April u Beogradu

Grad se ras­tva­ra kao školj­ka pod bli­sta­vim po­no­rom ne­ba. Tre­pe­ri li­šće raz­nje­že­ne bre­ze u grad­skom par­ku. Nje­žno do­di­ru­jem tan­ku bje­li­ča­stu ko­ru. Ne­vi­na bre­za du­bo­ko di­še. La­hor do­no­si mi­ris pro­pu­pje­log pro­lje­ća.
Ku­dra­vi bo­so­no­gi dje­ča­čić, krup­no­ok i ži­va­han kao ja­re, pri­la­zi mi sa is­pru­že­nim dla­nom. Spu­štam nov­či­će na nje­gov dlan i dje­čak za­gri­za­ju­ći okra­jak pe­ci­va u tr­ku od­la­zi. Ta­ba­ni plju­ska­ju po be­ton­skoj sta­zi par­ka.
Na tro­to­a­ru su ša­re­na ko­li­ca sa osli­ka­nim raz­ba­ru­še­nim klov­nom i is­kr­za­nim cr­ve­nim zvje­zdi­ca­ma ko­je se uli­va­ju u raz­ja­plje­nu če­ljust jed­no­o­kog me­dvje­da. Po­red ko­li­ca de­belj­ko, će­la mu blje­šti pod mla­zom ju­tar­njeg sun­ca, ši­ro­ki zu­lu­fi se uli­va­ju u kli­na­stu ri­đu bra­du, na­u­lje­ni za­fi­ti­lje­ni br­či­ći, ši­ro­ka ka­ro-blu­za sa le­pe­za­stim ru­ka­vi­ma i ogrom­nim ta­nji­ra­stim dug­me­ti­ma. Čo­vjek nu­di raš­ču­pa­nu še­ćer­nu vu­nu, oti­re usta me­sna­tom ma­lja­vom na­dla­ni­com i ot­pi­ja pi­vo iz pla­stič­ne dvo­li­tri­ce.
Us­pra­vljen i la­gan pro­la­zim po­red ša­re­nih ko­li­ca i vi­dim ras­tu­že­ne oči pro­dav­ca še­ćer­ne vu­ne sa cr­ve­nom klov­nov­skom ka­pi­com na ba­bu­ra­stom no­su.
Raz­dra­ga­ne dje­voj­či­ce u ša­re­nim suk­nji­ca­ma po­cup­ku­ju tro­to­a­rom uz cik­ta­vi smi­jeh. Za­ja­pu­re­ni obra­zi i pu­po­lji ko­ji bu­ja­ju pod tan­kom tka­ni­nom na gru­di­ma za­mi­ri­sa­li su be­o­grad­skim ju­trom.
Sta­rac na klu­pi. Na nje­go­vom kri­lu pre­sa­vi­je­ne no­vi­ne, skla­pa oči, trep­će umor­no, pre­pu­šta bri­žno li­ce po­to­či­ći­ma svje­tlo­sti. Mač­ka li­je­nim gip­kim ko­ra­kom kao pre­je­de­na la­vi­ca pro­la­zi tram­vaj­skim ši­na­ma.
Osje­ćam za­mor, ski­dam jak­nu, ras­kop­ča­vam gor­nju dug­mad pla­ve ko­šu­lje, pre­la­zim uli­cu i idem ka te­ra­si sa ma­lim okru­glim sto­lo­vi­ma i sto­li­ca­ma cr­ve­ne bo­je. Po­ru­ču­jem ka­fu, pa­lim ci­ga­re­tu, kroz obla­čić di­ma po­sma­tram mla­di par i dje­voj­či­cu za sto­lom pre­ko pu­ta. Li­je­pi mu­ška­rac i zgod­na že­na su osmjeh­nu­ti, mu­ška­rac cr­no­kos u bi­je­loj sport­skoj ko­šu­lji, že­na- crn­ka u svje­tlo­pla­voj dis­kret­no de­kol­to­va­noj la­ne­noj ha­lji­ni. Dje­voj­či­ca sa ki­ka­ma i čip­ka­stom krag­ni­com mi je okre­nu­ta le­đi­ma. Ži­vah­no po­mje­ra no­ži­ce u bi­je­lim do­ko­lje­ni­ca­ma, gle­dam ka­ko se kla­te ma­ju­šne cr­ve­ne klom­pi­ce. Za­pa­žam la­ga­ne kret­nje du­go­pr­stih že­ni­nih ša­ka i blje­šta­vo­bi­je­le zu­be mu­škar­ca. Ko­no­bar im do­no­si sla­do­led ob­li­ven čo­ko­la­dom sa mi­ri­snim šta­pi­ći­ma va­ni­le. Ve­li­ke sta­kle­ne por­ci­je bli­je­šte na pro­ljeć­nom sun­cu. Dje­voj­či­ca se gu­gu­ta­vo smi­je dok mla­da že­na pje­vu­ši umil­no kao go­lu­bi­ca. Bi­je­la pu­dla sa cr­ve­nom ogr­li­com na­ska­če na kri­lo odu­še­vlje­ne dje­voj­či­ce.
Za­vi­ja­ju­ći zvuk si­re­ne u pa­ram­par­čad raz­bi­ja ogle­da­lo april­skog ju­tra. Ot­pi­jam ka­fu i ot­pu­hu­jem dim ko­ji se obru­či. Pre­stra­še­na pu­dli­ca cik­ta­vo la­je, ska­če sa kri­la dje­voj­či­ce i uz­ne­mi­re­no vi­tla oko sto­li­ca.
Čo­vjek sa slam­na­tim še­ši­rom pro­la­zi po­red sto­lo­va, ubr­za­va hod, us­pa­ni­če­no od­gu­ru­je vit­ku dje­voj­ku, gra­ci­o­znu be­o­grad­sku ga­ze­lu, ko­joj is­pa­da tor­bi­ca-ne­se­ser. Iz ras­tvo­re­nog ne­se­se­ra is­pa­da kar­min, ma­ska­ra i ogle­dal­ce. Ga­ze­la se žu­stro sa­gi­nje, u ogle­dal­ce­tu se vi­di lju­ti­ti iz­raz nje­nog li­ca i ko­ma­dić pla­vog ne­ba. Čo­vjek sa slam­na­tim še­ši­rom dao se u ge­gu­ca­vi po­lu­trk kao pje­tao u po­vla­če­nju.
Grad je za­drh­tao od de­to­na­ci­je, osje­ćam vi­bri­ra­nje tla pod no­ga­ma, vi­dim cr­ve­nu klom­pi­cu ka­ko se sti­če sa ma­le­nog sto­pa­la i pa­da pod sto. Mla­da že­na za­hva­ta sla­do­led i pru­ža ka­ši­ku dje­voj­či­ci ko­ja i da­lje ne­mir­no kla­ti no­ži­ca­ma. Mu­ška­rac čud­no osmjeh­nut po­gle­du­je ka ne­bu. La­ga­no spu­štam šo­lji­cu ka­fe i gle­dam ka­ko na­ra­sta ogrom­na cr­na pe­čur­ka na ho­ri­zon­tu. Bi­je­la pu­dla na­ska­če na mu­škar­če­vo kri­lo i gu­ra mu nju­ški­cu pod pa­zu­ho.
Dru­ga de­to­na­ci­ja još stra­šni­je po­tre­sa grad.
Po­kraj pre­vr­nu­tog sto­či­ća je za­bo­ra­vlje­na cr­ve­na klom­pi­ca. Oba­zi­rem se oko se­be, za­tim smu­še­no usta­jem. Na­o­ko­lo se lje­ska­ju ko­ma­di sr­če.
Cr­ve­nu klom­pi­cu sam do­nio kao su­ve­nir rat­nih da­na. Šta li je sa dje­voj­či­com?-pi­tam se, a su­ze na­vi­ru.
Pet­na­e­stak go­di­na po­sli­je u svom so­bič­ku za či­ta­nje i raz­mi­šlja­nje ras­tva­ram knji­gu “Be­o­grad ve­či­ti grad”. Već u pred­go­vo­ru blje­šti re­če­ni­ca: “I po­red to­li­ko stra­da­nja, smrt u Be­o­gra­du ne­ma šta da tra­ži”.