A dole – gondole, a gore venecijan plavo nebo – Jovan Jakšić [Tema: Jadran]

| May 28, 2012 | 0 Comments

Idem ponovo do tebe, draga. Imam te već u tekstu, pesmi i šansoni. I sad miksujem u sebi. Sav taj džez-materijal, koji iskopavam iz bušotine ekrana nadajući se da će poteći taj fluid sećanja, koji se vraća i vrti u lupu, u moždanoj laguni.

Činjenice. Fantazije. Suveniri. Magneti na frižideru. Kalendar motivacioni, koji stoji na zidu dve godine kao podsetnik za budući povratak. Posao – Bijenale. Provod – jebinale! Art-and – fucked. Vodi me, tamo, na isto mesto, u isto vreme. Da doživim stvari iz drugačijeg ugla.

Dolazim na opšte mesto, umreženog mišljenja, po tipično turističkoj satnici. Na sastanak. Sa svojim predrasudama, koje me verno služe, i ne dozvoljavaju da razbijem svet u slojevima tuđih i svojih iluzija. Fotošop: kupujem fotografije svojih čulnih utisaka jer ne znam više da gledam. A onda dizajniram emocije prema tuđem doživljaju. Kao monotip, tipkam i puštam stereo ukuse, mirise, zvuke, slike, dodire, talase – u sebe, kao takvog. Kanališem emocije i plovim mislima, kao slatka riba u slanom akvarijumu. Onda osetim klaustrofobiju tvoje mitske kutije i vežbam – delfin, pa leptir zaveslaje i razvijam zakržljale udove i hoću da izronim, da iskočim i da poletim kao reptil, izvodno u ne-bezvazdušni prostor. U stari svet, sa novim ruhom.

Posle kratkog izleta, kad se ispraznim i izduvam, ateriram negde na tvome akvadromu, zelenoj pisti kanala Grande. Onda uveče izađem kao neki punoglavac i podvodač, u svom suvom, čovečijem odelu, pod maskom i sa bočicom kiseonika, koji cevčim na slamčicu, dok šetam tvojim uličicama, trgićima, mostićima. Preko Rijalta, kao u nekom nadrijaliti šouu.

A dole – gondole, a gore venecijan plavo nebo. Origami čamčići, barke, vaporeta, brodići i velike prekookeanske brodine, uz dokove. I stubovi – borovi, aksis mundoliki, mudoliki, vire iz mora, zabodeni kao kočevi, da simbolično i praktično omeđe i čuvaju vidljivu i nevidljivu kulturnu baštinu. Za koju svi, hteli ne hteli, ovde moraju da se vežu, jer je ona prosto obavezujuća. Civilizacija koja talasa u laguni i lagano zapljuskuje pragove, zidove palata, pa i njihove terase, šumoreći, sve dubljim tonom.

Za sada čaša nije još polupana. A kad se prelije ta fatalna kap, pijani brod će morati da se vrati u praznu bocu i da otplovi daleko, duboko i visoko kao simbolična poruka.

Poplava turista, koji se kao glasački listići ubacuju, u tvoju ionako već prepunu glasačku kutiju. Ti uvek dobijaš na izborima, belosvetskom većinom ali ti kao da više nemaš izbora, na vladavinu sobom i na svoju privatnost.

Ja opet šetam nesigurnim, lakim korakom i pevušim, kao Sremac-vodozemac, malo hodam, malo veslam, u lavirintu ne znam gde sam, al u tebi negde jesam. Kanališem emocije, premošćujem urbane obale, vezujem se za tvoje stubove, na moru galebove, na kopnu golubove.

Autor: Jovan Jakšić

(preuzeto: dnevnik Danas, rubrika Dopisnica)

Tags: , , , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

A dole – gondole, a gore venecijan plavo nebo – Jovan Jakšić [Tema: Jadran]

by admin time to read: 2 min
0