Ali zadivljujuće je to što se čovek i dalje bori uprkos svemu [Tema: Sabato]

| July 30, 2015 | 0 Comments

old man and the sea

Nauka i mašina su, konačno, otkrile nove estetske vidike: dobar deo savremene umetnosti, i sav apstraktni i konstruktivistički pokret, rezultat su novog mentaliteta.

Sama mašina je napokon stvorila lep univerzum funkcionalnih oblika. Arhitektura je dala svoje mašine za život i svoje impresivne apstraktne strukture nebodera.

Ali, kao što je mašina počela da se oslobađa od čoveka i da mu se suprotstavlja, pretvarajući se u bezimeno čudovište strano ljudskoj duši, nauka se pretvarala u hladan i dehumanizovan lavirint simbola. Nauka i mašina su se udaljavale u pravcu jednog matematičkog Olimpa, ostavljajući čoveka koji im je dao život samog i bespomoćnog. Trouglovi i čelik, logaritmi i elektricitet, sinusi i atomska energija, čudno povezani sa tajanstvenim i đavolskim oblicima novca, stvorili su konačno Veliki Zupčanik, a ljudska bića su konačno postala njeni beznačajni i nemoćni delovi. I dok naučnici specijalisti provode život u dnu neke laboratorije, mereći spektografske pločice i gomilajući hiljade ravnodušnih brojeva, poslednje individue mehaničke ere, avijatičari koji su još bili nekakvi vitezovi lutalice u vazduhu, polako ulaze u bezimene, geometrijski poređane kohorte velikih masa letećih aparata, dok njima naslepo upravljaju radio ili goniometri, sledeći išpartane i apstraktne mape, kako bi bombardovali tačke koje su određene kartezijanskim koordinatama.

Sada bi trebalo oživeti onaj ljudski smisao tehnike i nauke, utvrditi njihove granice, i privesti kraju njihov kult. Ali bilo bi glupo odbaciti ih u ime ljudskog bića, jer konačno i to su proizvodi ljudskog duha. Kao što bi bilo besmisleno odbaciti razum samo zbog činjenice da su ga naši naivni preci uzdigli do kategorije mita. Ako nas ne razore atomske sile, moraćemo da se poduhvatimo obimne sinteze suprotstavljenih elemenata. Već egzistencijalno-fenomenološka filozofija pokušava da pomiri objektivno i subjektivno, esenciju i egzistenciju, apsolutno i relativno, vanvremeno i istorijsko.

Tom filozofskom stavu morala bi odgovarati i društvena sinteza čoveka i čovečanstva. Niti je individualizam, niti kolektivizam ljudsko rešenje: kako kaže Martin Buber, onaj prvi ne vidi društvo, a ovaj drugi odbija da vidi čoveka. Te dve reakcije savremenog čoveka jesu lice i naličje tog negostoljubivog stanja, te kosmičke i društvene samoće u kojoj se vodi rasprava: sakriti se u samom sebi, ili sakriti se u kolektivitetu.

Ali, pravi stav nije ni jedno od toga, nego priznavanje drugoga, sagovornika, bližnjeg. Izolovani pojedinac, kao i kolektivitet, jesu apstrakcije, jer je konkretna stvarnost dijalog, pošto egzistencija znači dolazak ljudskog bića u dodir sa stvarima i sebi sličnim bićima. Temeljna činjenica jeste čovek sa čovekom. Kraljevstvo čoveka nije tesna i turobna oblast njegovog sopstvenog ja, niti apstraktna teritorija kolektiviteta, nego ona ničija zemlja na kojoj se obično dogada ljubav, prijateljstvo, razumevanje, milosrđe.

Samo priznanje tog načela pružiće nam mogućnost da osnujemo autentične zajednice, a ne društvene mašine.

Protiv ove vrste argumenata obično se odgovara kako je uzaludno nuditi utopije, kada stvarnost predstavljaju dve divovske države koje svakoga časa mogu početi atomski rat.

Na taj argument može se odgovoriti: prvo, ako su Naddržave spremne da započnu atomski rat, najveća je utopija išta očekivati od njih, jer najverovatnije će u njemu podleći čitava naša civilizacija a sa lica zemlje će nestati ljudska bića i spomenici njegove negdašnje veličine; a drugo, čisto fizička sila ne može biti argument u rešavanju velikih zagonetaka ljudskog duha – ona može da ih uništi, ali ne i da ih reši.

Borba da se nametnu male socijalističke zajednice može izgledati neumesna i besmislena sred ove strašne bitke između čudovišnih država. Ali mnogim velikim razdobljima u istoriji čoveka prethodila su neumesna i besmislena ponašanja. Uostalom, šta mi znamo o onome što se nalazi s onu stranu besmisla? Zašto bi neka borba morala izgledati razumno? Ne znamo, ili barem ja ne znam, nemaju li boli i izopačenja koje doživimo u stvarnosti nekakav skriveni smisao koji izmiče našem nespretnom ljudskom pogledu. Ali naš nagon za životom podstiče nas da se borimo uprkos svemu, i to je dovoljno, barem za mene. Nismo potpuno usamljeni. Prolazni trenuci prisnosti pred lepotom koje ponekad osetimo pored drugih ljudi, trenuci solidarnosti pred bolom, sve su to krhki i privremeni mostovi koji povezuju ljude preko bezdana samoće. Ma kako krhki i privremeni, ti mostovi ipak postoje, pa makar sve ostalo bilo dovedeno u sumnju, to bi nam moralo biti dovoljno da bismo znali kako postoji nešto izvan našeg zatvora, i da je to nešto vredno i da pruža smisao našem životu, možda čak i apsolutni smisao. Zašto bi apsolut trebalo dosegnuti, kako to hoće filozofi, posredstvom racionalne spoznaje svih iskustava, a ne kroz neku iznenadnu i trenutnu ekstazu koja bi odjednom osvetlila njegova prostranstva? Dostojevski kaže kroz usta Kirilova: „Verujem u večni život na ovom svetu. Ima trenutaka u kojima vreme iznenada stane kako bi napravilo mesta večnosti.“ Zašto tražiti apsolut izvan vremena, a ne u onim kratkim ali moćnim trenucima u kojima, čuvši nekoliko nota ili glas bližnjeg, osetimo da život ima apsolutan smisao?

To je za mene smisao nade i ono što me, uprkos mom mračnom viđenju stvarnosti, uvek iznova podstiče na borbu.

Sav užas proteklih i sadašnjih vremena u dugoj i teškoj istoriji čoveka ne postoji, uostalom, za dete koje se rađa i za mladića koji počinje da veruje. Svaka nada svakog mladog čoveka nova je – na sreću – jer se bol oseća samo na sopstvenoj koži. Ta bezazlena nada se polako prlja, tačno je, ona bedno propada, najčešće se pretvara u prljavu krpu koja napokon sa gađenjem bude bačena. Ali zadivljujuće je to što se čovek i dalje bori uprkos svemu, i što, razočaran ili tužan, umoran ili bolestan, i dalje krči puteve, ore zemlju, bori se protiv nepogoda, pa čak i stvara lepotu sred jednog varvarskog i neprijateljskog sveta. To bi moralo biti dovoljno da nam dokaže kako svet ima nekakav tajanstveni smisao i da nas ubedi kako, premda smrtni i izopačeni, mi ljudi možemo na neki način da dosegnemo veličinu i večnost. I da, ako je tačno da je Satana gospodar na zemlji, na nekom delu neba ili u nekom kutku našeg bića postoji Božanski duh koji se neumorno bori sa njim, kako bi nas stalno izdizao iz blata našeg očajanja.

Ernesto Sabato

Pojedinac i Univerzum

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ali zadivljujuće je to što se čovek i dalje bori uprkos svemu [Tema: Sabato]

by admin time to read: 5 min
0