Andre Šastel – Umetnost i humanizam u Firenci u doba Lorenca Veličanstvenog [Knjiga dana]

| October 8, 2016 | 0 Comments

vasari-lorenzo

Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije

Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića
Naslov originala: Art et humanisme a Florence au temps de Laurent le Magnifique / André Chastel

Delo Andrea Sastela, Umetnost i humanizam u Firenci u doba Lorenca Velicanstvenog je zapravo autorova doktorska teza, prerađena nekih dvadesetak godina posle njene odbrane. On je ovim delom, na vrhuncu svoje karijere nastojao da da jedan novi oblik svome dugom bavljenju ovom temom , kojom su se takode zanimali veliki nemački naučnici kao što su Burkhart i Pankovski, u odnosu na koje se on i odreduje, kritikkujući njihov pristup Renesansi. Pitanja na koja je on ovde nastojao da odgovori odnose se i na umetnost i na filozofiju: “da li se na osnovu radova toskanske humanističke škole u poslednjoj trećini XV veka može razviti jedna filozofija umetnosti?

” i ” šta ovaj humanizam duguje umetničkim aktivnostima u Firenci u vreme Lorenca”.Odbijajuci da upadne u zamku nastojanja da se izgradi jedan unitarni pogled na “duh ove epohe, Šastel se interesuje za različitosti, nedoumice i dvosmislenosti kako u krugovima medičijevskih filozofa, tako i među umetnicima koji na koje su ovi pokretači firentinskog humanizma izvršili veliki uticaj. Tripartitna podela studije rečito govori o ovom sukcesivnom osvetljavanju teme o kojoj se govori.
Šastelova doktorska teza, odlikovana nagradom Borden Francuske akademije umetnosti poziva da preispitamo naše zamisli o ulozi umetnosi u firentinskoj, a kasnije i rimskoj renesansi i nastoji da pruži opšti model za razmatranje problema uske veze umetnosti i kulture. Jedna od najznačajnijih njenih pretpostavki je da nije postojalo nikakvo frrentinsko zlatno doba i to potkrepljuje velikim brojem činjenica. On nam pokazuje kako su, tokom Kvatročenta, umetnici u odredenim aspektima intelektualne kulture njihovog vremena otkrili čitav niz novih tema za koje su tražili nove simbole. Dajući veoma iscrpnu tabelu odnosa koji su postojali izmedu ideja vremena i tema iii vrednosti koje su istovremeno izražene kroz umetnost, Šastel ukazuje na simbiozu kojaje postojala između umetnosti i humanizma u Kvatročentu i prednost daje razvoju spekulativne misli u njenom neoplatonovskom obliku.

Neverovatna priča Lorenca Veličanstvenog: Mecena i vladar koji je omogućio renesansu

Ovo je priča o čoveku koji je Firencu pretvorio u dragulj Evrope, humanisti koji je omogućio renesansu, meceni koji je stvorio Leonarda da Vinčija, Sandra Botičelija i Mikelanđela Buonarotija – njegovo ime je Lorenco Veličanstveni de Mediči

Lorenco de Mediči, poznat kao Lorenco Veličansteni (Magnifico), bio je de fakto vladar Firentinske republike u vreme italijanske renesanse. Osim kao veoma sposoban i vešt diplomata i političar, Lorenco je jedna od najvažnijih ličnosti umetničkog sveta.

Svoju vlast i bogatstvo koristio je ne samo za razvoj Firence, koja je za vreme njegove vladavine stekla epitet “Dragulj Evrope”, već i za sponzorisanje i patronažunajvećih umetnika tog vremena, među kojim su bili Andrea del Verokio, Leonardo da Vinči, Sandro Botičeli, Domeniko Girlandajo i Mikelanđelo Buonaroti.

Lorencov deda Kozimo de Mediči, prvi je izdanak ove čuvene italijanske porodicekoji je spojio upravljanje republikom i Mediči bankom, svojevremeno najvećom bankom Evrope. Kao jedan od najbogatijih ljudi na starom kontinentu, Kozimo je započeo porodičnu tradiciju ulaganja u umetnost i filantropiju.

Titulu “Prvog građanina” nasledio je kao dvedesetogodišnjak 1469. godine, premda je vlast održavao uz pomoć raznih sredstava kao što su strateški ugovoreni brakovi,podmićivanja i slično, jer je Firenca zvanično bila republika kojom je upravljalaskupština plemića i istaknutih građana.
Druge plemićke porodice osećale su prezrenje prema mladom despotu, što je kulminiralo u zaveri porodice Paci, koja je umalo ubila Lorenca u firentinskoj katedrali. Prilikom napada, Lorencov rođeni brat je ubijen, ali je pobuna brzo ibrutalno ugušena. Članovi porodice Paci su pogubljeni ili prognani, kao i pristalicePape Sikstusa IV koji je podržao zaveru.

Usledio je gnev Vatikana i čitava Firenca je ekskomunicirana, dok su svi posedi inovac porodice Mediči, do kojih je Rim mogao da dođe, oduzeti ili zamrznuti. Kako su ove mera imale gotovo nikakvog efekta, Papa je u savezu sa Feranteom I, kraljemNapulja i njegovim sinom Alfonsom poveo invaziju na Lorencovu republiku.

Dok je rat trajao, Lorenco je u tajnosti otputovao u Napulj u diplomatski okončao sukob. Nakon ove pobede za Firencu, on je dalje ojačao svoju vlast i nastavio sapolitikom mira i balansa moći između italijanskih država, istovremeno osiguravajući da ostale evropske sile kao što su Sveto rimsko carstvo i Francuska ostanu izvan granica Apeninskog poluostrva.

“Italija nikada nije uživala u takvom miru i prosperitetu, niti je ikada bila u tako povoljnoj situaciji kao tih godina. Opšte je prihvaćeno mišljenje da nemalu hvalu za to zaslužuje veština Lorenca de Medičija”, pisao je Gvićardini u svojoj knjizi iz 1538. godine “Istorija Italije”.

Veliki mislilac Nikolo Makijaveli pisao je slično:

“Firentinci su živeli u prosperitetnom miru sve do smrti Lorenca de Medičija 1492. godine; miru koji je istvario svojom dobrom procenom i autoritetom”.

Kao patron umetnosti, Lorenco je na svom dvoru ugostio neke od najvećih umetnika svih vremena. Pored Da Vinčija i Botičelija, poznato je da je Mikelanđelo bukvalnoživeo sa porodicom Mediči na dvoru, deleći sa njima trpezu i intimni život, što je bilo gotovo neprihvatljivo u vremenu kada su umetnici izjednačavani sa zanatlijama, a “plava krv” smatrana najvećim blagoslovom i uspehom.

Lorenco je i sam bio pesnik, zbog čega je naročito bio posvećen proširivanju ibogaćenju čuvene Mediči biblioteke. On je slao izaslanike na istok kako bi skupljalidela klasične literature, koja su kasnije u Firenci prevođena i distribuirana po čitavoj Evropi. Na taj način Lorenco je ne samo pomogao, već i bukvalno omogućio širenje humanizma.

Osim u estetske svrhe, Lorenco je koristio umetnost i kao diplomatsko oružje. Naime, on je odobrio svojim umetnicima da otputuju u Rim gde su radili naSikstinskoj Kapeli, čime je učvrstio mir sa Papom.
Iako nije naručio mnogo dela, Veličanstveni je pomagao umetnicima da dođu dobogatih građana koji su koristili njihove usluge, boreći se za što prestižnije umetnikekoji bi ovekovečili njihov lik i dela.

Za 40 godina, Lorenco i porodica Mediči potrošila je oko 460 miliona današnjih dolara na humanitarni rad, građevine, umetnost i poreze.

“Ne kajem se zbog toga (što sam potrošio), iako mnogi misle da bi bilo bolje da samsačuvao taj novac. Smatram da sam time doneo veliku čast našoj državi i da je novac dobro potrošen, zbog čega sam zadovoljan”, napisao je Lorenco u komentaru na ovaj obračun.

Sa njegovom smrću okončano je zlatno doba Firence, koja je pala pod uticaj verskog fanatika Savanarole, koji je smatrao da su hrišćani u ovom gradu previše zalutali ugrčko-rimsku kulturu. Krhki mir i balans moći između italijanskih državica takođe je nestao sa smrću prvog građanina Firence, a usledilo je vreme ratova i invazija.

Lorenco Veličanstveni de Mediči sahranjen je pored svog brata Đulijana u remek deluarhitekture – Kapeli Mediči. Njihovo večno počivalište krase statue Svetih vrača Kozme i Damjana, kao i Mikelanđelova skulptura Bogorodice Marije.

http://www.newsweek.rs/kultura/59782-neverovatna-prica-lorenca-velicanstvenog-mecena-i-vladar-koji-je-omogucio-renesansu.html

umetnost_i_humanizam_u_firenci_u_doba_lorenca_velicanstvenog_vv

Tags: , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Andre Šastel – Umetnost i humanizam u Firenci u doba Lorenca Veličanstvenog [Knjiga dana]

by admin time to read: 5 min
0