1984 (5) – A ipak je nad njim uvek bila neka senka zlog glasa [Tema: Orvel]

| February 26, 2015 | 0 Comments

1984a

5

U menzi, niskoj i smeštenoj duboko pod zemljom, red za ručak se sporo pomicao napred. Prostorija je već bila prepuna sveta i zaglušne buke. Sa peći iza pulta širila se para s mirisom čorbe, nakiselim i ponešto metalnim, koji ipak nije sasvim nadjačavao isparenja džina Pobeda. Na suprotnoj strani sobe nalazio se mali šank, u stvari samo rupa u zidu, gde se mogao dobiti džin po ceni od deset centi za veliki gutljaj.

„Taman onaj koga tražim”, reče neko iza Vinstonovih leđa.

On se okrete. To je bio njegov prijatelj Sajm, koji je radio u istraživačkom odeljenju. „Prijatelj” možda i nije bila prava reč. Nisu postojali prijatelji, postojali su drugovi; no bilo je drugova s kojima je bilo prijatnije biti u društvu nego s drugima. Sajm je bio filolog, specijalista za Novogovor. Bio je član ogromne ekipe koja je radila na sastavljanju jedanaestog izdanja rečnika Novogovora. Niska rasta, niži od Vinstona, imao je crnu kosu i krupne izbuljene oči, istovremeno tužne i podsmešljive, koje kao da su ispitivale sagovornikovo lice.

„Hteo sam da te pitam imaš li koji žilet”, reče on.

„Nijedan!” reče Vinston užurbano i s nekim osećanjem krivice. „Tražio sam ih svuda. Više ih nema.”

Svi su tražili žilete. On je, u stvari, imao još dva neupotrebljena koja je pažljivo čuvao. Već mesecima je vladala glad za žiletima. Uvek je postojao poneki potreban artikal koji se nije mogao naći u prodavnicama za članove Partije. Nekad su to bila dugmad, nekad vuna za krpljenje, nekad pertle; sada su to bili žileti. Mogli su se nabaviti, pa i to teško, jedino posle manje-više konspirativne potrage na „slobodnom” tržištu.

„Već šest nedelja se brijem istim žiletom”, slaga on.

Red se pomeri za još jedno mesto napred. Kad zastadoše, on se okrete i ponovo sučeli sa Sajmom. Obojica uzeše po jedan masni metaIni poslužavnik sa gomile na ivici pulta.

„Jesi li išao juče da gledaš vešanje zarobljenika?” upita Sajm.

„Radio sam”, ravnodušno reče Vinston. „Biće u žurnalu, verovatno.”

„To je vrlo slaba zamena”, reče Sajm.

Njegove podsmešljive oči prošpartaše Vinstonovim licem. Činilo se da govore „Znam ja tebe. Čitam te. Vrlo dobro znam zašto nisi išao da gledaš kako ih vešaju.” Sajm je, na neki intelektualni način, bio otrovno ispravan. Omeo je da govori sa ogavnim sladostrasnim zadovoljstvom o napadima helikoptera na neprijateljska sela, o suđenjima i priznanjima zlomislitelja, o izvršenju smrtnih kazni u podrumima Ministarstva ljubavi. Razgovarati s njim uglavnom je značilo odvraćati ga od tih tema i navoditi, ukoliko je moguće, na stručni razgovor o Novogovoru, za štaje bio stručnjak i o čemu je govorio zanimljivo. Vinston okrete glavu malo u stranu da izbegne krupne crne oči koje su ga ispitivale.

„Dobro je bilo”, zamišljeno reče Sajm. „Samo mislim da greše što im vezuju noge. Volim da ih gledam kako se džilitaju. A iznad svega, na kraju, kad isplaze jezik, onako modar— sasvim svetlo modar. Taj mi je detalj posebno privlačan.”

„Sledeći!” povika servirka u beloj kecelji sa kutlačom u ruci.

Vinston i Sajm gurnuše svoje poslužavnike prema peći. Servirka im tresnu na njih propisani ručak— metalnu šerpicu ružičasto-sivkaste čorbe, komad hleba, kocku sira, šolju kafe Pobeda bez mleka, i tabletu saharina.

„Eno jednog stola, tamo pod telekranom”, reče Sajm. „Usput možemo da uzmemo po jedan džin.”

Džin dobiše u šoljama od fajansa bez drške. Probiše se kroz pretrpanu prostoriju i istovariše jelo s poslužavnika na sto sa metalnom pločom, u čijem je jednom uglu neko ostavio baricu čorbe, prljave tečnosti sa izgledom bljuvotine.

Vinston podiže svoju šolju džina, zastade za trenutak da napregne živce, i sruči u grlo tečnost uljastog ukusa. Kad je iscedio suze iz očiju, najednom otkri da je gladan. Poče gutati kašiku za kašikom čorbe u kojoj je sem gustiša bilo i kockica neke ružičaste sunđeraste mase— verovatno kakvog preparata mesa. Ni jedan ni drugi ne progovoriše dok nisu ispraznili svoje šerpice. Za stolom levo od Vinstona neko je govorio užurbano i bez prekida, oštrim brbljavim tonom nalik na pačje gakanje koji je probijao opštu vrevu u prostoriji.

„Kako napreduje rečnik?” upita Vinston podižući glas da nadjača buku.

„Sporo”, reče Sajm. „Ja radim na pridevima. Neopisivo privlačan posao.”

Čim se pomenuo Novogovor, lice mu je zasijalo. On odgurnu svoju šerpicu u stranu, podiže jednom tankom rukom komad hleba a drugom kocku sira i naže se preko stola da ne bi morao vikati.

„Jedanaesto izdanje je definitivno”, reče on. „Sada dajemo jeziku konačni oblik — oblik koji će imati kad više niko ne bude govorio drugačije. Kad budemo gotovi, ljudi kao što si ti moraće da ga uče iz početka. Verovatno misliš da nam je najveći posao pronalaziti nove reči. Ali ni govora o tome! Mi uništavamo reči— na desetine, na stotine svakog dana. Svodimo jezik na sam kostur. U jedanaestom izdanju nema nijedne reči koja će zastareti pre 2050 godine.”

On halapljivo zagrize svoj komad hleba, proguta nekoliko zalogaja, zatim nastavi, sa strašću cepidlake. Mršavo i tamno lice mu beše oživelo, a oči izgubile svoju podsmešljivost i dobile skoro sanjalački izgled.

„Divna stvar, to uništavanje reči. Razume se, najviše se izbacuju glagoli i pridevi, ali ima na stotine imenica kojih se isto tako možemo osloboditi. I to ne samo sinonima, nego i antonima. Najzad, s kojim pravom da postoji reč koja nije ništa drugo do suprotnost nekoj drugoj? Svaka reč u sebi sadrži i svoju suprotnost. Uzmi na primer reč ‚dobar’. Ako takva reč postoji, čemu onda reč ‚loš’? ‚Nedobar’ bi vredela isto toliko— čak i više, jer predstavlja potpunu suprotnost, za razliku od reči ‚loš’. Ili, ako hoćeš jaču verziju reči ‚dobar’, čemu ceo taj niz nepotrebnih i nepreciznih reči kao što su ‚odličan’ ili ‚izvrstan’ i sve ostale? To se sve može iskazati rečju, ‚višedobar’; ili ‚dvaputvišedobar’, ako hoćeš nešto još jače. Razume se, te reči su već u upotrebi, ali u konačnoj verziji Novogovora neće se upotrebiti nijedna od onih drugih. Nakraju će celu pojmovnu oblast dobra i zla obuhvatiti samo šest reči— u stvari samo jedna. Zar ne vidiš koliko lepote ima u tome? Razume se, prvobitnu ideju je dao Veliki Brat”, dodade on posle jednog trenutka.

Na pomen Velikog Brata, Vinstonu prelete preko lica izraz mlake revnosti. Sajm i pored toga otkri nedostatak oduševljenja kod svog sagovornika.

„Ti još uvek ne shvataš dovoljno pravu vrednost Novogovora”, reče on gotovo tužno. „Čak i kad pišeš novogovorski misliš na Starogovoru. Ja sam čitao neke od onih članaka koje povremeno objavljuješ u Tajmsu. Nisu loši; samo vidi se da su to u stvari prevodi. U dubini duše ti se i dalje držiš Starogovora i sve one njegove nepreciznosti, svih onih beskorisnih nijansi u značenju. Ti ne shvataš kakva lepota leži u uništavanju, reči. Znaš li da je Novogovor jedini jezik na svetu čiji se rečnik svake godine smanjuje?”

Vinston to, razume se, nije znao. On se osmehnu, nadajući se da mu osmeh deluje kao saglasnost; nije se usuđivao da progovori. Sajm odgrize još jedan komad mrkog hleba, za trenutak požvaka, pa nastavi:

„Zar ne shvataš da je cilj Novogovora upravo u tome da smanji opseg mišljenja? Na kraju ćemo uspeti to da zlomisao postane doslovno nemoguća, jer neće biti reči kojima bi se mogla izraziti. Svaki pojam koji i dalje bude potreban moći će da se izrazi samo jednom rečju čije će značenje biti oštro omeđeno a sva ostala značenja izbrisana i zaboravljena. Već sad, u jedanaestom izdanju, nismo daleko od toga. No taj će proces trajati još dugo posle naše smrti. Svake godine sve manje reči, sve manji obim svesti. Razume se, ni sad nema razloga— ni opravdanja— za zlomisao. Sve je to samo pitanje samodiscipline, kontrole nad stvarnošću. Ali na kraju neće biti potrebe ni za tim. Kad jezik bude usavršen, Revolucija će biti gotova. Novogovor je englsoc, a englsoc je Novogovor”, dodade on s nekim mističnim zadovoljstvom. „Je li ti kad palo na pamet da do 2050. godine, ako ne i pre, neće više postojati niko ko bi mogao razumeti ovakav razgovor kakav mi vodimo?”

„Sem…” sumnjičavo poče Vinston, pa zastade. Bilo mu je na vrh jezika da kaže „Sem prola”, ali se zaustavio; nije bio sasvim siguran da li bi takva primedba bila ideološki potpuno na mestu. Međutim, Sajm beše pogodio šta je on hteo reći.

„Proli nisu ljudi”, bezbrižno reče on. „Do 2050. godine— a verovatno i ranije — Starogovor će se potpuno izgubiti. Cela književnost prošlosti biće uništena. Čoser, Šekspir, Milton, Bajron— svi će oni postojati samo u novogovorskoj verziji; ne samo izmenjeni, nego okrenuti u svoju suprotnost. Čak će se i književnost Partije izmeniti. Čak i parole. Kako da se održi parola kao što je ‚sloboda je ropstvo’ kad neće postojati čak ni pojam slobode? Cela klima mišljenja će biti drugačija. Mišljenja, u današnjem smislu te reči, u stvari neće ni biti. Biti ideološki ispravan znači ne misliti— nemati potrebe da se misli. Biti ideološki ispravan znači biti nesvestan.”

Jednog dana, pomisli Vinston s iznenadnim dubokim ubeđenjem, jednog dana Sajm će biti isparen. Previše je inteligentan. Vidi suviše jasno i govori suviše otvoreno. Partija takve ne voli. Jednog dana će nestati. To mu se vidi na licu.

Vinston beše dovršio svoj hleb i sir. Okrete se malo postrance na stolici da popije šolju kafe. Za stolom levo onaj čovek metalnog glasa i dalje je nemilice pričao. Slušala ga je neka devojka, možda njegova sekretarica, koja je sedela leđa okrenutih Vinstonu i, po svemu sudeći, revnosno se slagala sa svim što je govorio. Vinston bi s vremena na vreme uhvatio kakvu primedbu kao „Potpuno ste u pravu, potpuno se slažem s vama”, izgovorenu mladalačkim i prilično ćurkastim ženskim glasom. No onaj drugi glas nije zastajao ni za trenutak, čak ni kad bi devojka progovorila. Vinston je njegovog vlasnika poznavao iz videnja, mada mu nije bilo poznato ništa više do to da on ima neku važnu funkciju u Odeljenju proze. To je bio čovek tridesetih godina, mišićavog grla i velikih, pokretljivih usta. Glava mu je bila malo zabačena, te mu se u naočare, zbog ugla pod kojim je sedeo, uhvati svetlo i Vinston vide dva prazna kruga umesto očiju. Bilo je nečeg užasavajućeg u tome što je u bujici zvuka koja mu je isticala iz usta bilo skoro nemoguće razabrati jednu jedinu reč. Vinston samo jednom uhvati frazu — „potpuna i konačna likvidacija goldštajnizma”— izbačenu munjevitom brzinom, i to tako da se imao utisak da je to jedna reč, kao deo štamparskog sloga izliven ujedno. Ostalo je bilo prosto buka, gakanje. Pa ipak, mada se u stvari nije moglo čuti šta taj čovek govori, nije moglo biti nikakve sumnje o prirodi njegovog monologa. To je mogao biti napad na Goldštajna, zahtev za oštrijim merama protiv zlomislitelja i sabotera, erupcija gneva povodom zločina evroazijske vojske, pohvala Velikom Bratu ili herojima na malabarskom frontu— svejedno, razlike nije bilo. Ma o čemu taj čovek govorio, bilo je jasno da je svaka reč čista ideologija, čist englsoc. Dok je posmatrao bezoko lice sa vilicom koja se brzo pokretala gore-dole, Vinstonu dođe čudno osećanje da to nije pravo ljudsko biće nego neka lutka. Taj čovek nije govorio iz mozga, nego iz grkljana. Ono što mu je izlazilo iz usta sastojalo se od reči, no to nije bio pravi govor: to su bili samo zvuci proizvedeni u nesvesnom stanju, kao pačje gakanje.

Sajm se beše ućutao za trenutak i drškom kašike izvlačio linije po barici čorbe. Glas sa drugog stola je užurbano gakao, lako čujan uprkos sveopšte buke.

„U Novogovoru postoji jedna reč,” reče Sajm. „Ne znam da li je znaš: patkogovoriti, gakati kao patka. To je jedna od onih interesantnih reči koje imaju dva suprotna značenja. Primenjena na protivnika, ona predstavlja uvredu; primenjena na istomišljenika, pohvalu.”

Sajm će bez daljnjega biti isparen, ponovo pomisli Vinston. Ta ga misao malo rastuži, iako je znao da ga Sajm nipodaštava i pomalo prezire, i da je savršeno sposoban da ga prokaže kao zlomislitelja ako nađe i najmanji razlog. Sa Sajmom neka nijansa, nešto neuhvatljivo, nije bilo u redu. Nešto mu je nedostajalo: diskretnost, povučenost, izvesna spasonosna doza gluposti. Za njega se ne bi moglo reći da je ideološki neispravan. Verovao je u principe englsoca, obožavao Velikog Brata, uživao u pobedama, mrzeo jeretike, i to ne samo iskreno, nego i sa nekim nesustalim žarom, izuzetno dobrom obaveštenošću kojoj obični članovi Partije nisu bili ni blizu. A ipak je nad njim uvek bila neka senka zlog glasa. On je govorio stvari koje je bolje prećutati, bio previše načitan, često odlazio u kafanu Pod kestenom, sastajalište slikara i muzičara. Nije postojao nikakav zakon, čak ni nepisan, protiv odlaženja u kafanu Pod kestenom, no ona je ipak nekako bila na zlu glasu. Bivši, sada diskreditovani partijski rukovodioci su se okupljali u toj kafani pre nego što ih je zahvatila definitivna čistka.

Govorilo se da je tamo nekad, pre godina i decenija, bio viđan i sam Goldštajn.

Sajmovu sudbinu nije bilo teško predvideti. A ipak je bila neoboriva činjenica da bi Sajm ako bi ma i za tri sekunde uspeo da shvati prirodu Vinstonovih tajnih mišljenja, ovoga smesta prokazao Policiji misli. To bi uostalom, uradio svako — ali Sajm pre nego ostali. Nadobudost nije bila dovoljna. Biti ideološki ispravan znači biti nesvestan. Sajm podiže pogled. „Evo Parsonsa”, reče on.

Nešto u tonu njegovog glasa kao da je između ove dve reči ubacilo „one budale”. Parsons, Vinstonov sused u stambenoj zgradi Pobeda, odista im se približavao, probijajući se kroz gomilu— zdepast, plavokos čovek žabljeg lica. U trideset petoj godini, on je već imao naslage sala na vratu i u pasu, ali pokreti su mu ipak bili odsečni i dečački. Cela njegova pojava odavala je utisak okrupnjalog dečaka, i to u tolikoj meri da ga je, iako je nosio propisni kombinezon, bilo skoro nemoguće ne zamišljati odevenog u kratke plave pantalone, sivu košulju i crvenu maramuŠpijuna. Dozivajući njegovu sliku u sećanje, čovek bi neminovno video bucmaste obraze i rukave zavrnute sa punačkih dolaktica. A Parsons je odista uvek oblačio kratke pantalone kad god bi mu kolektivni izlet ili kakva druga fizička aktivnost dali za to makar i malo razloga. Pozdravivši ih obojicu jednim raspoloženim „Zdravo, zdravo!”, on sede za njihov sto, šireći oko sebe jak miris znoja. Rumeno lice mu je bilo prekriveno kapljicama. Uopšte, njegova sposobnost da se znoji bila je izvanredno velika. U kolektivnom centru za rekreaciju uvek se moglo pogoditi, po vlažnosti drške na reketu, da je on igrao ping-pong. Sajm beše izvadio iz džepa traku papira na kojoj je bila duga kolona reči i zadubio se u nju držeći hemijsku olovku u ruci.

„Vidi ga kako radi i za vreme prekida”, reče Parsons, podgurkujući Vinstona. „Vredan momak, a? Šta ti je to, baćo? Sigurno nešto teško za moj mozak. Smite baćo, reći ću ti zašto te ganjam. Zaboravio si onaj prilog.”

„Za šta?” upita Vinston, automatski se mašajući novca. Oko četvrtine plate uvek je odlazilo na dobrovoljne priloge, kojih je bilo tako mnogo da se nisu mogli svi ni popamtiti.

„Za Nedelju mržnje. Znaš, onaj fond iz kućnih priloga. Ja sam blagajnik za naš blok. Znaš kako smo svi zapeli— čuda ćemo učiniti. I mogu ti reći da neće biti moja krivica ako naša Pobeda ne istakne najviše zastava od cele ulice. Obećao si mi dva dolara.”

Vinston pronade i predade dve izgužvane, prljave novčanice, koje Parsons upisa u notes urednim rukopisom nepismenih.

„Još nešto, baćo”, reče on. „Čujem da te je juče onaj moj mangup gađao iz praćke. Dobro sam mu očitao. Rekao sam mu da ću mu je uzeti ako mu se još jedanput desi.” „Verovatno mu je bilo krivo što nije mogao da gleda vešanje”, reče Vinston.

„E pa, znaš kako je, vidi se dobro vaspitanje. Nemirni k’o čigre, oboje, ali ne da su pametni! Ni na šta i ne misle sem na Špijune; i na rat, naravno. Znaš šta je ona moja devojčica uradila u subotu kad joj je odred bio na maršu, dole u Berkemstedu? Uhvatila još dve curice, pobegla s marša i celo popodne pratila nekog nepoznatog čoveka. Pratile su ga dva sata, kroz celu šumu, a kad su došle u Ejmeršem predale ga patroli.”

„A zašto su to uradile?” upita Vinston, ne shvatajući sasvim. Parsons pobednički nastavi:

„Moja curica je bila sigurna da je neprijateljski agent— ubačen padobranom, na primer. Ali gledaj, baćo, šta je najvažnije. Šta misliš, zašto joj je uopšte palo na pamet da ga prati? Videla ga je da nosi neke čudne cipele— kaže, nikad nije videla takve. Znači, sigurno stranac. Pametna mala, a? A svega joj sedam godina.”

„Šta se desilo s onim čovekom?” upita Vinston.

„E to ne znam, naravno. Samo ne bi me ništa začudilo da su ga…” Parsons učini pokret kao da nišani, i coknu jezikom podražavajući pucanj.

„Dobro je”, zamišljeno reče Sajm, ne dižući glave sa svoje trake papira.

„Razume se, ne smemo reskirati”, disciplinovano se složi Vinston.

„Znaš kako je, u ratu smo”, reče Parsons.

Kao u potvrdu ovoga, sa telekrana nad njihovim stolom se razleže trubni signal.

Međutim, ovog puta u pitanju nije bilo obaveštenje o pobedi na frontu, nego samo saopštenje Ministarstva obilja.

„Drugovi!” povika energičan mladalački glas. „Pažnja, drugovi! Imamo veličanstvene vesti za vas. Primljeni podaci o proizvodnji svih vrsta robe široke potrošnje pokazuju da je životni standard porastao za ništa manje nego dvadeset odsto u odnosu na prošlu godinu. Danas je u celoj Okeaniji došlo do neobuzdanih spontanih manifestacija; radnici su izišli iz svojih fabrika i kancelarija i marširali ulicama, mašući zastavicama i kličući Velikom Bratu u znak zahvalnosti za bolji, srećniji život kojim nas je obdarilo njegovo mudro rukovodstvo. Evo sada nekoliko brojčanih podataka o porastu proizvodnje. U prehrambenoj industriji…”

Fraza „bolji, srećniji život” ponovi se nekoliko puta. Ona je od nedavno bila postala veoma omiljena u Ministarstvu obilja. Pretvorivši se u uvo još na prvi trubni znak, Parsons je sedeo i slušao s nekom izbečenom pobožnošću, nekom uzvišenom dosadom. On nije bio sposoban da prati podatke, no znao je da su oni, na ovaj ili onaj način, uzrok zadovoljstva. Bio je izvadio ogromnu, prljavu lulu koja je već bila dopola puna nagorelog duvana. Pošto je sledovanje duvana bilo sto grama nedeljno, retko je bilo moguće napuniti lulu do vrha. Vinston je pušio Pobedu, koju je pažljivo držao vodoravno. Novo sledovanje se izdavalo tek sutradan, a ostale su mu bile samo četiri cigarete. Za trenutak beše isključio udaljenije zvuke i slušao šta se točilo iz telekrana. Ispadalo je da su čak bile organizovane manifestacije u znak zahvalnosti Velikom Bratu zato što je sledovanje čokolade povećano na dvadeset grama nedeljno. A koliko juče, razmišljao je, bilo je objavljeno da će se sledovanje čokolade smanjiti na dvadeset grama nedeljno. Da li je moguće da svi ovi ljudi mirno gutaju takvu laž, posle svega dvadeset četiri sata? Da, gutaju je. Parsons ju je progutao bez teškoća, sa životinjskom glupošću. Bezoki stvor sa susednog stola progutao ju je fanatički, strastveno, s razbuktalom željom da pronađe, prokaže i ispari svakog ko bi samo nagovestio da je prošle nedelje sledovanje iznosilo trideset grama. Čak i Sajm — na neki komplikovaniji način, uz upotrebu dvomisli, čak ju je i Sajm progutao. Je li onda on jedini koji to pamti?

Basnoslovni statistički podaci i dalje su lili iz telekrana. U poređenju sa prošlom godinom, bilo je više hrane, više odeće, više kuća, više nameštaja, više lonaca, više goriva, više brodova, više helikoptera, više knjiga, više dece— više svega sem bolesti, zločina i ludila. Godinu za godinom, minut za minutom, sve i svašta se pelo vrtoglavom brzinom. Kao i Sajm malopre, Vinston beše uzeo kašiku i umakao je u anemični gustiš razliven po stolu, izvlačeći šare iz duguljaste barice. Razmišljao je sa gađenjem o fizičkoj sadržini života.

Je li uvek bilo ovako? Je li hrana uvek imala ovakav ukus? On se osvrte po menzi. Prostorija niske tavanice, pretrpana, zidova uprljanih od dodira bezbrojnih ljudskih tela; olupani metaIni stolovi i stolice, tako zbijeni da su se ljudi doticali laktovima; iskrivljene kašike, ulubljeni poslužavnici, grube debele šolje; sve površine masne, sve pukotine pune prljavštine; i svuda kiselkast miris lošeg džina, loše kafe, metalastog čorbuljaka i prljave odeće. U želucu i u koži večito neki protest, neko osećanje da je čoveku prevarom uskraćeno nešto na šta ima pravo. Doduše, niko se nije ni sećao vremena u kome se život osetnije razlikovao od današnjeg. Ni u jedno doba kojeg se sa kakvom-takvom sigurnošću sećao, nije nikad bilo dovoljrio hrane, nikad čarapa i rublja koji nisu bili puni rupa, nameštaj je uvek bio olupan i rasklimatan, sobe hladne, podzemna železnica prepuna, kuće maltene raspadnute, hleb mrke boje, čaj retkost, kafa odvratnog ukusa, cigarete malo— i ničega dosta i jeftinog sem sintetičkog džina. I mada, razume se, sve ide nagore sa starenjem tela, nije li ipak znak da nije prirodan red stvari kad se čoveku gadilo od neudobnosti, prljavštine i nemaštine, od beskrajnih zima, čarapa lepljivih od nepranja, liftova koji nikad ne rade, hladne vode, oštrog sapuna, cigareta koje se raspadaju, hrane čudnog i ogavnog ukusa?

Zašto bi čovek sve to smatrao nepodnošljivim sem ako ga nije držalo neko iskonsko sećanje da je jednom bilo drugačije?

On se ponovo osvrte po menzi. Gotovo svi u njoj bili su ružni, i to ne samo zato što su nosili jednoobrazne plave kombinezone. Na suprotnoj strani menze sedeo je sam za stolom neki sitan, čudno insektolik čovek i pio kafu, a iz očiju su mu vrcali sumnjičavi pogledi na sve strane. Kako je lako, pomisli Vinston, verovati, ako čovek ne gleda oko sebe, da fizički tip koji Partija smatra idealom— visoki mišićavi mladići, devojke krupnih grudi, svi plavokosi, vitalni, pocrneli, bezbrižni— zaista postoji. U stvari, koliko je on mogao da oceni, većina stanovništva Piste jedan sastojala se od ljudi niska rasta, crnomanjastih i nerazvijenih. Čudno je bilo kako je taj insektoliki tip ljudi bio rasprostranjen po ministarstvima: mali, zdepasti ljudi koji se vrlo brzo ugoje, kratkonogi, brzih, nervoznih pokreta i ugojenih bezizraznih lica s vrlo sitnim očima. Takav tip je najbolje cvetao pod upravom Partije.

Saopštenje Ministarstva obilja se završi još jednim trubnim znakom i ustupi mesto bleh-muzici. Parsons, kome bombardovanje ciframa beše ulilo nešto mlitavog oduševljenja, izvadi lulu iz usta.

„Dakle, Ministarstvo obilja se ove godine stvarno pokazalo kako treba”, reče, znalački klimajući glavom. „Uzgred da te pitam, baćo, nemaš li kojim slučajem da mi pozajmiš neki žilet?”

„Nijedan”, reče Vinston. „Već šest nedelja se brijem jednim istim.”

„Pa sad, šta da se radi— hteo sam da te pitam za svaki slučaj.”

„Izvini”, reče Vinston.

Pačji glas sa susednog stola, privremeno ućutkan tokom saopštenja, beše ponovo počeo, bučno kao i uvek. Vinston se zbog nečeg zateče kako misli o gospođi Parsons onako raščupanoj i sa prašinom u borama na licu. Za dve godine ona njena deca će je već prokazati Policiji misli. Gospođu Parsons će ispariti. Sajma će ispariti. Vinstona će ispariti. O’Brajena će ispariti. Parsonsa, međutim, neće ispariti. Bezokog stvora s pačjim glasom takođe neće ispariti. One male ljude nalik na bubašvabe— ni njih neće ispariti. A onu devojku crne kose, onu iz odeljenja za prozu— ni nju neće nikad ispariti. Činilo mu se da instinktivno raspoznaje ko će preživeti, a ko nestati; mada nije bilo lako odrediti šta je upravo to zbog čega će ovi prvi ostati u životu. U tom trenutku ga žestok trzaj izvuče iz maštarija. Devojka sa susednog stola beše se upola okrenula, i posmatrala ga je. To je bila ona crnokosa. Posmatrala ga je postrance, ali sa čudnom usredsređenošću. U trenutku kad im se pogledi sretoše, ona okrete glavu. Vinstonu izbi znoj po kičmi. Zapara ga jezovita kandža straha, i nestade skoro u istom trenutku, no za njom ostade neka uporna nelagodnost. Zašto ga posmatra? Zašto ga stalno prati? Na svoju žalost, nije se mogao setiti da li je već bila za tim stolom kad je on došao ili je naišla kasnije. No u svakom slučaju ona je juče, za vreme Dva minuta mržnje, sela odmah iza njega iako za to nije bilo nikakve vidljive potrebe, Najpre će biti da je htela da ga prisluškuje i proveri da li viče dovoljno glasno.

Zatim mu se vrati ranija misao: da ona verovatno nije iz Policije misli; no upravo su špijuni-amateri bili najopasniji od svih. Nije znao koliko ga je posmatrala; možda i celih pet minuta; možda mu lice i nije bilo sasvim pod kontrolom. Bilo je strašno opasno dopustiti mislima da odlutaju kad se čovek nalazio na bilo kom javnom mestu ili na dohvatu telekrana. Mogla je izdati najmanja sitnica. Neki tik, ili nesvestan izraz zebnje, ili mrmljanje sebi u bradu — bilo šta što navodi na pomisao da u čoveku ima nečeg nenormalnog, da on u sebi nešto krije. U svakom slučaju, imati nepodesan izraz na licu (izraz neverice, na primer, u trenutku kad se na telekranu objavljuje kakva pobeda) bilo je samo po sebi kažnjivo. Za tako nešto je čak postojala i reč u Novogovoru.

Zloizraz.

Devojka mu beše ponovo okrenula leđa. Možda ga zaista i ne prati; možda je pukim slučajem dva dana uzastopce sela do njega. Cigareta mu se beše ugasila; on je pažljivo položi na ivicu stola. Dopušiće je posle rada, ako uspe da sačuva duvan u njoj. Devojka za susednim stolom je vrlo verovatno špijun u Policiji misli, i on će se vrlo verovatno u roku od tri dana naći u podrumima Ministarstva ljubavi, ali polovina cigarete je polovina cigarete, i treba je sačuvati. Sajm beše smotao svoju traku papira i gurnuo je u džep. Parsons se beše ponovo raspričao.

„Baćo, jesam li pričao ja tebi”, reče on, smeškajući se i grickajući kamiš  svoje lule, „kako su ona moja dva derišteta potpalila suknju onoj matoroj piljarki na pijaci kad su je videli kako uvija kobasice u plakat sa slikom V.B.? Dobila je gadne opekotine. Mangupčići, a? Ali ne da imaju klikere! Vidiš kako ih u Špijunima obučavaju. Prvoklasno! Čak bolje nego u moje vreme. Znaš šta su im sad najnovije dali? Trube za uvo, kad prisluškuju kroz ključaonice! Moja curica preksinoć donela jednu i isprobala na vratima dnevne sobe; kaže, čuje dvaput bolje nego golim uvetom. Jasno, to je samo igračka, nemoj da zaboraviš; ali upućuje na pravi put, a?”

Tog trenutka iz telekrana se ču prodoran zvižduk pištaljke, signal za povratak na posao. Sva trojica skočiše na noge da se umešaju u u gužvu oko liftova, i iz Vinstonove cigarete ispade preostali duvan.

Džordž Orvel

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

1984 (5) – A ipak je nad njim uvek bila neka senka zlog glasa [Tema: Orvel]

by admin time to read: 20 min
0