Anarhizam i istorija crne zastave [Tema: Anarhizam]

| July 20, 2014 | 1 Comment

anarcho-syndicalism-photoshop2

Autor:
Jason Wehling
Prevod:
Sabo Tabi

Anarhizam je uvek zastupao uopštenu, i povremeno nejasnu, političku platformu. Razlozi su sasvim jasni; šematski planovi stvaraju rigidnu dogmu i guše kreativni duh pobune. Slično tome i ishodujući u istim problemima, anarhisti su odbacili “disciplinovano” vođstvo koje postoji u mnogim drugim političkim grupacijama na levici. Razlog ovakvog rezonovanja je takođe sasvim jasan; vođstvo zasnovano na autoritetu neodvojivo je od hijerarhije. Čini se logičnim da bi, pošto su zazirali od bilo čega što ima veze sa državom, anarhisti trebalo takođe da zaziru i od važnosti simbola i ikona.

Iako ovo može biti objašnjenje zašto je poreklo anarhističkih simbola neuhvatljivo i neubedljivo, činjenica je da su se anarhisti koristili simbolizmom u svojoj pobuni protiv Države i Kapitala, a to se ne odnosi samo na crnu zastavu, već i na zaokruženo A. Zaokruženo A je ispisivano sprejom na zidovima i ispod mostova širom sveta; pankeri ih nose na svojim jaknama i upisuju u poluosušen cement. Crne zastave su nedavno vaskrsle u Rusiji i nastavile da se vijore u mnogim delovima sveta.

Postoje brojni izveštaji o upotrebi crne zastave od strane anarhista. Možda najpoznatiji, bili su partizani Nestora Mahnoa za vreme Ruske revolucije. Pod crnim barjakom, njegova vojska je porazila tuce armija i tokom dobrih nekoliko godina sačuvala veći deo Ukrajine bez koncentrisane moći. U bližoj prošlosti, pariski studenti su nosili crne (i crvene) zastave tokom masovnog generalnog štrajka 1986.

U igranoj seriji “Devet života Nestora Mahnoa” (rusko-ukrajinska koprodukcija, 12 epizoda, 2006.) prikazan je trenutak kada Mahno u pratnji manje grupe saboraca sasvim spontano odabira crnu zastavu za barjak mahnovščine.

Crna zastava u anarhističkoj istoriji

Ali, koreni anarhističke crne zastave sežu znatno pre ovih događaja. Zapravno, ne zna se kada se ona prvi put spominje. Izgleda da zasluga za to pripada Luiz Mišel (Louise Michel), poznatoj učesnici Pariske komune iz 1871. Sudeći po anarhističkom istoričaru Džordžu Vudkoku (George Woodcock), Mišel je nosila crnu zastavu 9. marta, 1883. tokom demonstracija nezaposlenih u Parizu, Francuska. Na čelu grupe od 500 ljudi, Mišel je uzvikivala: “Hleba, rada, ili olovo!”. Oni su opljačkali tri pekare pre nego što ih je uhapsila policija (Woodcock, 284-285). Anarhisti ne uspevaju da pronađu ranije izveštaje o crnoj zastavi.

Nedugo potom, crni simbol je pronašao svoj put do Amerike. Pol Evrič (Paul Avrich) piše da je 27. novembra 1884. crna zastava bila nošena na čikaškim demonstracijama. Sudeći po njemu,Avgust Špis (August Spies), jedan od čuvenih hajmarketških mučenika, “primetio da je ovo bio prvi slučaj viorenja (crne zastave) na američkom tlu.” (Avrich, The Haymarket Tragedy, 144-145).

U još težim okolnostima, 13. februar 1921. bio je dan koji je obeležio kraj crnim zastavama u Rusiji.

Tog dana, u Moskvi je sahranjen Kropotkin. Masa ljudi koji su bili u povorci koja se pružala kilometrima, nosili su crne transparente na kojima je pisalo: “Gde ima vlasti nema slobode” (Avrich, The Anarchists in the Russian Revolution, 26). Izgleda da se crne zastave nisu pojavile u Rusiji sve do 1905. i osnivanja pokreta “Černoe žania” (“Crni barjak”). Samo dve nedelje nakon Kropotkinove sahrane, izbila je Kronštadska pobuna i [nakon toga] anarhizam u Rusiji je trajno zbrisan.

Dok su gore pomenuti događaji prilično dobro poznati, kao što je već rečeno, tačno poreklo crne zastave nije. Ono što je pak sasvim izvesno, je to da je veliki broj anarhističkih grupa početkom 1880ih prihvatio nazive koji su imali veze sa crnom bojom.

U julu 1881, Crna internacionala se sastala u Londonu. Bio je to pokušaj da se reorganizuje Anarhističko krilo nedavno raspuštene Prve internacionale. Slično tome, postojala je i “Crna traka” u Francuskoj (1882.) i “Mano Negra” (Crna ruka) u Andaluziji, Španija (1883.). Ovi datumi su neposredno praćeni Mišelinim demonstracijama (1883.) i crnim zastavama u Čikagu (1884.)

Ime Francuske anarhističke publikacije koja je bila kratkog veka: “Le Drapeau Noir” (Crna zastava), dodatno je konsolidovalo ovaj period (otprilike rane 1880e) kao onaj za koji se vezuje poreklo ovog simbola. Sudeći po Roderiku Kedvardu, (Roderick Kedward) ovaj anarhistički list je postojao par godina, počevši negde pre oktobra 1882, u vreme kada je bačena bomba u jedan kafe u Lionu (Kedward, 35). Da bi podupro sopstvenu teoriju, Evrič ističe da je 1884, crna zastava “bila novi anarhistički amblem” (Avrich, The Haymarket Tragedy, 144.). Saglasno njemu, kada govori o španskom anarhističkom pokretu iz juna 1870. Muri Bukčin (Murray Bookchin) piše da “su narednih godina, anarhisti prihvatili crnu zastavu”  (Bukčin, 51n1). U to vreme, anarhisti su masovno koristili crvenu zastavu. Čini se očiglednim (mada ne i presudnim) da je ovo period kada je crna zastava vezana za anarhizam.

Zašto crna boja?

Izgleda da je lakše ustanoviti kada je došlo do stvaranja ove veze, nego shvatiti zbog čega je, tačno, izabrana crna boja. Čikagaški “Alarm”, dakle više nego pouzdan izvor, tvrdi da je crna zastava “zastrašujući simbol gladi, bede i smrti” (Avrich, Haymarket Tragedy, 144.).Bukčin (Bookchin) tvrdi da je “crna zastava simbol radničke bede i izraz njihovog besa i ogorčnosti”. (Bookchin, 51n1)

U istom kontekstu, Albert Melcer (Albert Meltzer) tvrdi da je veza crne zastave i bunta radničke klase “nastala uRimzu, Francuska, 1831. (“Rad ili smrt”) tokom demonstracija nezaposlenih” (Meltzer, 49). U stvari on tvrdi da je Mišelina akcija iz 1833. učvrstila [već postojeću] asocijaciju. Ali ima i drugih mogućnosti.

Crna je veoma moćna boja, ili takoreći anti-boja. 1880e su bile vreme ekstremne anarhističke aktivnosti. Crna internacionala je smatrala uvođenje “propagande delom” za anarhističku platformu. Istorijski crna boja je povezivana sa krvlju, osušenom krvlju posebno, kao i crvena zastava. Tako da iako je bila povezana sa radničkim buntom, [crna zastava] je takođe bila i simbol nihilizma toga vremena.

Gusari i anarhija

Interesantna je, takođe, i veza između crne zastave i gusara. Postoje nepovrđeni izveštaji da je Luiz Mišel, dok je predvodila ženski bataljon tokom Pariske komune iz 1871, možda nosila zastavu sa mrtvačkom glavom i ukrštenim kostima. Ali ta asocijacija može biti šira.

Na gusare se gleda kao na pobunjenike, slobodne duše, a često kao i na nemilosrdne ubice. Iako su se gusari prilično razlikovali, mnogi su imali izabranog kapetana gusarskog broda. U nekim slučajevima čak kapetan nije bio muškarac, što je bilo vrlo neuobičajeno za to vreme. On ili ona su bili “podložni trenutnom opozivu”, a život na gusarskom brodu bio je sasvim sigurno demokratskiji nego na brodovima britanske, američke ili francuske mornarice – a kamoli od onog na trgovačkom brodu.

Za gusare, crna zastava je bila simbol smrti; simbol im je bila mrtvačka glava sa kostima na crnoj podlozi. To je znak koji je ekvivalent poruci: “Predaj se ili umri!”. Namera je bila zastašiti žrtve i naterati ih da se predaju bez borbe. To je funkcionisalo na isti način kao “Gheng” uKanovoj vojsci.

I mnogi drugi su takođe prihvatili crnu zastavu kao simbol poruke “predaj se ili umri!”. Konfederalni oficir Kvantrilin (Quantrilin) se tokom Američkog građanskog rata borio pod crnom zastavom. Bio je poznat po tome što nije imao milosti za svoje neprijatelje, a za uzvrat, nije je tražio ni za sebe. Takođe, meksički general Santa Ana je bio opštepoznat po nošenju crne zastave. On ih je čak nosio i u Alamou. Zajedno sa crnim barjakom, njegovi pljačkaši su uzvikivali poklič: “Deguello”, što je značio “bez milosti” (bez zarobljenika).

Iako Kan, Kvantril i general Santa Ana nemaju nikakve veze sa anarhizmom – gusari su, s druge strane, znatno komplikovaniji. Na njih su gledalo kao na pobunjenike. Pobunjenici bez države, bez dugovanja vernosti bilo kom zakonu, osim nekog surogata pravila koje su improvizovali između sebe. Sasvim sigurno, gusari nisu bili svesno anarhisti, i često su se ponašali ništa bolje od najobičnijih varvara. Ali ono što je najvažije je način na koji su bili doživljeni. Njihov simbol je bio otelotvorenje buntovništva i duh bezvašća i bunta. Njih je prezirala vladajuća klasa.

Ovo je moglo da bude sasvim dovoljno gladnima i nezaposlenima da odaberu crnu zastavu za simbol svog revolta. U stvari, neko je za vreme pobune sasvim lako mogao da zgrabi crni ili crveni komad odeće. Za štampanje komplikovanog simbola bilo je potrebno vreme. Tako da je improvizovana pobunjenička zastava koja se vijorila za vreme buna najverovatnije bila jednobojna. Stoga, sledi da je crna zastava nošena bez mrtvačke glave i kostiju zato što je nužno morala biti improvizovana za trenutne potrebe pobune.

Na ovo pitanje crne zastave, Hauvard Erilh (Howard Ehrilch) ima sjajan pasus u svojoj knjizi “Reinventing Anarchy”. Vredi ga navesti u celini:

“Zašto je naša zastava crna? Crno je senka negacije. Crna zastava je negacija svih zastava. To je negacija nacionalnosti koja se suprotstavlja ljudskoj rasi i poriče jedinstvo ljudskog roda. Crno je raspoloženje gneva i zgroženosti zbog svih gnusnih zločina protiv čovečanstva koji su izvršeni u ime vernosti jednoj ili drugoj državi. To su gnev i zgroženost zbog vređanja ljudske inteligencije koje podrazumevaju prevaranti, licemeri i jeftine smicalice vlada.”

“Crno je takođe i boja žalosti; crna zastava koja poništava nacije takođe žali za njenim žrtvama, bezbrojnim milionoma [ljudi] koji su ubijeni u ratovima, unutrašnjim i spoljašnjim, zarad veće slave i stabilnosti neke proklete države. Ona žali za onima čiji je rad opljačkan (oporezovan) da bi se platili pokolji i represija nad drugim ljudima. Ona žali ne samo smrt tela već i sakaćenje duha pod autoritarnim i hijerarhijskim sistemima; ona žali za milionima onesvešćenih moždanih ćelija koje nikada neće imati priliku da spoznaju svet. To je boja neutešne tuge.

Ali crna boja je takođe i predivna. To je boja odlučnosti, rešenosti, snage, boja kojom su sve ostale boje razjašnjene i određene. Crno je misteriozno okruženje klijanja, plodnosti, plodno tlo novog života koji se uvek razvija, obnavlja, osvežava i reprodukuje u tami. Seme skriveno pod zemljom, čudnovato putovanje sperme, tajanstveni rast embriona u materici sve njih okružuje i štiti crnina.

Stoga, crno je negacija, bes, uvređenost, žalost, lepota, nada, nega i sklonište novih oblika ljudskog života i odnos na i sa ovom zemljom. Crna zastava znači da smo mi sve to. Mi smo ponosni što je nosimo, žao nam je što to moramo, i nadamo se danu kada takav simbol više neće biti potreban.”

Post Scriptum i zaokruženo A

Još je teže ući u trag poreklu “zaokruženog A” kao anarhističkog simbola. Mnogi smatraju da je ovaj simbol nastao sa pank pokretom iz 1970ih, ali on datira mnogo pre toga. 25. novembra 1956. u Briselu, prilikom svog osnivanja “Alliance Ouvriere Anarchiste” (AOA) je usvojila ovaj simbol. Ako odemo još dalje, u dokumentarnom filmu BBC-a o Španskom građanskom ratu vidi se jedan član anarhističke milicije kome je zaokruženo A jasno ispisano na šlemu. Sem ovoga, vrlo malo se zna u vezi sa poreklom zaokruženog A.

http://kontra-punkt.info/lektira/anarhizam-i-istorija-crne-zastave

 

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Comments (1)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Kliner says:

    Anarhizam kao pokret je kontradiktoran sam sebi. Želeći da zameni organizaciju spaja se u – organizaciju?

Leave a Reply

Anarhizam i istorija crne zastave [Tema: Anarhizam]

by admin time to read: 8 min
1