Bioenergetika je pustolovina otkrivanja sebe [Tema: Loven]

| September 30, 2016 | 1 Comment

yoga-sunset-meditation

Bioenergetika (4)

 

Kada gledam unazad, u te godine entuzijazma i uzbuđenja, shvatam da je bilo naivno očekivati da će se duboko strukturirani problemi modernog čoveka lako razrešiti bilo kojom tehnikom. Neću da kažem da je

Rajh imao iluziju o ogromnom cilju sa kojim se suočio.

On je bio svestan situacije. Njegovo traganje za efektivnijim načinom rada sa tim problemima proizlazi direktno iz njegove svesti o tome.

Traganje ga je odvelo do istraživanja prirode te energije kad živih organizama. Tvrdio je. kao što je poznato, da je otkrio novu energiju, koju je nazvao orgon.

To je reč izvedena od reči organski i organizam. Smislio je aparat da bi mogao da sakuplja tu energiju i puni telo onoga ko sedi u njemu. Ja lično sam pravio te „akumulatore” i koristio ih na sebi. Oni su se pokazali korisnim za ponešto, ali nisu imali uticaja na probleme ličnosti. Da bi se ti problemi razrešili na individualnom nivou, potrebna je još uvek kombinacija brižljivog analitičkog rada fizičkog pristupa koji pomaže osobi da oslobodi hronićnu mišićnu napetost koja koči njegovu  treba da dode do evolucionarnih promena u stavu čoveka prema sebi, prema svojoj okolini i čovečanstvu uopšte.

Rajhov doprinos na oba nivoa je veliki. Njegovo objašnjenje prirode karakterne strukture i ukazivanje na funkcionalni identitet karakterne strukture i telesnog stava predstavljajti značajan napredak u razumevanju ljudskog ponašanja. Uveo je pojam orgastičke potencije kao kriterij-um emocionalnog zdravlja, što ona svakako i jeste, i ukazao na njenu fizičku osnovu u telu. Proširio je naša znanja o telesnim procesima, otkrivajući značenje i važnost nevoljnih telesnih pokreta. Najzad, razvio je relativno efikasnu tehniku za rad sa poremećajima emocionalnog (nevoljnog) života pojedinca.

Rajh je jasno istakao da se struktura društva odražava na karakternoj strukturi pojedinačnih članova tog društva, što je uvid koji razjašnjava iracionalne aspekte politike. Video je mogućnost ljudskog bitisanja oslobođenog inhibicija i pritisaka koji guše životne impulse.

Po mom mišljenju, ako se ta vizija ikada ostvari, to će se desiti ukoliko se sledi pravac na koji nam je Rajh ukazao.

Za naš trenutni cilj Rajhov najveći doprinos je opisivanje centralne uloge koju telo mora igrati u svakoj teoriji ličnosti. Njegov rad je obezbedio osnovu na kojoj je izgrađena tvorevina bioenergetike.

Razvoj bioenergetike

Ljudi me često pitaju: „Po čemu se bioenergetika razlikuje od rajhovske terapije? Najbolji način da se odgovori na to pitanje jeste da se nastavi sa istorijskim prikazivanjem razvoja bioenergetike.

Pošto sam 1952. godine — godinu dana nakon povratka iz Evrope — završio stažiranje, shvatio sam da su se odigrale brojne promene u Rajhovim stavovima i stavovima njegovih sledbenika. Entuzijazam i uzbuđenje koji su bili tako očigledni u periodu od 1945. do 1947. godine zamenjeni su osećanjima proganjanja i utučenosti. Rajh je prestao da radi bilo kakvu terapiju, preselio se u Rendžli, u državi Mejn, gde se posvetio orgonskoj fizici. Naziv „terapija karakterne analize” napuštena je u korist naziva „orgonska terapija”. Rezultat toga bilo je gubljenje interesovanja za umetnost analize karaktera i veće naglašavanje primene orgonske energije korišćenjem akumulatora.

Osećanje proganjanja je proizašlo delimično iz kritičkog stava medicinskih i naučnih udruženja prema Rajhovim idejama, delom iz otvorenog neprijateljstva mnogih psihoanalitičara, od kojih su neki jasno pokazivali da žele da mu dođu glave, i treće zbog anksioznosti u Rajhu i njegovim sledbenicima. Osećanje utučenosti poticalo je od neuspeha eksperimenta koji je Rajh preduzeo u laboratoriji u Mejnu, koji se ticao interakcije orgonske energije i radioaktivnosti. Eksperiment je imao negativan efekat; Rajh i njegov asistent su se razboleli i morali da napuste laboratoriju na neko vreme.

Sem toga, gubljenje vere u relativno brzu i efikasnu terapiju neuroza doprinelo je raspoloženju obeshrabrenosti.

Ja nisam delio ta osećanja. Moja petogodišnja izolacija od Rajha i njegovih stremljenja omogućila mi je da zadržim oduševljenje i entuzijazam ranijih godina. A medicinsko obrazovanje, i moje iskustvo na stažu, ubedili su me više nego ikada u valjanost Rajhovih ideja uopšte. Stoga sam bio nevoljan da se identifikujem sa grupom orgonskih terapeuta — a ta nevoljnost se još više povećavala kako sam postajao svestan da su Rajhovi sledbenici razvili skoro fanatično obožavanje njega i njegovog rada. Smatrano je drskim, ako ne i jeretičkim, dovesti u pitanje bilo koji od njegovih stavova, ili menjati njegove pojmove u svetlu sopstvenog iskustva. Bilo mi je jasno da takav stav guši svaki originalan i kreativan rad. Takva razmišljanja su uticala na to da sačuvam nezavisan položaj.

Dok sam bio u tom duševnom raspoloženju razgovor sa drugim rajhovskim terapeutom, dr Peletijerom koji je bio van oficijelnog kruga, otvorio mi je oči za mogućnost menjanja i proširivanja Raj hove tehničke procedure.

U toku čitavog mog rada sa Rajhom on je naglašavao da vilica treba da visi opušteno, u stavu prepuštanja ili predavanaj telu. Godinama, dok sam radio kao rajhovski terapeut, takođe sam naglašavao taj položaj.

U razgovoru, doktor Lui Peletijer (Louis G. Pelletier) je pomenuo da je u radu sa svojim pacijentima primetio da je pomagalo kada su isturali vilicu kao u prkosu. Pokrećući to agresivno izražavanje, oslobađale su se neke tenzije u zgrčenim mišićima vilice. Naravno, shvatio sam da je to efikasno ako se primeni na oba načina i iznenadno sam se osetio slobodnim da sumnjam i da menjam ono što je Rajh radio. Ispostavilo se da su oba položaja uspešnija kada se koriste na smenu. Pokretanje i ohrabrivanje pacijentove agresije olakšava njegovo prepuštanje i predavanje nežnim seksualnim osećanjima. S druge strane, kada neko krene od stava prepuštanja, obično završava osećanjem ispoljavanja tuge i besa zbog bola i frustracija koje doživljava u svom telu.

Tokom 1953. godine udružio sam se sa dr Džonom Pijerakosom (John C. Pierrakos), koji je upravo tada bio završio psihijatrijski specijalistički staž u bolnici King Kantri. Doktor Pijerakos je bio na rajhovskoj terapiji i bio je Rajhov sledbenik. U to vreme mi smo još uvek sebe smatrali rajhovskim terapeutima, mada više nismo bili službeno povezani sa organizacijom rajhovskih lekara. Tokom te godine pridružio nam se dr Vilijem Voling (William B. Walling), čije je obrazovanje bilo slično Pijerakosovom. Njih dvojica su bili u istom razredu u medicinskoj školi. Prvi rezultat tog udruživanja bio je program kliničkih seminara na kojima smo prikazivali naše pacijente u cilju traganja za dubljim razumevanjem njihovih problema, a u isto vreme obučavanje drugih terapeuta o pojmovima pristupa telu. Godine 1956. formalno je osnovan Institut za bioenergetsku analizu sa ovim ciljevima.

U međuvremenu je Rajh imao problema sa zakonom.

Kao da je opravdala njegovo osećanje da je proganjan, Uprava za namirnice i lekove (FDA) donela je sudsku odluku o zabrani prodavanja i rasturanja orgonskih akumulatora, jer tako nešto kao što je orgonska energija ne postoji te je, prema tome, prodaja akumulatora šarlatanstvo. Rajh je odbio da ospori ili da brani takvu akciju, tvrdeći da naučne teorije ne mogu bit! predmet sudskog razmatranja. FDA je dobila parnicu.

Rajhu su savetovali da ignoriše presudu i njegov prekršaj su agenti FDA ubrzo otkrili. Rajhu je suđena zbog nepoštovanja suda; osuđen je i izrečena mu je kazna od dve godine zatvora. Umro je u zatvoru u Luizburgu novembra 1957. godine.

Tragedija Raj hove smrti pokazala mi je da čovek ne može biti spašen protiv svoje volje. Međutim, šta je sa osobom koja se iskreno zalaže za svoj lični spas? Ako se pod „spasom” podrazumeva oslobođenje od inhibicija i ograničenja nastalih tokom odrastanja, ne mogu tvrditi da sam taj stepen dostigao. Bez obzira na to što sam uspešno završio rajhovsku terapiju, bio sam svestan toga da još uvek u mome telu ima mnogo mišićne tenzije koja me sprečava da doživim radost za kojom sam čeznuo. Osećao sam njen ograničavajući uticaj na moju ličnost. Zeleo sam još bogatije i potpunije seksualno doživljavanje — doživljavanje za koje sam znao da je moguće.

Moja odluka je bila da ponovo otpočnem terapiju. Međutim, nisam mogao otići natrag kod Rajha, a nisam imao poverenja u druge rajhovske terapeute. Bio sam ubeđen da to mora da bude pristup telu i tako sam izabrao da sa svojim kolegom Džonom Pijerakosom preduzmem zajednički poduhvat pošto sam bio stariji i po godinama i po iskustvu. Iz tog zajedničkog rada na mom telu osmišljena je bioenergetika. Osnovne vežbe koje smo koristili isprobali smo i testirali prvo na meni, tako da sam iz sopstvenog iskustva znao kako one deluju i šta se njima može postići. Od tada, tokom svih ovih godina, uveo sam kao praksu da na sebi probam sve ono što tražim da pacijent uradi, jer ne verujem da iko ima prava da traži od drugog da uradi ono što nije spreman da traži od sebe. Nasuprot tome, verujem da niko ne može uraditi za drugog nešto što nije u stanju da uradi za sebe.

Moja terapija sa Pijerakosom trajala je skoro tri godine. Imala je potpuno drugačiji kvalitet od onoga sa Rajhom. Bilo je manje doživljavanja koja su me spontano pokretala, što sam ranije opisao. To je bilo tako uglavnom zato što sam ja usmeravao rad, ali takođe i zato što je rad bio više usmeren na oslobađanje mišićnih napetosti nego na predavanje seksualnim osećanjima. Bio sam svestan da želim da isprobam više stvari. Hteo sam da to neko preuzme i uradi za mene. Pokušavanje i kontrolisanje su aspekti mog neurotskog karaktera i meni je bilo lako da se predam. To sam mogao da radim sa Rajhom zbog poštovanja prema njegovom znanju i autoritetu, ali, moje predavanje je bilo ograničeno samo na taj odnos. Konflikt je razrešen kompromisom. U prvoj polovini seanse radio sam na sebi, opisujući svoje telesne senzacije Pijerakosu. U drugoj polovini on je kopao po stegnutim mišićima svojim snažnim toplim rukama, meseći i relaksirajući ih da bi se pojavilo strujanje.

Radeći na sebi, razvio sam osnovne položaje i vežbe koje su danas standardne u bioenergetici. Osećao sam da treba da budem više „u svojim nogama”, tako da sam radije počinjao u stojećem položaju nego u ležećem, koji je Rajh koristio. Raširio bih noge, stopala okrenuo na unutra, savio kolena i napravio luk leđima, pokušavajući da mobilišem donju polovinu tela. Držao bih taj položaj nekoliko minuta, osećajući kako utiče da se osećam bliže podlozi. To je imalo dodatni efekat, dublje disanje stomakom. Pošto je taj položaj izazivao pritisak u donjem delu leđa, promenio sam položaj savijajući se napred i lagano dodirujući pod vrhovima prstiju, držeći kolena malo savijena. Tada se osećanje u mojim nogama povećalo i one su počele da vibriraju.

Te dve proste vežbe su postale pojam „uzemljavanja” — pojam specifičan za bioenergetiku. On se lagano razvijao tokom godina, kako je postajalo očigledno da svim pacijentima nedostaje osećanje da im noge čvrsto stoje na podlozi. Taj nedostatak je odgovarao njihovom osećanju da su ..visoko u oblacima” i da nemaju kontakt sa realnošću. Uzemljavanje, ili uspostavljanje kontakta sa realnošću, sa osnovom na kojoj se stoji, sa svojim telom i seksualnošću, postalo je jedan od kamena temeljaca bioenergetike. Puna razrada pojma uzemljavania u odnosu na realnost i iluzije predmet su šeste glave. U njoj su takođe opisane mnoge vežbe koje se koriste za postizanje uzemljenja.

Još jedna od novina koje smo otkrili tokom toga rada bilo je korišćenje stolca za disanje. Disanje je suštinsko u bioenergetici, kao i u rajhovskoj terapiji. Međutim, uvek je bio problem učiniti da pacijent diše duboko i puno. Još je teže učiniti da disanje postane slobodno i spontano. Ideja o stolcu za disanje je proizišla iz česte tendencije ljudi da prave luk leđima preko naslona stolice ukoliko dugo sede za stolom i žele da se protegnu i dišu. Ja lično sam imao naviku da to činim dok sam radio sa pacijentima. Sedenje u fotelji je smanjivalo moje disanje i imao sam običaj da se izvijam unazad i protežem da bi mi disanje postalo ponovo dublje. Prvi stolac koji smo koristili bile su kuhinjske merdevine visoke oko 60 cm, preko kojih sam čvrsto obmotavao ćebe. Ležanje leđima na stolcu imalo je efekat stimulisanja disanja kod svih pacijenata, a da nije bilo potrebno raditi vežbe disanja. Ja sam lično koristio stolac tokom svoje terapije sa Pijerakosom i nastavio sam do danas da ga redovno koristim.

Tokom drugog perioda terapije postigao sam bitno različite rezultate. Uspostavio sam kontakt sa svojom tugom i besom više nego što sam to ranije uspevao, posebno u odnosu na svoju majku. Oslobađanje tog osećanja imalo je stimulišuće dejstvo. To su bili trenuci kada se moje srce otvaralo i kada sam osećao da zračim i blistam. Značajnije je, međutim, bilo osećanje dobrobiti koje sam često imao. Moje telo je postepeno postajalo opuštenije i snažnije. Sećam se nestajanja osećanja lomljivosti. Osećao sam da mada mogu biti povređen, neću biti slomljen. Takođe sam izgubio iracionalni strah od bola. Shvatio sam da je bol tenzija.

Kada sam se prepustio bolu mogao sam razumeti tenziju koja ga je proizvela, i to je dovelo do olakšanja. Tokom te terapije refleks orgazma se samo povremeno javljao. Nisam bio zabrinut zbog njegovog odsustva, jer sam se bio koncentrisao na mišićnu napetost, i taj intenzivni rad je odvukao pažnju od prepuštanja seksualnim osećanjima. Tendencija ka preranoj ejakulaciji koju sam imao istrajala je uprkos očiglednom uspehu terapije sa Rajhom, kada se uglavnom smanjila, i moja reakcija na klimaks je postala zadovoljavajuća. Taj razvoj dovodi do toga da se shvati da je najefikasniji pristup pacijentovim seksualnim teškoćama, rad na ličnim problemima — problemima koji nužno uključuju seksualnu krivicu i anksioznost. Fokus na seksualnost, koji je Rajh uspostavio, mada je teorijski valjan, nije doneo rezultate koji bi se održali pod uslovima modernog života.

Kao analitičar, Rajh je naglašavao važnost karakterne analize. U tretmanu sa mnom donekle je zapostavio taj aspekt terapije. To je još više zapostavljeno kada je terapija analize karaktera postala orgonska terapija. Mada rad analize karaktera zahteva mnogo vremena i strpljenja, izgledalo mi je da je on neophodan za postizanje solidnih rezultata. Tada sam odlučio da nezavisno od toga koliku važnost pridajemo radu sa mišićnim tenzijama, brižljiva analiza uobičajenog načina bitisanja jedne osobe i njenog ponašanja zaslužuju podjednaku pažnju. Napravio sam intenzivnu studiju karakternih tipova i njihove psihološke i fizičke dinamike ponašanja. Ona je objavljena 1958. godine pod naslovom The Physical Dynamics of Character Structure.

Mada još uvek nepotpun kao pregled tipova karaktera, to je osnova za sav rad na karakteru u bioenergetici. Završio sam svoju terapiju sa Pijerakosom pre nekoliko godina osećajući se veoma dobro u vezi svega što je postignuto. Međutim, ako me neko pita „Jeste li  razrešili sve vaše probleme, završili vaš razvoj, ostvarilisvoj pun potencijal kao ličnost ili se oslobodili svih mišićnih tenzija?” — moj odgovor bi još uvek bio „Ne”‘. Postoji neka tačka do koje kada čovek dođe ne oseća više da je neophodno ili poželjno da nastavlja terapiju, i tako je završava. Ako je terapija bila uspešna, osoba oseća da je sposobna da preuzme potpunu odgovornost za sopstveno bitisanje i nastavlja razvoj. Nešto u mojoj ličnosti je uvek naginjalo ka tom pravcu. Napustiti terapiju nije značilo da ću prestati da radim na svome telu. Nastavio sam da radim bioenergetske vežbe i sa svojim pacijentima u individualnom radu i u grupi.

Verujem da za mnoge pozitivne promene koje su nastavile da se dešavaju u mojoj ličnosti treba da zahvalim toj predanosti svome telu. Tim promenama su u celini prethodila duboka razumevanja sebe sama, razumevanje prošlosti i tela.

Ima više od trideset četiri godine kako sam sreo Rajha i više od trideset dve kako sam počeo svoju terapiju kod njega. Radio sam sa pacijentima više od dvadeset sedam godina. Rad, razmišljanje i pisanje o mojim ličnim doživljavanjima i doživljavanjima mojih pacijenata dovelo me je do jednog zaključka: Život pojedinca je život njegovog tela. Pošto živi organizam uključuje um, duh i dušu, živeti potpuno život tela znači biti uman, duhovan i duševan. Ako nam nedostaju ti aspekti našega bića to je zato što nismo dovoljno u našem telu ili sa našim telom. Imamo odnos prema telu kao prema instrumentu ili mašini. Znamo da ćemo imati problema ako se ovo desi. Ali, isto se može reći  i za automobil, od koga toliko zavisimo. Mi se nismo identifikovali sa našim telom; u stvari, izdali smo ga, kao što sam istakao u prethodnoj knjizR Svi naši lični problemi proističu iz te izdaje i ja verujem da većina naših socijainin problema ima isti koren.

Bioenergetika je terapeutska tehnika koja pomaže ljudima da uspostave vezu sa svojim telom i da im pomogne da uživaju u najvišem mogućem stepenu u životu tela. Taj naglasak na telu uključuje seksualnost koja je jedna od njegovih osnovnih funkcija. Ali, on uključuje čak i mnogo osnovnije funkcije disanja, kretanja, osećanja i izražavanja sebe. Osoba koja ne diše duboko smanjuje život svoga tela. Ako se ne kreće slobodno, sužava život tela. A ako je njegova ekspresija sputana, ograničava život svoga tela. Istina, ta ograničenja života ne namećemo voljno. Ona se razvijaju kao način samoodržanja u okolini, i kulturi koja negira vrednost tela u korist moći, prestiža i posedovanja. Ipak, prihvatamo ta ograničenja naših života propuštajući da u njih sumnjamo, i tako izdajemo naša tela. U tom procesu mi takođe rušimo prirodnu sredinu od koje zavisi dobrobit naših tela.

Takođe je tačno da su mnogi ljudi nesvesni telesnog nedostatka koji imaju — nedostatka koji je postao njihova druga priroda, deo njihovog uobičajenog načina života. U stvari, mnogi ljudi prolaze kroz život sa ograničenim iznosom energije i osećanja.

Cilj bioenergetike je da vrati ljude njihovoj prvobitnoj prirodi, što je uslov da budu slobodni, gracilni i lepi. Sloboda, gracilnost i lepota su prirodni atributi svakog životinjskog organizma. Sloboda je odsustvo unutrašnjih prepreka proticanju osećanja, gracilnost je izražavanje tog proticanja kroz pokret, dok je lepota manifestacija unutrašnje harmonije koju rađa ovo proticanje. Oni označavaju zdravo telo i takođe zdrav um. Primarna priroda svakog ljudskog bića jeste da bude otvoreno za život i ljubav. Biti uzdržan, oklopljen, nepoverljiv, ograđen, jeste druga priroda u našoj kulturi. To su načini koje smo usvojili da bismo zaštitili sebe od povređivanja, ali kada takav stav postane karakterološki i strukturiran u ličnosti, pravi mnogo ozbiljnije povrede i više obogaljuje nego što je činila prvobitna patnja.

Bioenergetika nastoji da pomogne ljudima da otvore svoje srce prema životu i ljubavi. To nije cilj koji se lako dostiže. Srce je dobro zaštićeno u svom koštanom kavezu i pristup mu je snažno branjen, i psihološki i fizički. Te odbrane se moraju razumeti i proraditi ako hoćemo da postignemo cilj. Ako naš cilj nije postignut, rezultat je tragičan. Ići kroz život sa zatvorenim srcem je kao putovati okeanom zaključan u brodskom magacinu. Smisao, pustolovina, uzbuđenje i slava življenja su van domašaja.

Bioenergetika je pustolovina otkrivanja sebe. Razlikuje se od sličnih ispitivanja po tome što pokušava da ljudsku ličnost razume kroz razumevanje tela. Mnoga prethodna ispitivanja bila su usmerena na istraživanje uma. Tim ispitivanjem su dobijene mnoge važne informacije, ali čini mi se da je najvažniji domen ličnosti ostao netaknut — njena osnova u telesnim procesima.

Mi spremno priznajemo da ono što se dešava u telu nužno utiče na um, ali to nije novo. Moje mišljenje je da energetski procesi tela određuju šta će se dešavati u umu, isto kao što određuju šta će se dešavati u telu.

Aleksandar Loven

Nastaviće se

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Comments (1)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Robert T. says:

    Pozdravljam i zahvaljujem na tekstovima A. Lowena, tema o Bioenergetici i neophodnosti u radu s tijelom.

Leave a Reply

Bioenergetika je pustolovina otkrivanja sebe [Tema: Loven]

by admin time to read: 14 min
1