Anatomija Fenomena

Biseri i drago kamenje krepe srce i duh i rasteruju melanholiju [Tema: Melanholija]

alhemicar

Muzej melanholije . II dio

Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos. Tekst je prevela sa francuskog jezika Aleksandra Mančić.

Piše: Žan Kler

Bestijarijumi, herbarijumi i lapidarijumi

Međutim, postoji i nešto drugo osim fabrike melanholije sa njenim oruđima i instrumentima. Postoji i bestijarijum, i herbarijum, i lapidarijum melanholije.

Postoji farmacija melanholije, čiji su lekovi upravo popisani u Taccuini sanitatis. Melanholija tako priziva naročitu zbirku Naturalia kao što priziva i naročit skup Mirabilia.

Amblemske životinje melanholije nisu dovoljne, ipak, da se napravi zoološki vrt. Tu je pas, najčešće hrt, koji leži sklupčan kraj nogu svoga gospodara. Tu je i slepi miš, koji poleće u smiraj dana, u melanholični čas. Tu je sova, noćna životinja mudrosti – ili demonstva – sa kojom su bliski studiosi, tokom noći u svojim laboratorijama, kao kod Fausta. To su one najpoznatije. Ali saturnovske životinje, one posvećene samoći, noći, zemlji, još su i krtica, buljina, bazilisk…

U impozantnoj arhitekturi svoje Anatomije melanholije (1621), koja je podeljena na tri dela i mnoštvo odeljaka, članova i pododeljaka, poput kakvog hirurga koji secira telo, Robert Barton posvetio je najmanje dva „odeljka”, tri „člana“ i devetnaest „pododeljaka” lekovima za melanholiju.

Pododeljak 4. prvog člana odeljka 4. drugog dela rasprave posvećen je „dragom kamenju, metalima, mineralima i iterativima” kojima se leči crna žuč.

Oduvek se pretpostavljalo da drago kamenje može da leči bolesti duše. Nositi ih na sebi, zavlačiti ruku u posudu u koju je ono stavljeno, to su profilaktičke mere. Neke su, međutim, efikasnije od drugih i specifične su za tu bolest. Beskonačno kompilirajući stare autore, Barton tako navodi De re Metallica Kristofera Enkela: „Biseri i drago kamenje krepe srce i duh i rasteruju melanholiju.“ Drugi autori, poput Kardana, preporučuju granat i topaz „koji smiruju bes i tugu i rasteruju ludilo”. Treći to isto kažu za beril, hrizolit, kalcedon, vrstu oniksa, „kamen veoma koristan” kako kaže Đakomo dei Dondi, „protiv iluzija i fantazama koje izaziva melanholija”.

Ali, dva minerala koji se najčešće navode životinjskog su porekla: Pjetro Andrea Matioli u Komentarima tako tvrdi da su „biseri i koral naročito delotvorni protiv melanholije”. Barton to potvrđuje: „Kada se nose oko vrata, rasteruju noćne more.“ Ako to kamenje nabijeno simbolikom – koral kao da je nastao od krvi iz Meduzine odsečene glave, ili je poput Spasiteljeve krvi koja se razgranala u obliku krvnih sudova, a biser kao živ kamen koji se hrani pokožicom onoga ko ga nosi – ima ove moći, razumemo zašto je renesansni enterijer u kojem se diže nago telo Dijane iz Poatjea onako teško obasut nakitom koji rasteruje melanholiju, kao što danas dezinfikujući miris rasteruje zagušljiva isparenja iz naših stanova. Neki od najdragoceniji časovnika u tim kabinetima ukrašeni su kamenjem kao što su topaz, rubin ili granat, kao da instrument koji podstiče melanholiju Vremena na sebi nosi i lek protiv nje.

Među svim tim čvrstim telima, posebno treba pomenuti i lučevine ili izrasline životinjskog porekla. To su siva ambra, jelenski rog – os in corde cervi – i rog jednoroga. Siva ambra, kako kaže Franc Hildeshajm u De cerebri et capitis morbis internis spicielegia, „podstiče urin, olakšava rad želuca, oslobađa nadimanja…“ Pošto melanholija predstavlja višak lučevina, i pošto jedan od njenih simptoma jesu i stomačne tegobe, nadimanja i zatvor, najjednostavniji lek uvek se sastoji u tome da se pritisak tečnosti u telu smanji puštanjem krvi, čišćenjem, povraćanjem, iskašljavanjem, defekacijom. Najjednostavnija farmakopeja, kao što ćemo videti u odeljku o biljkama, u suštini se sastoji od sredstava za povraćanje, čišćenje, iskašljavanje i izazivanje kijanja…

Čudnija su svojstva koja se pripisuju kamenu bezoaru, koji je zbog retkosti bio vrlo skupocen, a njegova cena ponos kabineta sa kuriozitetima u kojima je izlagan, najčešće uglavljen u zlatni filigran i među drago kamenje. Ako danas znamo da su to obični grumeni dlake koji se mogu naći u želucu preživara, za bezoare se nekada smatralo da su egzotičnog porekla i da imaju čarobna svojstva, da „krepe srce i osvežavaju celo telo“ , kako još kaže Hildeshajm. Većina autora preporučuje bezoar: „On rasteruje tugu i onoga ko ga uzima čini veselim; video sam brojne pacijente koje je skolila slabost, nesvestica i melanholija kako su se izlečili pošto su uzeli tri grama tog kamena sa vodom u kojoj je stajao volujski jezik“ (Nikola Monard); „on je izvanredno koristan protiv bolesti melanholije i protiv otrova“ (Garsija de Orta).

Herbarijum je najbogatiji, i iz njega se crpe materijal za uvarke, napitke, meleme, pomade i klistire. Ako ne mogu uvek da izleče melanholiju, ova jednostavna sredstva ublažavaju njene simptome. Botaničke bašte kao što je ona u Padovi nude najraznovrsnije biljne lekove. Tako povodom nadimanja koje prati melanholiju Barton uživa nabrajajući biljke koje ga otklanjaju: „galanga, lincura, anđeosko drvo, jova, valerijana, perunika, đumbir, vučja jabuka, ciklama, jasenak, metvica, rutvica, divlji bosiljak, bobica i list lovora, ranilist, ruzmarin, miloduh, gluvi smrč, različak, nana, kamilica, lavanda konopljika, cvet žutilovke, origano, pilule pomorandže, itd; začini kao što su šafran, cimet, bezoar, izmirna, muškatni oraščić, biber, klinčići šeboja, đumbir, zrno anisa, komorač, gorki komorač, kim, kopriva, rutvica, itd; bobice smreke, kardamom…”

Kada mu izdeklamuju sva ova imena, travar će u tom mnoštvu vrsta brzo umeti da prepozna jednostavnije varijante laksativa i purgativa, kao i sredstava za povraćanje i kijanje (na primer, biber). Neke se još i danas koriste u medicinskim uvarcima, i sve imaju istu svrhu: da izbace lučevinu kroz sve moguće otvore na telu, da pročiste, olakšaju ili, kao što se govorilo u XVII veku, „da otpuše slezinu”, organ za koji se pretpostavljalo da proizvodi crnu žuč…

U stvari, dve najčešće korišćene biljke koje se nalaze na istaknutom mestu na koricama Anatomije melanholije, odmah u podnožju ilustracije oko imena autora, jesu boražina i kukurek. Prvi je slab diuretik i čisti organizam, drugi je snažan purgativ, a obe biljke poznate su još od antike. Kantarion se takođe često spominje, pošto ga preporučuju autoriteti kao što su Dela Porta i Albert Veliki. Ali, treba da bude „ubran u petak, u Jupiterov čas, u trenutku kada je njegov uticaj najjači (to jest u julu u vreme punog meseca)…”

Ako želite da izbegnete previše jako dejstvo, posebno u tako kritičnom trenutku za melanholika kao što je to trenutak kada treba da zaspi, možete se zadovoljiti i spoljašnjim lekovima. Na primer, kaže Robert Barton, mogu se koristiti „vrećice sa apsintom, mandragorom, bunikom i ružom, u obliku jastučeta koje stavljate pod glavu“.

Manje je poznat, a navodi ga izrazito melanholičan pisac kakav je bio V. G. Zebald, koji ga je otkrio u nekom Museum Clausum, „prah protiv skorbuta spravljen od sušenih biljaka iz Sargaskog mora, highly magnified extract of Cachunde employed in the East Indies against Melancholy“ (Saturnov prsten)

nastaviće se

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.