komplikovanih puteva. Moj otac se kretao mnogočlanim, komplikovanim kretnjama čudnog rituala, u kome sam sa užasom prepoznao podražavanje bubašvabjeg ceremonijala.

Od tog vremena smo se odrekli oca. Sličnost sa bubašvabama je svaki dan bila sve veća – moj otac se pretvarao u bubašvabu.

Počeli smo da se navikavamo na to. Viđali smo ga sve ređe, po cele nedelje je nestajao negde na svojim bubašvapskim putevima – prestali smo da ga razlikujemo, sasvim se izjednačio sa tim crnim neobičnim plemenom. Ko je mogao reći da li još živi negde u nekoj pukotini poda, da li je noću trčao kroz sobe, umešan u bubašvapske poslove, ili je možda bio među onim mrtvim insektima, koje je Adela svako jutro nalazila izvrnute trbuhom nagore i naježene nogama i sa gađenjem skupljala na đubrovnik i izbacivala?

– Pa ipak – rekao sam zbunjen – siguran sam da je taj kondor on. – Majka me pogleda ispod trepavica: „Nemoj da se mučiš, dragi – već sam ti govorila da otac putuje po zemlji kao akviziter – pa znaš da ponekad dolazi noću kući, da bi pre svanuća otputovao dalje.”

Bruno Šulc

Preveo sa poljskog: Stojan Subotin

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Bubašvabe [Tema: Bruno Šulc]

by admin time to read: 6 min
0