Alber Kami – Ulica

| June 22, 2018 | 0 Comments

Često sam slušao Orance kako se žale na svoj grad: „Nema zanimljivo okruženje.” Eh, zaista, ali vi ga ne biste ni hteli! Nekoliko dobronamernih duhova pokušalo je da u tu pustinju presadi običaje drugog sveta, verno načelu da se ne može dobro služiti umetnosti ili idejama ako se ove ne približe većini.1 Rezultat je bio da se nešto zanimljivo moglo naći samo u krugovima pokeraša, ljubitelja boksa i kuglanja ili u pokrajinskim društvima.

Tu makar vlada neusiljenost. Najzad, postoji jedna vrsta veličine koja ne daje prilike za uzvišenost. Ona je, sama po sebi, jalova. I oni koji žele da je sretnu, napuštaju „milje” i silaze na ulicu.

Oranske ulice su prepuštene prašini, šljunku i vrućini. Ako pada kiša, to znači potop i more blata. Ali, bila kiša ili sunce, radnje uvek izgledaju neobično i apsurdno. Sav loš ukus Evrope i Istoka tu je zakazao randevu. Tu se, nabacani jedni preko drugih, mogu naći mermerni hrtovi, balerine s labudovima, Dijana, boginja lova od zelenog galalita, bacači diska i žeteoci, sve ono što se poklanja za rođendane i svadbe, ceo taj žalosni svet koji trgovački i lakrdijaški duh i dalje gomila iznad naših ognjišta. Ali, takva primena lošeg ukusa ovde poprima neku baroknu draž, tako da joj se sve prašta. Evo šta nudi prašnjava škrinja jednog izloga: užasne gipsane figurice krivih stopala, hrpu Rembrantovih crteža „rasprodaja, 150 franaka komad” – „šaljive klopke”, trobojne buđelare, jedan pastel iz XVIII veka, plišano magarence na navijanje, boce s provansalskim vinom za konzerviranje zelenih maslina i jednu odvratnu devicu od drveta, bestidnog osmeha. (A da bi svima bilo jasno, „uprava” je ispod nje stavila natpis: „Bogorodica u drvetu.”)

U Oranu se mogu naći:

  1. Kafane sa šankom od uglancane prljavštine, posutim nožicama i krilcima muva, sa uvek nasmejanim gazdom, iako je sala uvek prazna. „Mala crna” kafa tu košta 12 sua, a velika 18.
  2. Fotografske radnje, u kojima tehnika nije napredovala od pronalaska fotografske hartije. U njihovim izlozima je prikazana jedinstvena fauna, kakva se ne može sresti na ulici, od lažnog mornara nalakćenog na stočić, do nakaradno obučene mlade udavače, opuštenih ruku, s nekom šumom u pozadini. Moglo bi se pomisliti da to i nisu pravi portreti već kreacije.
  3. Rečito mnoštvo pogrebnih radnji. To ne znači da se u Oranu umire više nego drugde, ali mislim da od toga tamo prave veće pitanje. Simpatična naivnost tog trgovačkog sveta proteže se i na reklamu. Čitam letak jednog oranskog bioskopa, koji najavljuje neki trećerazredni film. Zapažam prideve „raskošan”, „velelepan”, „izvanredan”, „prestižan”, „potresan” i „zapanjujući”. Na kraju, uprava obaveštava publiku o žrtvama koje je morala da podnese da bi joj prikazala to izuzetno „ostvarenje”.

Međutim, cena karata neće biti povećana.

Bilo bi pogrešno misliti da je to odraz južnjačkog smisla za preuveličavanje. Autori te divne reklame pružaju dokaze o svom psihološkom daru. Treba pobediti ravnodušnost i duboku apatiju koji se u ovoj zemlji osete čim treba izabrati između dve predstave, dva posla i, često, između dve žene. Ljudi se odlučuju samo kada su na to prisiljeni. A reklama to dobro zna. I ona će poprimiti američke razmere, zato što, i ovde i tamo, ima iste razloge za očajanje.

Ulice Orana nam najzad otkrivaju dva bitna zadovoljstva ovdašnje omladine: čišćenje cipela i šetanje tih istih cipela po bulevarima. Da bi se stekla jasna predstava o prvom od ta dva zadovoljstva, treba poveriti svoje cipele u deset izjutra čistačima cipela na bulevaru Galijeni. Kada se posadi na visoku stolicu, čovek može da oseti posebno uživanje koje, čak i za profanog, pruža prizor ljudi zaljubljenih svoj posao, kao što su to oranski čistači cipela.

Sve se radi do u detalje. Nekoliko četki, tri vrste krpa, imalin pomešan s benzinom: neko bi pomislio da se ceo zahvat završava s prvim savršenim sjajem koji se pojavi ispod meke četke. Ali, ista uporna ruka ponovo maže blistavu površinu, trlja je, gasi joj sjaj, utiskuje imalin do srži kože, da bi onda, pod istom četkom, iz dubine kože izbio dvostruko jači i zaista konačan sjaj.

Tako postignute divote se onda pokazuju znalcima. Da bi se osetilo to uživanje koje pruža bulevar, treba prisustvovati kostimiranom balu mladih, koji se svake večeri održava na glavnim gradskim arterijama. Mladići iz oranskog „društva”, uzrasta od šesnaest do dvadeset godina, ugledaju se na eleganciju iz američkog filma i kostimiraju pre odlaska na večeru. Talasasta i briljantinom namazana kosa, koja izbija ispod šešira navučenog na levo uho, sa obodom povijenim iznad desno oka, vrat utegnut u kragnu dovoljno visoku da dodiruje kosu, mikroskopski čvor kravate učvršćen obaveznom iglom, sako do polovine butina, sa strukom skoro na kukovima, pantalone svetle i kratke, sjajne cipele s trostrukim đonom – to je omladina koja svake večeri, duž bulevara, na sva zvona obznanjuje svoje nepokolebljivo samopouzdanje, zveckajući blokejima svojih cipela. Trude se da u svemu oponašaju izgled, pokrete i superiornost g. Klarka Gejbla. Zbog toga kritički raspoloženi gradski duhovi za njih imaju zajednički nadimak, „les Clarque”, što je posledica ljupko nehajnog izgovora.

U svakom slučaju, velike bulevare Orana preplavi krajem popodneva vojska simpatičnih maloletnika, koji se silno upinju da izgledaju mangupski. Kako mlade Oranke osećaju da su odvajkada namenjene tim gangsterima nežna srca, one se ističu šminkom i elegancijom slavnih američkih glumica.

Isti zli jezici ih zbog toga zovu „Marlene”. I tako, dok se s večeri, na bulevarima, cvrkut ptica podiže s palmi ka nebu, desetine Marlena i Klarkova se sreću, odmeravaju i procenjuju, srećni što žive i što se pokazuju, prepuštajući se na jedan sat vrtoglavici savršenog postojanja. Tada se prisustvuje, kažu zavidljivci, sastancima Američke komisije. Ali, u tim rečima se oseća gorčina ljudi iznad trideset godina, koji nemaju šta da traže u tim igrama. Oni ne shvataju te svakodnevne kongrese mladosti i romantike. To su, u stvari, skupštine ptica, na koje se nailazi u indijskoj književnosti. Ali, na bulevarima Orana ne postavlja se pitanje „bića” i ne mari za put savršenstva.

Ostaju samo lepršanje krila, paunovo šepurenje, vragolasta i pobednička ljupkost, sav sjaj bezbrižne pesme, koja zamire s dolaskom noći. Kao da čujem Hljestakova: „Treba se baviti nečim uzvišenim!” Avaj! On bi to i mogao. Puste li ga, naseliće ovu pustinju za nekoliko godina. Ali, za sada, jedna tek pomalo tajanstvena duša treba da se oslobodi u tom opuštenom gradu, s njegovom povorkom našminkanih devojaka, a ipak nesposobnih da izveštače uzbuđenje, koje tako rđavo glume kokete da se to lukavstvo odmah prozre. Baviti se nečim uzvišenim! Bolje pogledajte: kapela Santa Kruz isklesala u steni, planine, ravno more, žestok vetar i sunce, velike dizalice u luci, vozovi, hangari, kejovi i gigantski putevi koji se penju uz liticu grada, a u samom gradu takve igre i takva dosada, takva samoća. Možda sve to zaista nije dovoljno uzvišeno. Ali, velika vrednost tih prenaseljenih ostrva jeste u tome što se baš tu srce razgolićuje. Tišina je moguća još samo u bučnim gradovima. Dekart je iz Amsterdama pisao starom Balzaku2: „Svakog dana šetam kroz zbrku jednog velikog naroda, sa isto toliko slobode i mira kao što biste vi šetali svojim alejama.”

Alber Kami

Prevela: Ivanka Marković (Pavlović)

Tags: , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Alber Kami – Ulica

by admin time to read: 5 min
0