Alber Kami – Minotaur ili Predah u Oranu

| April 13, 2018 | 0 Comments

Posvećeno Pjeru Galindou

Ali ti, ti si rođen za prozračnu svetlost dana
Helderlin

Ovaj esej je napisan 1939. Čitaoca na to treba podsetiti, da bi procenio Oran kakav je danas. Vatreni protesti iz tog lepog grada, uveravaju me, zapravo, da su iz njega uklonjeni (ili će biti uklonjeni) svi nedostaci. Ipak, lepote koje ovaj esej uzdiže, ljubomorno se čuvaju.

Oran, grad srećan i realističan, od sada više nema potrebe za pesnicima: on očekuje turiste.

Alber Kami, 1953.

Nema više pustinja. Nema više ostrva. A ipak se za njima oseća potreba.

Da bi se shvatio svet, treba ga ponekad ostaviti; da bi se bolje služilo ljudima, treba ih neko vreme držati na odstojanju. Ali, gde pronaći samoću potrebnu snazi, dubok uzdah, kada se duh sabira, a hrabrost odmerava? Ostaju veliki gradovi. Naprosto, još uvek su potrebni neki uslovi.

Gradovi koje nam nudi Evropa prepuni su glasova prošlosti. Vično uho može u njima da prepozna šum krila, treperenje duša. Tu se oseća vrtoglavica vekova, revolucija, slave. Tu se čovek priseća da se Zapad iskovao u kricima.

Nema dovoljno tišine.

Pariz je često pustinja za srce, ali, u neke sate, s visine groblja Per Lašez, dune vetar revolucije, koji tu pustinju odjednom ispuni zastavama i propalim veličinama. Tako je i sa nekim španskim gradovima, s Firencom ili Pragom.

Salcburg bi bio miran bez Mocarta. Ali, s vremena na vreme, nad Salcahom se prolomi gordi krik Don Žuana, dok tone u pakao. Beč deluje mirnije, on je devica među gradovima. Njegov kamen nije stariji od tri veka i njegova mladost ne zna za setu. Ali, Beč je istorijska raskrsnica. Oko njega odjekuju sudari carstava.

Ponekih večeri, kada se nebo prelije krvlju, kameni konji spomenika na Ringu kao da uzleću. U tom prolaznom trenutku, kada sve govori o moći i istoriji, može jasno da se čuje, pod naletom poljskih eskadrona, bučan pad Otomanskog carstva. Ni tu nema dovoljno tišine.

Naravno, upravo se ta naseljena samoća i traži u gradovima. Ili je maker traže ljudi koji znaju šta treba da rade. Tu mogu da izaberu društvo, da ga prihvate ili odbace. Koliko se duhova očeličilo na putu od svoje hotelske sobe do drevnog kamenja ostrva Sen-Luj! Istina, drugi su tu stradali od usamljenosti. U svakom slučaju, oni prvi su tu pronašli razloge da se razviju i postanu to što jesu. Bili su usamljeni, a opet nisu bili sami. Vekovi istorije i lepote, vatreno svedočanstvo o hiljadama minulih života, pratilo ih je duž Sene i govorilo im istovremeno o tradiciji i osvajanjima. Ali, njihova mladost ih je gonila da prizivaju to društvo. Dođe ipak i taj čas, dođe vreme kada ono dodija. „A sada je na nas dvoje red!”, uzvikuje Rastinjak pred ogromnom ubuđalošću Pariza. Dvoje, da, ali to je još uvek previše!

I sama pustinja je dobila smisao, pretovarili su je poezijom. Ona je sveto mesto za sve jade ovog sveta; a ono što srce traži, u određenom času, to su, baš suprotno, mesta bez poezije. Kada je trebalo da se posveti meditaciji, Dekart je izabrao svoju pustinju: najživlji trgovački grad svog doba. Tu je pronašao svoju usamljenost i priliku za možda najuzvišeniju od naših muževnih poema: „Prvo (pravilo) je bilo da ne prihvatim kao istinito ništa što nisam očigledno spoznao kao takvo.” Možemo imati manje ambicija i istu čežnju. Međutim, Amsterdam se za tri veka napunio muzejima. Da bi se pobeglo od poezije i pronašao mir kamena, potrebne su druge pustinje, druga mesta, bez duše i bez utočišta. Oran je jedno od njih.

Alber Kami

Tags: , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Alber Kami – Minotaur ili Predah u Oranu

by admin time to read: 3 min
0