Piše: Vladeta Jerotić
Franc Kafka. Strah i nemoć postojanja – II
Izvor: Bolest i stvaranje, Sabrana dela, II kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.
Prvi put u našem veku čovek je dospeo na jednu raskrsnicu i prekretnicu, u jednu „graničnu situaciju“, na prag susreta sa veoma jakim silama, spoljašnjim i unutrašnjim, pozitivnim i negativnim, koje apeluju na njegovu slobodu i njegovo samostalno odlučivanje. Od kolektivnog izazova jednog mogućeg atomskog rata, preko građanskih ratova rasa i nacija, do sasvim unutrašnjih i intimnih, za svakog čoveka vrlo značajnih odlučivanja na ličnom planu slobode njegovog „individuacionog procesa“, svuda smo svedoci sukoba, konflikata i rascepa, pri čemu se odlučna bitka bije za ili protiv čoveka i njegove budućnosti.
Franc Kafka ne samo da je proročki naslućivao veličinu i težinu ove borbe koja tek što je otpočela, nego je i na sasvim ličnom planu unutrašnjih kataklizmi, u kojima su se do neba uzdizala nadanja i očekivanja i do pakla stropoštavala očajanja i nemoć, pokazao sa kakvim se problemima susreće i sa kakvima će se još susretati čovek našeg veka kada pokuša da ostvari sebe i svoje pravo na stvaranje i slobodu. Sve vrste otuđenja o kojima je toliko pisano kada je bilo reči o Kafki, i ona kapitalističkog društva u krizi, i habzburške monarhije u raspadanju, i mlakog jevrejstva rodne kuće, nedovoljne su da do kraja objasne onu vrstu otuđenja koju je Kafka tako intenzivno doživljavao otuđujući se od samog sebe, ne savlađujući svoj neizbežno rasplamsali sukob sa egzistencijalijama svakog čoveka, strahom, brigom i krivicom. Jedan od razloga zašto je ovo otuđenje od samog sebe bilo tako teško i nesavladivo, bila je opakost i postojanost njegove neuroze. Pokušajmo sada da joj priđemo bliže.
Jedna od najstalnijih formi dečjeg straha, jeste strah od gubitka ljubavi i gubitka priznanja svoje vrednosti. Što je ranije dete pretrpelo ovaj strah i što je on češće bio ponavljan, i od okoline, najčešće nesvesno, održavan, to su i posledice teže, neuroza dublja i neizlečivija.
U značajnom Kafkinom pismu upućenom ocu, koje je pisao u novembru 1919. godine, a koje nikad nije dospelo u očeve ruke, u kome Kafka slobodno, iskreno i neometano od bilo kakvih unutrašnjih prepreka, kojih je bilo tako mnogo kada bi se našao sa ocem licem u lice, iznosi sve godinama potiskivane i silom ugušivane prekore koji se penju direktno do optuživanja, Kafka ističe svoju najglavniju primedbu ocu: očevu nesposobnost da sinu obezbedi sigurnost, ljubav i priznanja unutrašnjih vrednosti.
„Uvek i svuda imao sam potrebe za ohrabrenjem“, piše Kafka, „ta ja sam bio pritisnut već samom Tvojom telesnošću. Kao otac Ti si bio suviše jak za mene, naročito jer su moja braća umrla rano, sestre su došle na svet mnogo kasnije, ja sam znači morao da izdržim prvi udar, za ovo bio sam isuviše slab. Hrabrost, odlučnost, sigurnost, radost za ovo ili ono, nisu istrajavale u meni kada si Ti bio protiv toga ili kada je Tvoje protivljenje bilo samo pretpostavljeno; a ono je moglo biti pretpostavljeno gotovo pri svemu onome što sam ja činio… Molim Te, oče, razumi me dobro, bile su to po sebi potpuno beznačajne pojedinosti, one su me pritiskivale tek onda kada se Ti sam, koji se i za mene bio tako presudan, nisi pridržavao zabrana koje si meni postavljao. Na ovaj način svet je za mene bio podeljen na tri dela, na jedan u kome sam živeo kao rob, pod zakonima koji su samo za mene bili izmišljeni, a kojima ja nisam mogao, ne znam zbog čega, da odgovorim; zatim na jedan drugi svet koji je beskrajno od mene bio udaljen, u kome si Ti živeo, zaposlen režimom, izdavanjem zapovesti i ljutinom zbog njihovog neizvršavanja i, najzad, na jedan treći svet u kome ostali ljudi žive, srećan i slobodan od naređenja i poslušnosti. Neprestano sam se nečega sramio, ili zato što sam slušao Tvoja naređenja koja su važila samo za mene, ili zato što sam im prkosio, jer kako bih smeo da budem prkosan, ili zato što nisam mogao da ih sledim jer, na primer, nisam imao Tvoju snagu, Tvoj apetit, Tvoju spretnost, iako si Ti ovo od mene zahtevao kao nešto samo po sebi razumljivo; ovo je bila upravo najveća sramota. Ovako dete, istina, ne razmišlja, ali ovako oseća.“
Jednostavne, dirljive i iskrene reči odraslog koji još oseća kao da je i dalje dete, a koje verno i bolno ponavljaju milione sličnih optužbi dece upućenih roditeljima, nikad izgovorene i napisane, koje je Kafka za sve jednom napisao i tako mnogo objasnio ono što može da izgleda nerazumljivo i nezahvalno u ponašanju dece i kasnije odraslih neurotičara. Ali Kafka je ovom potresnom ispovešću vrlo mnogo objasnio i sebe svojim potomcima, onima koji će ponavljati sličan put neuroza, samo bez Kafkine snage da ovo literarno izraze. Kao da smo ovim pismom dobili ključ za razumevanje Kafkinog opusa. Zar ova tri sveta u kojima je Kafka naizmenično živeo, ili još tačnije, pokušao da živi, jer zapravo nije ni u jednom stvarno živeo, nisu predstavljeni u većini njegovih pripovedaka, setimo se samo Jazbine ili Umetnika u gladovanju, ili Presude. A tek koliko od ovih svetova ima u Procesu i naročito u Zamku!
Upadljivo je koliko je Kafka malo pisao o majci, o odnosu prema njoj, o svojim intimnim osećanjima i željama. Tu i tamo, mestimično samo, navodi kako je bio od majke preterano mažen i koliko je ona bezgranično dobra prema njemu, ali i to opet da bi istakao koliko je teško doživljavao očevu strogost i neumoljivost.
Iz ovakvog odnosa prema majci mogli bismo da pretpostavimo dve stvari. Jednu, koja je manje verovatna: da je upravo odnos sina prema majci bio presudan u porodičnim odnosima, baš zbog toga što je ovaj odnos Kafka tako malo i retko pominjao, namećući sebi i preuveličavajući značaj svoga odnosa prema ocu. Za ovakvu vrstu psihološkog skotoma, nedovoljne pronicljivosti i tada zaista i suviše slabog poznavanja sebe, morali bismo pretpostaviti neku ličnost daleko slabijih sposobnosti i za psihološke finese unutrašnjeg života mnogo manje obdarenu nego što je to bio Franc Kafka. Druga, verovatnija pretpostavka, koju nam dovoljno bogato potkrepljuje sam Kafka, kako u nastavku pomenutog pisma ocu, tako i u Dnevnicima, jeste da je odnos otac-sin u Kafkinoj porodici od ranog detinjstva bio tako snažan i presudan, koban po dalji lični razvoj Franca, da se psihoanalitičkim jezikom možda može govoriti o poznatom fenomenu jedne ublažene varijante obrnutog Edipovog kompleksa. Bezgranično divljenje, puna identifikacija i strahopoštovanje koji su u detinjstvu postojali u odnosu sina prema ocu, koji mu je intimno bio toliko suprotan, bili su još pre puberteta, a onda naročito u to vreme, pokolebani ne samo zbog preterane očeve strogosti, njegovih „džinovskih zahteva“ koje je postavljao svojoj okolini, a naročito sinu, već i zbog očeve surovosti i nepravednosti. Ambivalentna osećanja čovekova, koja se, prema psihoanalizi, otkrivaju već u oralnoj fazi malog deteta, dakle u toku i na kraju prve godine života, i koja se kreću u oštrim suprotnostima osećanja zadovoljstva i nezadovoljstva, ljubavi i mržnje, agresije i potrebe za potčinjavanjem, osećanja koja samo kod harmonično razvijene i kasnije dobro integrisane i zrele ličnosti doživljavaju svoju punu diferenciranost i stvaralačku sintezu, u svim slučajevima neurotičnog, a naročito psihotičnog procesa, ostaju trajno nediferencirana, odnosno trajno ambivalentna dakle teško remetilačka upravo za kasnije najznačajnije, životne odluke. Mislimo u prvom redu na odlučivanje u pogledu izbora bračnog partnera, poziva i životne filozofije. U svim ovim odlukama, koje mu je sam život neminovno nametao, Kafka je ispoljio sasvim upadljive znake neurotične ambivalencije, kao što su, nepoverenje prema sebi, strah i osećanje krivice, koji su proizlazili najvećim delom iz nikada do kraja razrešene neurotične veze sa ocem.
Čak i onda kada u odnosu između sina i oca postoji jaka identifikaciona spona, u kojoj moćan, patrijarhalan otac svojim autoritetom natkriljuje svaki drugi mogući uticaj, čak i onaj majčin, za koji pouzdano znamo da je u ljudskim odnosima i prvobitniji i snažniji, još uvek postoji nada da – prepoznavanjem realnih kvaliteta toga oca, pre svega uočavanjem njegovih slabosti – ovakav sin zbaci sa sebe očev jaram i izbori sebi samostalnost i samopriznanje.
Postoje razni mogući putevi za prebacivanje prejake identifikacije sa oca na druge realne i apstraktne objekte, kao što su učitelj, prijatelj, neki književni autoritet, neka ideja ili ideologija, najzad, ovo prebacivanje moguće je postići i na najapstraktniji mogući autoritet, na samog Boga. I pred Kafkom su ovakvi i drugi slični autoriteti realno bili prisutni, on je za njih čak znao i povremeno pokušavao da ostvari novu identifikaciju. Sve je bilo uzalud, jer su sumnje, strah i naročito nedostatak poverenja u sebe (poverenja koje mu otac, jedina osoba pred kojom je Kafka u ranom detinjstvu mucao, nije pomogao da stekne), bili toliko moćni da mu je svaka realnost izmicala, ostavljajući ga uvek iznova u bezvazdušnom prostoru u kome oseća samo silan strah. Strah od sebe, drugih ljudi, žena, Boga, koji nije mogao biti niko drugi nego strogi Jehova iz prvih početaka stvaranja starozavetnog jevrejstva, i, naravno, neprekidno i najviše, strah od oca.
Pokušaćemo još jednom da analiziramo ove strahove, ovu nemoć postojanja, stravičnu ambivalenciju koja je Kafku snalazila pred svakim novim pokušajem odlučivanja, udaljavanja od oca i potvrđivanja sebe, prateći dalje njegovo čuveno pismo ocu i njegove Dnevnike.
Na jednom mestu u dnevniku s početka 1922. godine, dakle dve godine pre smrti, Kafka je pisao: „Bez predaka, bez braka, bez potomaka, sa pomamnom žudnjom za precima, brakom i potomstvom. Svi mi pružaju ruku: preci, brak i potomci, ali odveć daleko za mene“.
I tako je bilo celog njegovog kratkotrajnog života. Sve ono bitno i najznačajnije u čovekovom životu, što mu daje smisao, što čoveka može da učini stvarno punim i zadovoljnim: svest o vezi sa prošlošću, i to ne bilo kojom, već prošlošću svoga naroda i rase kojoj pripada, brak koji uvek iznova pruža čoveku šansu da ostvari ono najteže, da od dva bića bude jedno, i opet da ostane svako svoje i, najzad, potomstvo, od fizički prisutne dece, do stvaralačkih dragulja koji nadživljavaju vekove, sve ovo bilo je Kafki na domaku ruke i, činilo se, nije trebalo da učini više nego da pruži ruke, da uzbere zreo plod koji ga je čekao. Zar jevrejstvo nije bila dovoljno bogata i duboka riznica koje se nije morao da stidi niko ko je imao u nju pristup; zar dve veridbe koje je oba puta Kafka raskinuo, razočaran u sebe, a ne u svoje izabrane verenice, nisu obećavale ispunjenje zahteva Talmuda, u kome se veli: muškarac bez žene nije čovek i, najzad, zar njegov književni talenat, koji mu je već bio doneo priznanje, i koga je on bio svestan, nije obećavao besmrtnost! Zašto nije pružio ruku i uzbrao plod? Najvećim delom svakako zbog neuroze, to jest, zbog mazohističke potrebe za patnjom, zbog nepodnošljivog, ali već sa slašću doživljavanog i održavanog osećanja krivice, zbog straha od odgovornosti i onog bitnog – zbog straha da postane samostalan onda kada za ovu samostalnost otac nije dao blagoslov. I opet je Kafka bio taj koji je sebe najtačnije definisao. „Moj život je oklevanje pred rođenje.“
Šta je značilo jevrejstvo za Kafku? Veliko je pitanje da li se čovek rađa kao Jevrejin, Francuz ili Srbin, ili on ovo postaje tokom života, jer živi u određenoj sredini i govori njenim jezikom. Ono što se čoveku rano utiskuje kao pečat nekog naroda, čijim će se predstavnikom ubuduće zvati, izgovarajući ovo narodno znamenje samosvesno, ravnodušno ili stideći se, jeste pre svega porodica i u njoj otac. Da li je Kafkin otac umeo i mogao da prenese sinu nešto od onog što smatramo, s pravom ili ne, da je specifično za jevrejstvo? Kafka sam o tome piše u pismu ocu ovako: „Isto tako malo spasenja pred Tobom nalazio sam u jevrejstvu. U njemu bi bilo zamislivog spasenja, čak i više, bilo je moguće zamisliti da mi i jedan drugoga nađemo u jevrejstvu, ili da smo obojica, složni, iz njega izašli. Ali kakvo je bilo to jevrejstvo koje sam ja od Tebe dobio! U toku godina postavljao sam se prema njemu na tri načina. Kao dete, prebacivao sam sebi, dajući Tebi za pravo, što nisam dovoljno odlazio u hram, što nisam postio i tako dalje. Verovao sam da time ne činim nepravdu sebi, već Tebi i svest o krivici koja je uvek bila spremna, skroz me je prožimala… Ti si odlazio u hram četiri dana u godini, tamo si bio bliži ravnodušnima nego onima koji su hram shvatali ozbiljno, strpljivo si obavljao molitve kao formalnosti… U stvari Vjeruju Tvoga života sastojalo se u tome što si verovao u bezuslovnu ispravnost mišljenja jedne određene jevrejske društvene klase, a pošto je ovo mišljenje pripadalo i Tvojoj naravi i sam si u njega poverovao“.
Nema podataka da se Kafka pre 1911. godine interesovao za jevrejstvo i jevrejsku religiju. Ali te i sledeće godine, kada je u Pragu gledao predstave varšavskog jidiškog pozorišta, njegovo interesovanje za jevrejstvo bilo je oživelo i sa povremenim pauzama ostalo živo gotovo do kraja života. U ovom razdoblju on je pokušavao da uči hebrejski jezik, spremao se za odlazak u Palestinu, sve u žarkoj želji da napusti oca i mlakog Jevrejina u njemu, sluteći da postoje i drugačiji Jevreji, sa drugačijim odnosom i prema jevrejstvu i prema religiji. Da li je bilo već kasno (telesna bolest se u njemu polako sve više razgorevala), ili što ni ova želja nije bila jača od straha, tek Kafka nije ostvario svoje približavanje jevrejstvu niti bilo kojoj religiji.
Dakle, u odnosu prema svojoj jevrejskoj prošlosti i njenoj religiji, Kafka nije mogao da postigne nijedno od mogućih rešenja: niti da se preko ove prošlosti i religije sa ocem pomiri, kao što je to učinio Martin Buber, niti da mu očeva mlakost posluži kao podsticaj za lični i originalni odnos prema ovim problemima, kao što je takav podsticaj za Junga predstavljao njegov mlaki otac, protestantski sveštenik, niti konačno da se od jevrejstva radikalno okrene i potraži u nekoj drugoj religiji utočište, kao što je to uradio u poslednjim godinama života Anri Bergson.
Nastaviće se
