Posle pedesete godine polako počinjemo da umiremo u tuđim smrtima. Veliki čarobnjaci, šamani mladosti odlaze jedan za drugim. Ponekad više i ne mislimo toliko na njih, ostali su za nama u istoriji; other voices, other rooms, su nas zvali. Na neki način su uvek bili tu, ali poput slika koje čovek više ne posmatra kao u početku, kao, pesme koje daju samo blag miris uspomenama.
Onda – mora biti da svako ima svoje voljene seni, svoje velike posrednike – dođe dan kada prvi od njih zlokobno zaposedne novine i radio. Možda nećemo odmah primetiti da je toga dana počela i naša smrt; ali ja sam to znao još one noći kada je neko usred večere ravnodušno pomenuo televizijsku vest, u Miji la Foreu upravo je umro Žan Kokto, komadić mene takođe je pao mrtav na stolnjake, među konvencionalne fraze.
Drugi su sledili za njim, uvek na isti način, radio ili novine, Luj Armstrong, Pablo Pikaso, Stravinski, Djuk Elington, i sinoć, dok sam kašljao u jednoj havanskoj bolnici, sinoć prijateljskim glasom koji mi je do kreveta doneo žamor iz spoljašnjeg sveta, Čarli Čaplin. Izaći ću iz ove bolnice. Izaći ću izlečen, zacelo, ali po šesti put malo manje živ.
Hulio Kortasar
