Apsolutni svet je stvarnost koja postoji od početka [Tema: Hamvaš]

| February 1, 2016 | 0 Comments

nakonju

Tangi ili mistika logike (2)

 

Sredinom prošlog veka je nekoliko engleskih pesnika, slikara i teoretičara izgradilo životni poredak na dobro zasnovanoj teoriji, kojim su želeli da odrede granicu sve većoj aljkavosti industrijalizovanog čovečanstva. To je bilo udruženje prerafaelita, u najnovijim vremenima prvo takvo svesno mesto stava muza gde je shvaćeno kako je neukus sila koja razara život, i kako je neukus jednak s imoralnošću, ili s onim što religija naziva grehom. Udruženje se trudilo da uspostavi ukus.

Pesnici su svoja dela štampali sopstvenim slovima, na papiru koji su sami izrađivali, sami su tkali materijal za svoju odeću i rublje, prihvatali su nameštaj koji je izrađen samo ručno, odbijali su sve fabričke proizvode. Udruženje prerafaelita je želelo da bude prva ćelija zajednice muza, ono je htelo da proširi umetnički životni poredak na celu zajednicu, da ostvari jednu vrstu bratstva ljudi, i želelo je da realizuje ispravnu podelu dobara prema socijalnoj pravdi.

Prema prerafaelitima, čovek treba da se odvikne da je ovaj svet ovde stvarnost. Priroda je nesavršena, istorija je bez fantazije, realitet je nespretan. Čovek poseduje takvo znanje i moć kojima može da sazna poredak apsolutnog bivstva, i ume da izgradi svet. Što je do sada uvek radio naopako, još nije dokaz protiv ovoga shvatanja. Humano se može prepoznati po obeležju da misao koja ga vodi uvek potiče s one strane prirode. Umetnost je svesno uzdizanje sveta kako bi čovek ostvario konačni univerzum. Predmeti umetnosti nisu iz sveta, kao što ni vrednosti ljudskog života nisu od ovoga sveta, nego iz višeg bivstva. Ove vrednosti postojale su i postoje od samog početka, ne treba ih otkrivati, samo iščitati. Apsolutni svet (svet muza), stvarnost je koja postoji od početka. Ona živi u svakom čoveku i svako je se seća i bez učenja i uvek je prepozna. Svet muza, međutim, nije antirealnost prirode, nego je hiperegzistentna stvarnost koja je nezavisna od nje. I veza koja postoji između ljudskog razuma i izvorne realnosti nije uobražavanje ni sanjarenje, nego čisto stanje razuma. Čisto, odnosno nije poremećeno vegetativno-socijalnim svetom i oslobođeno je libida. Počev od trenutka kada čovek može da obuzda svoje želje i strasti, pohlepu i glad, i samog sebe uzdigne na viši stepen (oslobođen žeđi za životom) egzistencije, njegov život usmerava ova pročišćenost razuma. Čovekovo biće ovako kako se nalazi u prirodi, u istoriji i u društvu, nije ništa drugo do egoizam očaja. U ovom krugu svaka je misao i svaka delatnost bezuslovno lažna. Egoizam je stav u zabludi. Borba za opstanak. Socijalni, biološki, vegetativni krug života. Osnova poretka muza je broj. To je pravovernost redukovana na metematiku. Na muzama broja počiva ritam, razmera, red, mera. Sve su to zahtevi sistematizacije višeg sveta. U muzama je apsolutna muzika stvari. Svet muza je svet matriksa postojanja.

Moderno doba zna i za drugo udruženje muza, za krug Štefana Georgea. Ovo udruženje ne menja teoriju prerafaelista koja se odnosi na umetnost, nego je osnažuje i ume da kaže nešto više. Zabranjeno je razdvajanje čoveka i dela. Delo obavezuje. Prvi uslov bivstva muza jeste istovetnost reči i čina. Gde ima odstupanja između života i dela, tamo nije reč o umetnosti, nego se tamo životna glad pokriva sredstvima preuzetim od umetnosti. Delo se u ovom slučaju ne može meriti zakonima muza, ono je prosto kompenzacija libida, odnosno psihološki nalaz, prema njemu treba postupati kao prema umetnosti neodraslih ili umobolnih, ne može se podvrgnuti estetičkom sudu. Stabilna teza modern umetnosti jeste da moderna poezija nije poezija uzeta u smislu starije poetike, nego, kažu, poezija poezije (metapoezis), i moderno slikarstvo je slikarstvo slikarstva, muzika je muzika muzike.

Specifična definicija znači da se izmenila orijentacija poezije. Ona ne želi više da se bavi nečim kao što su erotika i priroda, porodični instinkt, dom, religija, kolektivne emocije, a ni slikarstvo više ne želi da slika mrtve prirode, ni pejsaže, niti portrete, odnosno umetnost više ne smatra sebe izrazom socijalnog i psihološkog sveta. Takozvani realitet, koji je ranije – pa i inače – bio samo simbolika kod velikih umetnika, uklonjen je, a životni instinkt u delu se ne podnosi. Umetnost je ostvarila neposrednu vezu s hiperegzistentnim svetom (svetom muza), i njegovu stvarnost daje bez simbola prirodnog i socijalnog sveta. Zbog toga se govori o čistoj poeziji (poésie pure), o čistom slikarstvu I čistoj muzici. Moderni umetnik stvarnost ne prikazuje u jednoj šumi, ili licu, nego izostavljanjem prirode. Prisustvo prirode u delu nije ništa drugo do prisustvo slepe žeđi za životom. U delu pak nije sklon da podnese nikakvu žeđ za životom (libido). Umetnost je objavljenje sveta muza. Ništa je se drugo ne tiče. Ranije je umetnost bila apoteoza života. To je sada prestalo. Umetnost nije uživanje u životu. Ono što je otelotvoreno u umetnosti ne može se interpretirati socijalno, ni biološki, ni psihološki, jer umetnost s tom stvarnošću i nije u vezi. Umetnost ne proslavlja život, i ne uživa u životu. Ni stvaranje umetnika nije uživanje, nego intenzivnija tehnika života od uživanja u životu, a preduslov za to je upravo istupanje iz socijalno-psihološkog života. Umetničko stvaranje je viši stepen pripremanja za smrt, ili, što je isto, neposredno učešće čoveka u višem nivou bivstva od svetovnog života.

Svest o muzama izvan umetnosti probudila se krajem prošlog veka i u nekim naukama, najotvorenije u svakom slučaju u francuskoj critique de la science. Ova škola je – prvo Poenkare, docnije Le Roa, Mejerson i drugi -smatrala nepodnošljivim u nauci nezasnovane takozvane ograničene teorije pozitivizma. Škola je zahtevala takvu naučnost koja je bila sklona da da verodostojnost tezama koje su raspolagale samo korektnom bazom (otvorenim aksiomom). Poenkare je počeo da rešava pitanje skrivenih aksioma na najdelikatnijem mestu, u matematici; docnije je Rene Genon do savršenstva razvio ovaj metod u svojoj knjizi o infinitezimalnom računu, i osvetlio skrivenu pozadinu pogleda na svet celokupne matematike novog doba. Naučna se kritika, međutim, ubrzo raširila na celinu prirodnih nauka, i mnogi su došli do rezultata da ove discipline, uz malo izuzetaka, operišu sa zadnjim mislima koje ne priznaju. Aksiomi pozitivističke nauke služe skrivenim životnim interesima, odnosno ti aksiomi u svoj celini nisu u znaku istine, nego libida. Nauka u svom pozitivističkom vidu uopšte nije nauka, nego proizvod socijalne istorije determinisan dobom i društvom, proizvod koji ne istražuje istinu, nego opravdava trenutni životni poredak. Ova tvrdnja prva je zatražila u modernom dobu da naučna teza ne bude izraz socijalno-biološkog instinkta, nego da definiše zakonitost realiteta koji je viši od života, oslobođen interesa. Kao neposredna posledica francuske naučne kritike nastala je čista logika koja je želela da jednom i zauvek kodifikuje zahteve korektnog naučnog mišljenja.

Istraživanju istine treba da prethode osvetljavanja raznih skrivenih preduslova. U nauci nema mesta za socijalne i psihološke i istorijske moćničke i emocionalne preokupacije. Ljudski um ume da iskorači izvan života. A zadatak uma nije da služi životu, nego upravo da obuzda životne instinkte u interesu saznavanja bivstva višeg reda.

Moderna umetnost i naučna kritika otkrile su da čovek zagnjuren u svoju svakodnevicu živi u specifičnom životnom grču; iz slepe žeđi za životom u atmosferi socijalne svakodnevice čovek ne ume da istupi, i u ovom krugu ima i može imati saznanja samo i jedino o svojoj biološkoj egzistenciji.

Moderna umetnost i naučna kritika vide da čovek u ovom krugu sa svojim degradiranim umom ne pribavlja niti može pribaviti bilo kakvo iskustvo o stvarnosti. Glad života prema samom sebi je slepa, i zbog toga čovek ne primećuje da živi među zabludama i lažima bivstva. Ako je častoljublje umetnika i filozofa da istupe iz ovoga subegzistentnog (ispod praga) života, da prosvetle svoju egzistenciju, i da pribave verodostojno obaveštenje o stvarnosti, moraju se suprotstaviti gladi za životom, i moraju da se oslobode životnog grča. Moderna umetnost i filozofija naučne kritike uspeli su da stupe preko praga subegzistencije, i da saznaju poredak bitnije stvarnosti nego što je život. Zbog toga su moderna umetnost i filozofija morale da zauzmu stav protiv života, i ovaj stav je stvorio moderno čisto slikarstvo i čistu poeziju i čistu muziku i čistu logiku. Sve se to zbilo u znaku obračuna sa skrivenom slepom glađu za životom. Moderna umetnost je razrešila grčeve koji su se nalazili u čovekovom socijalno-psihološkom spletu, i počev od ovoga trena svako delo, koje ostaje u svetu slepe gladi za životom, beznačajno je kao umetnost, ništavno kao filozofija. Takvo delo koje zadovoljava ili opravdava glad za životom ne može se smatrati umetnošću, ono jedino može biti neki društveni ili politički ili psihološki akt, koji se nalazi izvan estetičkog prosuđivanja, može se vrednovati na socijalnom ili psihološkom nivou, ne na umetničkom.

Kao posledica otkrivanja sveta muza izmenio se vrednovanje u umetnosti. Sam život sa svojim istorijsko-društvenim obeležjem jedva je podnošljivo stanje. „Država ludila jedina je na zemlji u kojoj vredi stanovati, a čovekovo biće je toliko ništavno da je lepo samo ono čega nema”. Rivijera kaže:

“Umetnost uvek pruža neočekivanu pomoć, boravak u zemnom životu ona čini apsurdnim.” Poezija brojeva. Osnovna misao Malarmeovog Igitura: ne izvršiti ni jednu aktivnost a da čovek ne ostane čovek. Ono što je irealno znak je da je iznad sveta, i zbog toga je već simpatično (nadrealizam). U delu je najbitniji bljesak munje logike. Čista egzistencija (l’être pure). Umetnost ne trpi da je mere prema stvarnosti. U ovoj atmosferi Pučinijeva opera je libido koji zaudara pohotljivošću; Vagnerova je muzika glupa komedija; građanski roman pornografija; lirika okean sirupa. Gde se ne javlja visa realnost od života, sa gledišta umetnosti znači kao da je ni nema. Slikom se može nazvati samo ona u kojoj nema ni malo libida (apstrakcija). Poezija je ono odakle je nestala slučajna, tesna i nedostojna suština stvarnosti (Malarme). Egzistencija muza je ona koja opijena od geometrije živi u opojnoj egzaktnosti. Primer očitovanja ekstatičnog stava čistog razuma na početku veka svakako je bila matematička logika Bertrana Rasela, i otuda proizašla logika koja uz radikalno prosvetljavanje skrivenih preduslova obezbeđuje čoveku izlaz iz socijalno psiholoških zabluda. Matematička logika je nezamisliva bez umetnosti i poezije koje su joj prethodile, kao što su umetnost i poezija nezamislive posle logike bez logike. Reč je o takvom stupnju svesnosti koji su umetnost i filozofija dosegle istovremeno, odjednom i uz uzajamnu pomoć. Ako su i bile nezavisne u uzajamnom delovanju, paralelno, međusobno se ukrštajući, pa ako uvek i nisu znale jedna za drugu, bar su se uzajamno slutile i pretpostavljale. Ovaj specifični stav modernog razuma, koji je na svim linijama radikalno odbacio podivljali, glupi i irealni socijalno-istorijski životni poredak, i gradio na poretku brojeva, na sistemu, na geometriji, na meri, na srazmerama, odnosno na svetu prožetom čistim razumom, Rasel ga je nazvao pitagorejskim. Pitagora je samo drugi izraz za svet muza, odnosno da je svet orfički.

Područje moderne filozofije i umetnosti je granično područje. Uvek su granična područja bila važna. Ali su dobila naročitu važnost u ovom dobu kada – kao što se kaže – u muzici nema ništa drugo sem krajnosti, avangarde ili kiča; avangarda koja se u znaku čiste egzistencije (l être pure) probija ka nepoznatom i neostvarljivom, i kič koji služi subegzistentnom socijalnom svetu, i tone u slepoj gladi za životom, zbog toga je neozbiljan i ne dolazi u obzir. Međutim, granična područja su naročito  opasna mesta. Eto odmah čistog broja; što se broj više javlja u preosvetljenom obliku, tim više napušta svoju apstraktnu čistotu. Gubi svoju sterilnu i apstraktnu suštinu, jednom linijom na isuviše apstraktan način se pretvara u mit. Vidi matematiku Fregea. Tu su osnovne geometrijske slike, na primer trougao. Što mu je definicija više egzaktna, u njegovom značenju se na neodgonetljiv način javlja neki čudan besmisleni višak, i ona simbolika koja po prirodi pripada njegovom sadržaju, sve više se osnažuje. Pored toga što je trougao geometrijski oblik, znači još ceo niz drugih stvari, što sledi iz kompleksnog osnovnog značenja trougla.

Ludvig Vitgenštajn se poduhvatio izrade savršeno razumnog jezika koji će moći da formuliše s konačnom preciznošću. Isti onaj poduhvat u filozofiji koji je Malarme pokušao da sprovede u poeziji. Vitgenštajn je utvrdio da određenu maglu, koju je nazvao metafizikom, nije moguće ukloniti iz jezika. Jezik ne samo da prožimaju metafizički smisao, nego je metafizika inficirala za sebe i sklopove gramatike. Otuda je nemoguće savršeno razumno saznanje uz pomoć jezika. U čistoj logici se zajedno s apstraktnom i sterilnom izradom javlja i nešto drugo. S porastom svetlosti razuma kao da se pojačava i druga svetlost, koju, budući da se razlikuje od svetlosti razuma, obično smatramo tamom, ali to je zapravo mistična svetlost.

Za Bertrana Rasela, tvorca čiste logike, kaže se da ga “ljudske stvari nikada nisu zadovoljavale”. I want certainty. “Žudim za izvesnošću u onom smislu u kojem ljudi obično žude za religioznom verom”. Njegova strast je bila matezis, i paralelno s njom razumevanje onoga što jeste mistika. Svom biografu je rekao: „Pre nego što umrem moram naći načina da izrazim ono nešto esencijalno što se u meni nalazi, i što još nikada nisam izrekao, ono nešto što nije ni ljubav i nije mržnja ili saosećanje ili ravnodušnost, nego istinski dah života, svetlost koja je stigla odnekud iz daljine u čovekov život, nestrasna golema moć ne-ljudskog sveta.”

To je obeležje boravka među krajnostima graničnih područja koja se slivaju; osobeno mesto moderne umetnosti i filozofije. Preosvetljeni prostor bez senki. “Ljudske stvari me nikada nisu zadovoljavale”. I want certainty. Obračun sa žeđi za životom. “Je ne veux rien d humain”. Granično područje koje od ništa deli linija tanja od vlasi. Ažurna provalija neba, kao što kaže Bodler. “Ništa nije tako lepo kao nepostojanje”. La pureté du non-être. Čistota nebića (Valeri). Maljević ga je naslikao u obliku praznog belog kvadrata na ogromnom belom platnu. Bespredmetno i bezimeno i neuhvatljivo.

“Umetnost je sredstvo duha kako bi on sebe samog umnožio u ničemu”. Granično područje, nazvano čistim smislom, prostire se neposredno pored ovoga nebića. Prostor krajnosti, smeša dvostruke svetlosti, do krajnosti pojačanog smisla i začetka mistike, kao da je jedna od ove dve svetlosti postala tama one druge, razum mistici, mistika razumu. “Istinska svetlost bića”. Obe su istovetne po tome što su “stigle odnekud iz daljine”, što nisu ljudske, što su s granice nebića, i što su pojave “nestrasne i goleme moći ne-ljudskog sveta”. To je preosvetljen prostor bez senki, u kojem se apstraktna i sterilna svetlost logičkog smisla neodvojivo stapa daleko na granici u širokom bezdanu sa uzvrtloženom svetlošću mističnog bića. Izgleda da ova dvostruka stopljena svetlost dotiče čoveka. I izgleda, ako čista logika Rasela i Vitgenštajna ima ovakav afinitet za mistiku, postaje razumljivo zašto je uvek i u svim vremenima mističare privlačila logika i matematika: Plotina, Ekharta, Kusanusa, Bemea.

Slikarstvo Tangija nije na graničnom području nebića u ovom dvostrukom beskraju, ono više lebdi, kao da prizor treba tek malko samo mrdnuti, on bi bez ostatka nestao u nepostojanju i ništa od njega ne bi preostalo. To je izuzetna napetost slika na granici dvostruke osvetljenosti logike i mistike.

To je uzbuđenje bezgranično višeg reda postignuto po cenu obuzdavanja životnih uzbuđenja društvene svakodnevice, uzbuđenje discipline i reda i mere i broja, čija je pojava u užasnoj neosenčenosti fiktivnog prostora, mesto gde se već i podrhtavanje zaustavilo. U pustoj nemosti transparentno naziranje predmeta i boja koji uzajamno propuštaju svetlost i biće. Tišina koju prožima beživotna praznina. “Čistota nebića”.

Plavetnilo neba je život kod svakog slikara; na Tangijevim slikama azur je provalija, velika plava jama nebića (Malarme). Nikakvog žara, jedino žar logike; nikakve emocije, nikakvog oduševljenja; nema određenih kontura, jedino mistično egzaktna oštrina, nema fiksnog mesta, jedino ono što fiksira metafizika. Intérieure métaphysique. Sterilni fantazam i apstraktna misterija. San i geometrija. U svakom slučaju najviši stupanj dosegnute spremnosti na smrt u modernoj umetnosti.

Bela Hamvaš

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Apsolutni svet je stvarnost koja postoji od početka [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 11 min
0