Ne ostaje još mnogo da se doda, naša istorija se završava [Tema: Bruno Šulc]

| August 19, 2016 | 0 Comments

sanatorijum

Proleće (7)

XL

Bojim se da prerano otkrijem poslednje adute. Igram u suviše veliki ulog da bih mogao da rizikujem. Rudolfu sam odavno prestao da podnosim izveštaj o toku događaja. Njegovo držanje se uostalom promenilo od nekog vremena. Ljubomora, koja je bila dominantna osobina njegovog karaktera, ustupila je mesto izvesnoj velikodušnosti. Neka usrdna naklonost pomešana sa zabrinutošću pokazuje se u njegovim gestovima i neveštim rečima, kad god se slučajno susretnemo. Ranije ispod njegovog gunđavog izraza ćutljivca, ispod njegove iščekujuće uzdržljivosti, ipak se krila radoznalost koja ga je proždirala, gladna svake nove pojedinosti, svake nove verzije o mojoj stvari. Sad je čudno miran, ne želi više ništa da dozna od mene. To mi sada zapravo veoma odgovara, jer iz noći u noć imam te neobično važne sednice u Panoptikumu, koje za izvesno vreme moraju ostati u najvećoj tajnosti. Stražari klonuli od votke, koje im ne žalim, spavaju u svojim sobicama snom pravednika, dok ja uz svetlo nekoliko dimljivih sveća konferišem u tom skupu. Jer među njima ima i krunisanih glava i pregovori sa njima ne spadaju u lake stvari. Iz ranijih vremena sačuvali su taj bespredmetni heroizam, sada prazan i bez teksta, taj plamen, to sagorevanje u vatri neke koncepcije, to stavljanje celog života na jednu kartu. Njihove ideje, za koje su živeli, diskreditovale su se jedna za drugom u prozi svakidašnjeg dana, njihovi fitilji su sagoreli, oni stoje prazni i puni neiživljene dinamike i blistajući nesvesno očima čekaju na poslednju reč svoje uloge. Kako je lako u tom trenutku falsifikovati tu reč, podmetnuti im prvu ideju koja vam padne na pamet – kad su tako nekritični i bespomoćni! To mi u velikoj meri olakšava zadatak. S druge strane ipak je neobično teško dopreti do njihovog uma, zapaliti u njemu svetlo neke misli, takva je promaja u njihovom duhu, tako prazan vetar duva kroz njih. Već samo njihovo buđenje iza sna stalo me je mnogo truda. Svi su ležali na krevetima, samrtno bledi i bez daha. Naginjao sam se nad njih izgovarajući šapatom reči najvažnije za njih, reči koje bi trebalo da ih prožmu kao električna struja. Otvarali su jedno oko. Bojali su se stražara, pravili se mrtvi i gluvi. Tek kad su se uverili da smo sami, pridizali su se na svojim ležištima, uvijeni u zavoje, sastavljeni od komadića, pritiskujući drvene proteze, veštačka, lažna pluća i utrobe. U početku su bili vrlo nepoverljivi i hteli su da recituju naučene uloge. Nisu mogli da shvate da se od njih može tražiti i nešto drugo. Tako su tupo sedeli stenjući s vremena na vreme, ti sjajni muževi, cvet čovečanstva, Drajfus i Garibaldi, Bizmark i Viktor Emanuel I, Gambeta i Macini i mnogi drugi. Najteže je shvatao sam nadvojvoda Maksimilijan. Dok sam ja vatreno kraj njegova uha stalno ponavljao Bjankino ime, on je besvesno treptao očima, beskrajno čuđenje se ocrtavalo na njegovom licu i nikakav blesak razumevanja nije prožimao njegove crte. Jedino kad sam lagano i razgovetno izgovorio ime Franca Jozefa I, preko njegova lica je preletela divlja grimasa, čisti refleks, koji već nije imao odgovarajućeg parnjaka u njegovoj duši. Taj kompleks je bio već odavno istisnut iz njegove svesti, a i kako bi mogao živeti sa njim, sa tom napetošću mržnje koja razdire, on – s trudom sastavljen i zaceljen posle onog krvavog streljanja u Vera Kruzu. Morao sam ga ponovo učiti njegovom životu od početka. Anamneza je bila neobično slaba, nadovezivao sam se na podsvesne bleskove osećanja. Kalemio sam na njega elemente ljubavi i mržnje. Ali sledeće noći se ispostavljalo da je zaboravio. Njegove kolege, koje su bolje shvatale od njega, pomagale su mu, došaptavale reakcije, kojima je trebalo da odgovara i vaspitanje je tako napredovalo laganim koracima. Bio je veoma zapušten, prosto unutrašnje opustošen od stražara, no i pored toga doterao sam dotle, da je na zvuk imena Franca Jozefa izvlačio sablju iz korica. Umalo što nije probio čak Viktora Emanuela I, koji mu se nije dovoljno brzo uklonio s puta.

Desilo se da se ostatak tog sjajnog kolegijuma mnogo brže zagrejao i prožeo idejom nego nesrećni nadvojvoda koji je s mukom držao korak s njima. Iz sve snage sam morao da ih zadržavam. Ne mogu reći da li su oni shvatili svu širinu ideje za koju su imali da ratuju. Meritorna strana nije bila njihova stvar. Predodređeni da sagore u vatri neke dogme, bili su puni oduševljenja što su zahvaljujući meni stekli parolu za koju su mogli umreti u borbi, u vihoru zanosa. Umirivao sam ih hipnozom, s mukom sam ih navikao da čuvaju tajnu. Bio sam ponosan na njih. Koji vođa je ikada imao pod svojim zapovedništvom tako sjajan štab, generalitet sastavljen od tako vatrenih duhova, gardu – istina samo invalida, ali kako genijalnih!

Najzad je došla ta noć, bujna i puna vihora, potresena u svojim dubinama sve do dna onim što se u njoj pripremalo, ogromno i bezgranično. Munje su s vremena na vreme razdirale mrak, svet se otvarao rasporen do najdubljih creva, pokazivao svoju sjajnu unutrašnjost, preplašeno i bez daha i s treskom je ponovo zatvarao. I plovio dalje, sa šumom parkova, s pohodom šuma, s kolom horizonata koji su kružili. Pod zaštitom mraka napustili smo tunel. Išao sam na čelu te nadahnute kohorte, koja se kretala spotičući se veoma, mlatarajući, lupajući štakama i drvetom. Tako smo po mraku došli do kapije koja je vodila u vilu. Zatekli smo je otvorenu. Uznemiren, predosećajući neku podvalu, naredio sam da se zapale buktinje. Vazduh se zacrvenio od smolnog luča, poplašene ptice su se digle visoko u crvenom sjaju, u tom bengalskom svetlu jasno smo videli vilu, njenu terasu i balkone koji su izgledali kao obasjani požarom. Na krovu se lepršala bela zastava. Prožet rđavim predosećajem, stupio sam u dvorište na čelu mojih hrabrih. Na terasi se pojavio majordom. Silazio je, klanjajući se, sa monumentalnih stepenica i približavao se dvoumeći se, bled i nesigurnih pokreta, sve jasniji u svetlu luča. Upravio sam se na njegove grudi oštricu moje sablje. Moji verni su stajali nepokretno, visoko dižući buktinje koje su se dimile. U tišini se čuo šum plamenova koji su tekli vodoravno.

– Gde je gospodin de V.? – upitao sam.

Neodređenim gestom je raširio ruke.

– Otputovao je, gospodine – rekao je.

– Odmah ćemo se uveriti da li je to istina. A gde je Infantkinja?

– Njeno Visočanstvo je takođe otputovalo, svi su otputovali…

Nisam imao razloga da sumnjam u to. Neko me je morao izdati. Nije bilo vremena za gubljenje.

– Na konje! – povikao sam. – Moramo im preseći put.

Provalili smo vrata od štale, u mraku nas zapahnu toplota i miris životinja. Za trenutak smo svi sedeli na konjima koji su se propinjali pod nama i rzali. Nošeni njihovim galopom, uz topot kopita po pločniku izjurili smo dugom kavalkadom u noćnu ulicu. »Šumom prema reci«, dobacio sam iza sebe i skrenuo u šumsku aleju. Oko nas se razbesneše dubine šikare. U mraku se otvoriše kao nagomilani predeli katastrofa i potopa. Leteli smo kroz vodopade šumova, kroz uzbunjene šumske mase, vatra buktinja se otkidala u velikim pahuljama iza našeg otegnutog galopa. Kroz moju glavu je leteo uragan misli. Da li je Bjanka bila oteta, ili je i u njoj nisko nasledstvo oca pobedilo majčinu krv i poslanstvo koje sam uzalud pokušavao da joj nakalemim? Aleja je postajala sve tešnja, pretvorila se u klanac, na čijem se izlazu širila velika šumska poljana. Tamo smo ih najzad sustigli. Ugledali su nas još izdaleka i zaustavili kola. Gospodin de V. je sišao i prekrstio ruke na grudima. Išao je prema nama lagano, mračan, svetlucajući naočarima, sav purpuran u svetlu buktinja. Dvanaest sjajnih oštrica upravi se prema njegovim grudima. Približavali smo se u velikom polukrugu, ćutke, konji su išli hodom, zaslonio sam oči rukama, da bih bolje video. Sjaj buktinje pade na kočije i ja ugledah zavaljenu na sedištu samrtno bledu Bjanku, a kraj nje – Rudolfa. Držao je njenu ruku i pritiskivao je na grudi. Lagano sam sjahao i nesigurnim korakom krenuo sam prema kočijama. Rudolf se lagano podiže kao da je hteo da mi izađe u susret.

Stavši kraj kočija, okrenuo sam se prema kavalkadi koja je lagano nastupala u širokom fronut, sa špadama spremnim na ubod i rekao: »Gospodo, nepotrebno sam vas mučio. Ova gospoda su slobodna i slobodno će otići, nedirnuta ni od koga. Ni dlaka s glave im neće pasti. Ispunili ste svoju dužnost. Stavite sablje u kanije. Ne znam do koje ste mere shvatili ideju, u čiju službu sam vas upregao, do kog stepena je ona ušla u vas i postala krv vaše krvi. Ta ideja, kako vidite, bankrotira na celoj liniji. Što se vas tiče, mislim da ćete to bankrotstvo preživeti bez veće štete, kad ste preživeli i bankrotstvo sopstvene ideje. Vi ste već neuništivi. Što se mene tiče… ali ja nisam važan. Hteo bih samo«, tu sam se okrenuo prema onima u kočijama, »da ne mislite da me je to što se dogodilo, zateklo sasvim nepripremljenog. Nije tako. Odavno sam predviđao sve to. Ako sam prividno tako dugo živeo u svojoj zabludi, ako nisam dozvoljavao da do mene dopre bolje znanje, to je samo zato što mi nije bilo slobodno da znam stvari koje su prelazile moj delokrug, nije mi bilo slobodno da idem ispred događaja. Hteo sam da istrajem na položaju, na koji me je postavila moja sudbina, hteo sam da do kraja izvršim svoj program, da ostanem veran ulozi koju sam sam uzurpirao. Jer, priznajem to sada skrušeno, uprkos šaputanju moje ambicije bio sam samo uzurpator. U svojoj zaslepljenosti latio sam se tumačenja spisa, hteo sam da budem tumač božje volje, u lažnom nadahnuću hvatao sam slepe tragove i konture koji su prolazili kroz album za marke. Nažalost, povezivao sam ih samo u slobodnu figuru. Nametnuo sam svoju režiju ovom proleću, stavio sam pod njegov neobuhvatni rascvet sopstveni program i hteo sam da ga prilagodim, usmerim prema sopstvenim planovima. Neko vreme me je ono nosilo na svom rascvetu, strpljivo i ravnodušno, jedva me osećajući. Njegovu neosetljivost protumačio sam kao toleranciju, pa čak, kao solidarnost, pristanak. Mislio sam da po njegovim crtama pogađam, bolje nego ono samo, njegove najdublje namere, da čitam iz njegove duše, da anticipiram to što ono, zavedeno svojom neobuhvatnošću, ne ume da izrazi. Ignorisao sam sve znakove njene divlje i neukrotive nezavisnosti, silom sam previđao neuračunljive perturbacije koje su je do dna uzbuđivale. Otišao sam tako daleko u svojoj megalomaniji, da sam se osmelio da zagazim u dinastičke probleme najvećih sila, mobilisao sam vas, gospodo, protiv Demijurga, zloupotrebio sam vašu neotpornost na ideje, vašu plemenitu nekritičnost, da bih vam ulio lažnu i razornu doktrinu, da podignem vaš vatreni idealizam na ludačka dela. Neću da odlučujem, da li sam bio pozvan da izvršim najveća dela, za kojima je posegla moja ambicija. Bio sam možda pozvan samo da budem inicijator, bio sam načet, a zatim napušten. Prekoračio sam svoje granice ali i to je bilo predviđeno. U stvari ja sam sam od početka znao svoju sudbinu. Kao i sudbina evo ovog nesrećnog Maksimilijana, i moja sudbina je bila Aveljeva sudbina. Postojao je trenutak kad je moja žrtva bila mirisna i mila Bogu, a tvoj dim je išao nadole, Rudolfe. Ali Kain uvek pobeđuje. Ta igra je unapred udešena«.

Tog trenutka daleka detonacija potrese vazduh, ognjeni stub se podiže iznad šuma. Svi okrenuše glave. »Budite mirni«, rekao sam, »to gori Panoptikum, ostavio sam tamo, napuštajući muzej, burence baruta sa zapaljenim fitiljem. Više nemate kuće, plemenita gospodo, sada ste beskućnici. Nadam se da vas to ne uzbuđuje previše?«

Ali te snažne individualnosti, taj izbor čovečanstva je ćutao i nemoćno svetlucao očima, besvesno stojeći u bojnom poretku osvetljen dalekim odsjajem požara. Pogledali su se uzajamno – sasvim bez misli, trepćući kapcima. »Ti, Sire«, obratio sam se nadvojvodi, »nisi imao pravo. Bila je to možda i sa tvoje strane megalomanija. Neopravdano sam u tvoje ime hteo da reformišem svet. A uostalom možda to uopšte i nije bila tvoja namera. Crvena boja je ista takva boja kao i ostale, tek sve zajedno čine puno svetlo. Oprosti mi što sam zloupotrebio tvoje ime za ciljeve koji su ti bili tuđi. Živeo Franc Jozef I!«

Nadvojvoda zadrhta pri pomenu tog imena, posegnu za sabljom, ali za trenutak kao da dođe sebi, življe crvenilo prekri njegove našminkane obraze, uglovi usta mu se podigoše kao pri osmehu, oči počeše da se okreću u orbitama, ravnomerno i dostojanstveno je držao serkl, idući od jednog do drugog i smeškajući se veselo. Odmicali su se ogorčeno od njega. Ta recidiva carskog postupanja u tako čudnim prilikama napravila je najgori utisak.

– Ostavi to, Sire – rekao sam – ne sumnjam da odlično poznaješ ceremonijal svoga dvora, ali sada nije vreme za to.

– Hteo sam da vam pročitam, dostojna gospodo i ti, Infantkinjo, akt o svojoj abdikaciji. Abdiciram na celoj liniji. Raspuštam trijumvirat. Predajem namesništvo u Rudolfove ruke. I vi ste, plemenita gospodo – tu sam se okrenuo prema svom štabu – slobodni. Imali ste najbolje želje i toplo vam zahvaljujem u ime ideje, naše ideje zbačene sa prestola – suze mi navreše na oči – koja i pored svega …

U tom trenutku se negde u blizini razleže pucanj. Svi smo okrenuli glave na tu stranu. Gospodin de V. je stajao sa pištoljem u ruci koji se još dimio, čudnovato ukočen i ukoso izdužen. Ružno se iskrivio. Iznenada se zaljuljao i skljokao na lice. »Oče, oče!« povika Bjanka i baci se na njega. Nastade zabuna. Garibaldi, koji se kao stari praktičar razumevao u rane pogleda nesrećnika. Kugla mu je bila probila srce. Pijemontski kralj i Macini ga pažljivo uzeše pod ruke i položiše na nosila. Bjanka je jecala dok ju je Rudolf pridržavao. Crnci, koji su se tek sada okupili ispod drveća, okružiše svoga gospodara. »Massa, massa, naš dobri massa«, jadikovali su u horu.

– Ta noć je zaista fatalna! – povikao sam. – U njenoj istoriji koja će se pamtiti to neće biti poslednja tragedija. Učinio sam mu nepravdu. U stvari u njegovim grudima je kucalo plemenito srce. Povlačim svoj sud, kratkovidi i zaslepljeni sud o njemu. Možda je bio dobar otac, dobar gospodar svojim robovima. Moja koncepcija i ovde doživljava bankrotstvo. Ali posvećujem je bez žalosti. Ti, Rudolfe, treba da ublažiš Bjankin bol, da je voliš dvostrukom ljubavlju, da joj zameniš oca. Sigurno želite da ga uzmete sa sobom na palubu, formirajmo povorku i krećimo u pristanište. Brod vas odavno doziva zvukom sirene.

Bjanka je ponovo pope u kočije, mi pojahasmo konje, crnci podigoše nosila na ramena i svi krenusmo prema pristaništu. Kavalkada konjanika je završavala tu tužnu povorku. Bura se bila umirila za vreme moga govora, svetlo buktinje je otvaralo u dnu šume duboke pukotine, na stotine izduženih, crnih senki je prelazilo sa strane i iznad nas, zalazeći u velikom polukrugu iza naših pleća. Najzad smo izašli iz šume. U daljini se već video parobrod sa svojim točkovima.

Ne ostaje još mnogo da se doda, naša istorija se završava. Usred plača Bjanke i crnaca telo mrtvaca bi izneto na palubu. Poslednji put smo se poređali na obali. »Još jedna stvar, Rudolfe«, rekao sam hvatajući ga za dugme od kaputa. »Odlaziš kao naslednik ogromnog imanja – neću ništa da ti naturam, pre bi trebalo da se pobrinem za starost tih bezdomnih junaka čovečanstva, nažalost ja sam siromašak«. Rudolf se odmah lati čekovne knjižice. Kratko smo se posavetovali na strani i brzo se sporazumeli.

– Gospodo – uzviknuo sam obraćajući se svojoj gardi – evo ovaj moj velikodušni prijatelj odlučio je da popravi moj čin koji vas je lišio hleba i krova nad glavom. Posle onoga što se desilo, nijedan panoptikum vas neće primiti, utoliko pre što je konkurencija velika. Moraćete malo da se odreknete svojih ambicija. Zato ćete postati slobodni ljudi, a ja znam da ćete umeti to da cenite. Pošto vas nažalost nisu naučili nikakvim praktičnim zanimanjima, vas, predodređene za čistu reprezentaciju, moj prijatelj vam poklanja sumu koja je dovoljna da kupite dvanaest verglova iz Švarcvalda. Razići ćete se po svetu, svirajući narodu radu potkrepljenja srca. Izbor arija pripada vama. Zašto traćiti mnogo reči – niste baš sasvim pravi Drajfusi, Edisoni i Napoleoni. Vi ste oni, da tako kažem – samo zato što nema boljih. Sada ćete povećati grupu mnogih vaših prethodnika, onih anonimnih Garibaldija, Bizmarka i Mak-Maona, koji se u hiljadama nepriznati potucaju po svetu. U dnu svojih srdaca ostaćete zauvek oni. A sada, dragi prijatelji i čestita gospodo, kliknite zajedno sa mnom: Živeli srećni mladenci, Rudolf i Bjanka! »Živeli!« povikaše u horu. Crnci počeše intonirati crnački song. Kada se sve utiša, ujedinio sam ih pokretom ruke, posle čega sam, stavši na sredinu, izvukao pištolj i povikao: »A sada zbogom gospodo, i iz onoga što ćete za trenutak videti, izvucite opomenu da se niko ne diže da odgoneta božje namere. Niko nikad nije ispitao zamisli proleća! Ignorabimus, moja gospodo, ignorabimus.«

Prislonio sam pištolj na slepoočnicu i opalio, kad me u tom trenutku neko udari po ruci. Kraj mene je stajao oficir feldjegera i držeći u rukama hartiju pitao: »Jeste li vi Juzef N.?«

– Da – odgovorio sam začuđen.

– Jeste li pre nekog vremena – rekao je oficir – sanjali standardni san biblijskog Josifa?

– Može biti.

– Slaže se – rekao je oficir gledajući u hartiju. – Znate li da je taj san bio primećen na najvišem mestu i surovo osuđen?

– Ne odgovaramo za svoje snove – rekao sam.

– Naravno, odgovarate. – U ime njegovog Cesarskog i Kraljevskog Veličanstva uhapšeni ste!

Osmehnuo sam se.

– Kako je spora mašina pravde. Birokratija njegovog Cesarskog i Kraljevskog Veličanstva je malo troma. Odavno je taj rani san zaostao za delima mnogo težeg kalibra, za koja sam sebi hteo da odmerim kaznu, i evo zastareli san mi spasava život. Stojim vam na raspoloženju.

Ugledao sam kolonu feldjegera koji su se približavali. Sam sam pružio ruke da mi stave okove. Još jednom sam okrenuo oči. Poslednji put sam ugledao Bjanku. Garda invalida ćutke mi je salutirala.

Bruno Šulc

(kraj)

Preveo: Stojan Subotin

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ne ostaje još mnogo da se doda, naša istorija se završava [Tema: Bruno Šulc]

by admin time to read: 13 min
0