Bili Holidej [Tema: Strip]

| December 15, 2017 | 0 Comments

Nije lako stvoriti strip vredan pažnje. Originalan. Još je teže učiniti da on pri okretanju svake strane, i uranjanjem u njegov crno-beli svet , počne da svira muziku. Pravi literarni bluz, sveprožimajući grafički džez. Da se pri tome ispriča jedan život i ponovo začuje njegov glas. Glas Bili Holidej, neverovatne pevačice, koji nije utihnuo ni posle toliko godina od njene smrti, koji i danas odzvanja sa gramofona, kasetofona i raznoraznih digitalnih uređaja. A zahvaljujući brilijantnim Hoseu Munjozu i Karlosu Sampaju dobli smo nešto jedinstveno u svetu stripa. Dobili smo bio-stripovski džez.

Molim vas da na trenutak zaboravimo, upravo zato što je nezaboravno, čak i nemoguće, neizbrisivo, da zaboravimo, dakle, njenu majku, koja se porodila s trinaest godina, njenu prababu smeštenu u šupi na dnu plantaže, koju je gazda, jedan lep Irac, pohodio u određeno vreme i s kojim je imala sedamnaestoro dece, koja su umrla sva izuzev njenog dede; zaboravimo mrtvu babu s detetom u naručju koje je tako stezala da su morali da joj slome ruku; zaboravimo silovanja u četrnaest godina, malu kurvu; zaboravimo odbacivanje svih, zaboravimo bedu, prljavštinu muškaraca, zatvor, one azile namenjene rehabilitaciji, policajce i gomile belog praha zalivenog viskijem.

Bili Holidej je dobila šansu.

Imala je više novca od bilo koje crnkinje u Sjedinjenim Američkim Državama. Nosila je dijamante, krzna. Ostaje nam u sećanju njen smeh, smeh deteta i razmažene žene, inteligentne i neobuzdane. Životni smeh. U prolazu je čak spoznala radost i sreću, ali uz bol i patnju.

Upoznala ih je s takvom žestinom i elektricitetom, bez sumnje pod uticajem praha, da je na svom polju otišla mnogo dalje od bilo koga drugog. Nema puta koji bi je odveo na gore mesto.

Te priče pružaju sebi muškarci plitke mašte. I nakon svega, njeno bitisanje nije uništio loš početak. Dok je bila živa, iskorišćavana je do srži. Na njenoj koži je stvoren mit kojim se džez hrani i guši. Njena predstava crno-belog džeza: njen izgled nasilnog i odbačenog mangupa koga su najpre mrzeli – čitava istorija od običnog do američkog rasizma – a od koga su zatim uzbuđeni obožavaoci stvarali legendu, koju sada žele da izblede velikim sociološkim ili moralnim udarima.

Na sreću, Bili Holidej je imala više života. Više istovremenih, ukrštenih života, izmešanih, kao niti prediva, s mnogo zadovoljstava nepojmljivih drugima, sa onim smehom koji postoji uprkos tome što krije smrt, i tim očajnim ukusom za muškarce koji na kraju postaje poguban, sa energijom da živi sve te skrupulozne i haotične živote. S pogubnim kapacitetom da ih živi istovremeno i ispreplitano, sa svim nedostacima i nepodnošljivim ranama.

Umrla je sa 44 godine. Učinili su joj sve što su mogli. Silovali su je onoliko puta koliko je to moguće uraditi nekome a ne ubiti ga. Boravila je u svim ustanovama namenjenim zatvaranju ludaka i delinkvenata – crnaca takođe, koji su često, ako malo bolje pogledamo, kombinacija i jednog i drugog. Nabavljali su joj prah zadovoljstva i smrti, koji su joj potom tražili po džepovima kako bi je osudili na robiju. Zabranili su joj pristup njujorškim klubovima zbog tih osuda za posedovanje dostavljenog praha.

Zamislite to. Društvo u kom je nesumnjivo ona bila najblaža, najsrećnija pojava, s najboljim namerama, platilo je svoj bezobrazluk zabranom nastupa Bili Holidej. Sve su joj zabranili. Ta tvrdoglavost je na kraju ostavila nešto zabranjeno i uznemiravajuće. Nikada je ništa nije moglo sprečiti da peva. Niko joj nije mogao oduzeti lepotu, smeh i glas.

Elenora Holidej, zvana Bili ili Ledi Dej, američka pevačica rođena u Baltimoru, Merilend, 7. aprila 1915, umrla u bolnici u Njujorku 17. jula 1959, jedan je od najvećih glasova dvadesetog veka. Nije bilo toliko ženskih glasova u jednom veku, glasova koji sumiraju svoj krik, svoju patnju, svoj ritam, akcenat zadovoljstva i tu beskrajnu lepotu u kojoj se sudara ljubav: Marija Kalas, Um Kultum, Edit Pjaf, Bili Holidej…

Uvek se stavlja akcenat na nesrećan život Bili Holidej. Treba reći da to zapravo fascinira. U stvari, one se tako brane. Postavlja se glupo pitanje: kako je ona sve to izdržala? I uzgred, to omogućava vešto izbegavanje pravog, neodrživog pitanja: kakav je tačno bio njen smeh u toj neprekidnoj agoniji? Kakvo je njeno zadovoljstvo s tom pozadinom? Iz kog izvora se crpla ta energija koja je stvorila džez u ovim rupama smrti kojima se teži? Jer Ledi Dej je bila samo jedan glas, jedno telo, jedna dama zadužena da peva bluz (Lady sings the blues naslov je njene autobiografije). Ona je, suptilnije rečeno, glavna glumica u toj muzičkoj tragediji s nagoveštajima lakoće i nepažnje, kako obično nazivaju džez (skromno i u nedostatku boljeg, mislićete). Ona je jednostavno izuzetan muzičar. Ona je iznad Mocarta ili Stravinskog. Jer ona je pisac bez reči, sa svakodnevnim rečima koje obrće u ustima, iznad Virdžinije Vulf, Karson Makalers ili Margerit Dira. Ta veličina je uspostavljena odmah. Društvo se nikad nije prevarilo kad su u pitanju njeni životi. Ni društveni poredak koji je sve vreme steže. Ni društvo muzičara koji je dočekuju kao kraljicu.

Svoje prve korake napravila je s Benijem Gudmanom, pre nego što je počela da cirkuliše po velikim klubovima, kad ju je krunisao Apolo teatar u Harlemu. Godine 1935. snima sa Elingtonom. Kod Tedija Vilsona, kralja klavira, susreće najveće soliste na limenim duvačkim instrumentima, sve neformalne pesnike jedne generacije koja stvara savremenu muziku bez izmišljanja bespotrebnih priča: Bena Vebstera, Roja Elridža, Harija Karnija, Džonija Hodža i, najvećeg od svih, Lestera – Lestera Janga, koga će ona nazvati „Prez” (od Prezident [predsednik]), dok će on njoj dati nadimak Ledi Dej, s kojim će uzleteli, bez znanja sveta, u tajnu i čudnu ljubav, svima neshvatljivu, paralelan delirijum rezervisan samo za njih, van zajednice, mimo ljudske gluposti i vulgarnosti.

Ledi Dej talenat za pogrešne izbore koji neminovno vode u propast, upoznala je najodvratnije i najpoganije ljude. Želela je da ih voli. A oni su je tukli i zlostavljali. Ali Lestera je upoznala kao što niko drugi nije, što je trebalo, možda, platiti ponekom surovošću. U svakom slučaju, to je njena priča. Kad je govorio, Lester Jang nije pričao kao ostali. Šaputao je rečenice koje su čudno zvučale. One su bile istinitije nego naše, traženije. Njegovo sviranje je predstavljalo let anđela. Predsednikove kontrapesme, po rečima Ledi Dej, delikatnije su, smelije u redosledu razmene između jednog čoveka i jedne žene.

Bili Holidej postaje pevačica koja teži velikim bendovima. Razumljiva je ta očaranost. Nije propustila nijedan veliki orkestar toga doba – Džimi Lansford, Flečer Henderson, Arti Šo, Beni Karter, Kaunt Bejsi (1937). To je ono u čemu se nikad nije prevarila. Na pesmu Luisa Alana Bili Holidej priča svoju „baladu obešenih”, to linčovanje bolesnih plodova, Strange fruit (1939). Ona postaje zvezda, snima Lover Man, piše God Bless The Child (1941), izaziva skandal sa Gloomy Sunday. Društvo joj u studiju prave Roj Eldridž, Barni Bigard, Kolman Hokins, Džek Tigarden, Art Tejtum, Oskar Petiford, prvak džeza četrdesetih godina. Bioskop, koji se nikada ne vara kada je reč o crncima, daje joj, u filmu Nju Orleans (1946), pored Luja Armstronga, ulogu služavke. Smešno. Bila je na dobitku jer je upoznala Armstronga i velikom brzinom pozorišnu scenu (Karnegi hol) zamenjuje zatvorima, sanatorijumima, svim onim ustanovama koje joj, u principu, ne pomažu. Luj Armstrong, Bili Holidej i Barni Bigard u filmu Artura Labina Nju Orleans iz 1947.

Televizija se, takođe, od samog njenog pojavljivanja, ne vara, pa je tako 1953. godine, nakon njenog nastupa sa Stenom Gecom, angažuje da snimi The Comeback Story, koja predstavlja tu tešku i ljigavu sliku ponora i smrti. Treba napomenuti da nije bilo lako približiti njen melodični genij, optužujuće uvijanje zvukova nekog teksta, njenu unutrašnju istinu, njeno iskustvo, koje ona, čini se, unakažava, kao Bejkon lice. Teško je bilo približiti tu genijalnu ekspresivnost – oskudno dobijenu uz ograničena sredstva – koja je vodi do suštine bića. Sa Stormy Blues, Don’t Explain, Lover Man, Left Alone, i, korak po korak, u svim sanjalačkim krivinama njenog glasa, u svim oslabljenim preprekama, kao u njenim slomljenim artikulacijama, Bili Holidej iznosi poeziju ljubavi do krajnje iscrpljenosti i doživljenog nasilja. Ona to daje na znanje u The Sound of Jazz (emisija na televiziji CBS, 1954), kao i u svojoj autobiografiji (Lady sings the blues), otkrivajući tajnu nit razgolićenu svojom prolaznošću na zemlji. Bluzu nikada nije formalno pristupala. Međutim, reč dolazi iz njenih naslova i njenih tekstova, ali kao nagoveštaj, poziv, mesto patnje. Godine 1958. Bili je u Parizu. Možemo reći da se prepustila sudbini. Fransoaz Sagan, koja voli njen smeh, dolazi u Konektikat kod Edija Kondona da je vidi. Tokom pevanja, ona meša stihove, priseća se, ponovo uspostavlja svetski poredak svoje muzike. Obuzima nas patnja, uzdrmani smo do kraja. Bili Holidej kaže Saganovoj, koja smatra da ju je obuzela okrutna gorčina: „Pa ipak, draga, (…) znaš, umreću uskoro u Njujorku između dva pandura.” I, zamislite, upravo se to i desilo. U aprilu 1959. peva u Storivilu u Bostonu, zatim joj u Njujorku zabranjuju pristup klubovima, s Malom Voldronom, Čempom Džonsom i Rojem Hejnsom. U maju se poslednji put pojavljiuje u Feniks teatru. A zatim, 31. maja – bolnica. Optužuju je poslednji put. Na samrtnoj postelji je. I umire između dva policajca.

Fransis MARMAND

 

http://www.darkwoodprodavnica.rs/assets/files/pdfdownloads/BiliHolidejprivju.pdf

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Bili Holidej [Tema: Strip]

by admin time to read: 7 min
0