Blago prošlosti koja se u tebi prepozna! [Tema: Hamvaš]

| June 2, 2017 | 0 Comments

Piše: Milan R. Simić
Beli Hamvašu,
rodbinskoj duhovnosti!

1.

Belom jasenu, čije je seme „vetar položio“ uz samu malu kapiju mog dvorišta, i čija je kora još glatka i maslinastosiva, dao sam Tvoje ime. Godinama, jasen raste, raduje se suncu, prsi nejakom krošnjom, stalno nada pticama.

I, čini se, sve hoće, ponajviše baš onom slabašnom „srčanom granom“ same oblake da dodirne. Ali, načekaće se jasenove grane dodirivanja oblaka, kao što su se i knjige čudesnog Mađara načekale čitalaca!

Moj Beli jasen, „Hamvaš“!

A kada se zagledam u bilo koji jasenov neparno perasto sastavljeni list, tad umislim Hamvaševu knjigu! Zato vam ovako (i) pišem: „onaj“ list je Hamvaševa knjiga Moderna umetnost. Odmah do njega su: roman Besovi, zbirka Apokaliptična filozofija istorije. i list koji je (tako sam umislio) najviše ispunjen sunčevim zracima – Ono što potom sledi, zbirka koju čine Hamvaševi poučni eseji i prikazi. Na „dohvat vetra i ruku“ su i listovi: Filozofija vina, Čovek bez umetnosti, Nevidljivo zbivanje, i…

Teško je satiru ne pisati. Da zastanemo malo! I da zajedno zavirimo u četvrto poglavlje „Slobodna konkurencija“ u kome piše: „Manikirac je postao professor univerziteta, sakrstijer je ministar, monah je jahač u cirkusu, zatvorski nadzornik je školski nadzornik, kolporter je pukovnik, kasapin je biskup, kočničar je poslanik, berber je pesnik…“ itd. Kada je tako, istina, teško je satiru ne pisati! A kako preporučiti Havmaševu knjigu Sto knjiga? Citatom, tako je najbolje, valjda: „Zadatak je da se spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige, uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva.(…)“ I, evo, da priznam, od kako sam knjigu iščitao, „zvoni mi u korenu svesti“ predivna Hamvaševa dosetka: „iz opsednutog sveta“! Tek, dolazimo do knjige 60. Montenj. Ponovo nam zastaje čitalački dah: „Kažu da postoje tri vrste ljudi: divljak, civilizovani varvarin i Evropejac. A Evropejac ima samo jednu jedinu par excellence evropsku književnu vrstu eseja. Montenj ga je stvorio od elemenata sledećih književnih vrsta: antičke rasprave, gaome, dijaloga, komentara, pesme, meditacije. Ali Montenj se ne čita zbog toga već četiri stotina godina i neće ga zbog toga čitati još mnogo više od četiristo godina.

Montenj je tražio odeću u kojoj se neće vrpoljiti i, kada ju je pronašao, u njoj se odjednom oslobodilo celo njegovo biće“. Eto, tako je Bela Hamvaš pisao! I, baš sada? Prisećam se antologijske fotografije na kojoj Hamvaša vidimo u plavom, iznošenom radnom odelu!

Ma, ne, za-boga-miloga!

Naravno, poput Montenja, i Bela Hamvaš našao je „odeću“ u kojoj se nije vrpoljio, i u kojoj se odjednom oslobodilo celo svoje biće! Zato njegovim knjigama možemo samo da poželimo „što je moguće više besmrtnih vekova“ (Jelena Lengold). Uostalom, govorimo o osobenosti nenadmašnog mislioca, osobenosti koja je tako primarno izražena gotovo u svim „potpisanim“ knjigama. A onaj „list“ Belog jasena? Baš njegovo ime jeste Knjiga lovorova! Ta knjiga posebno mi je draga posle čitalačkog uviranja u zbirku eseja Pisma mrtvom prijatelju Katalin Kemenj, Hamvaševe životne saputnice (vidi esej: Pođi trubaču u susret). U zbirci eseja Knjiga lovorova nalazi se i esej Psihologija branja cveća. I sve mi se čini, dovoljno bi bilo samo ovaj esej da sam pročitao iz pera posebno dragog Hamvaša! Dobro, možda preterujem?. Uostalom, prosudite sami: „Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u nepoznato. Ako me upita: Da li si nešto propustio? Odgovoriću: Ne verujem. Ali ako kaže ovako: Da li ti je žao što ovde nešto ostavljaš? Reći ću: Cveće. Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće! Anđeo će mi reći: Videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je kao kada se predaš duhovnoj meditaciji. Odvojen od Zemlje nemaš drugog iskustva od nematerijalnog bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti. U velikim trenucima ljubavi, kada se ruši zid između spoljnog i unutarnjeg sveta i više ne znaš gde je spolja ni gde je unutra, telo se pretvara u dušu a duša u telo; u velikim trenucima vere, kada se ruši zid između ove i one strane i ne znaš više gde je ovde ni gde je onde; živećeš u takvom stanju kada će nestati posebna svest o tebi samom i doživljavaćeš stepene duha koji vode prema Bogu, da bi na kraju dospeo pred lice Njegovo i tada si stigao na cilj“!

O, tako si mudar, moj Beli jasene!

2.

Poštovani Hamvaš!

Točim ti svetlost. Naše „prijateljstvo“ miriše na zreli grozd. Podelićemo strah kada se isipa tamni oblak mnogoznanja nad našim, sada još istrošenijim svetom!

Ne pre. I znaj: neka me ubije „bela misao“ ako ti ikada „ispustim ruku“! Jer, baš ovih prvih jesenjih dana, spremam se da uspinjačom snova krenem – naoružan svojim „grbavim perom“ – kroz „književnu mećavu“ samo Tvojih knjiga, znajući da ću isprva dlanom prekrivati oči da ne vidim ispisanu lomaču za mene brižljivo pripremljenu!

Hamvaš, blago prošlosti koja se u Tebi prepozna!

Da, baš! Kada bi mogli, kada bi samo mogli… zajedno, i trudne loze grozd prvenac da podelimo. Zrno po zrno. Tebi, svako ono zrno grozda što predstavlja „ispisano“. Meni, od onih zrna za koje kažemo da jesu ono „iščitano“!

Znam da se razumemo, jer… I sada, u obrazima mojim osećam nekakve nervne igle, a u ušima zov tvojih čudesnih i glasnih razmišljanja. Da li ću ih sve dešifrovati, pitam se. I… klecaju mi kolena, klecaju! Već viđen slučaj pesnikove seobe, zar ne? Već znana razmena darova između pisca i čitaoca. I budi uveren: sećanje na Tvoje iščitane knjige kruže u meni, i oko mene, kao senke lahora!

Uostalom, mora se priznati: ako život (čitanje – pisanje) nije san koliko jeste, mi OSTAJEMO tihi kao nestajanje!

Još, pitam se: može li se, i sme li, za ičije knjige reći da jesu slepo priviđenje „na obalama slepih“; duboko jezero na dnu čitaočevih zenica; nežna ruka na praznim grudima! O, premudri! Da, može se reći. Za tvoje knjige baš to se može – i mora – reći. Zato, slobodno, pođi svakom Trubaču (čitaocu) u susret. Takav je život na polju bez pozdrava, ali… Kad samo i pomislim na tvoje zapise, eseje, proze, misli, prosto – osećam se kao da mi najiskusniji ribari nešto govore i obećavaju duhovnu dubinu! Baš duhovnu dubinu! Trenuci su to u kojima rado izigravam Vodeničara kome „tvoje kamene reči“ moja stečena saznanja samo usavršavaju! O, senko mojih slepoočnica, kako ste tvrde, uistinu tvrde, pod koricama Hamvaševih knjiga!

Zar to prinosite mene svezanog baš na kamen mudrosti jednog od najvećih mislilaca koga je Kolevka pisane, i teške, reči odnegovala? Zar mene? A to što iza „kamena Hamvaševe mudrosti“, sa praznim udicama, jedan od onih Ribara na moj pad čeka, ništa zato! Neka čeka! Spreman sam, već se nalazim na „vavilonskom putu“, onom što jedini je (bar za nas, pisce i čitaoce) između postojećeg i nepovrata. I gledaj, to bi Te uistinu zaradovalo: i na tom putu, kao i na mnogim običnim, seoskim putićima i stazama, tama potapa šušanj bagremovog lista! A i. ako preživim „čitalačku buru“, znam, postaću tek mali ožiljak na nenađenom dnu.

Neka (me) tamo, Hamvaš, biće me dovoljno! Ostvariće me i tek-toliko!

3.

Bela Hamvaš je najpouzdaniji svedok trajnosti same stvarnosti, jedine koju je u svoje, ali i u naše ime, spoznao. Sa fascinantnom i podjednakom lakoćom, On piše o mitovima, legendama, ne uvek „dobronamernim“ iluzijama – zablude ostavlja manje obdarenim misliocima!

Njega interesuje slikarstvo, muzika, pozorište, najviša književnost, ali i cveće, drvo (života), mudrosti naroda, civilizacije. Takođe, i „pristojno“ prisustvo Stvoritelja. I… putovanja, ponajviše onakva duhovna, uzvišena putovanja. Naravno, tu je i njegovo zanimanje i potraga sakorenom moćne filozofije. Ogromno je i njegovo interesovanje za religiju, politiku, itd. Književni Cinik bi rekao: i više mu ništa nije bilo ni potrebno! Zbog toga, osećaj nas nimalo ne vara. Čitajući njegove zapise, preporuke, eseje, romane; mi se preko njegovih reči žestoko suočavamo zapravo sami sa sobom. Tačnije rečeno; posle takvog suočavanja, malo toga ostaje od nedorečenog. Pre bi se reklo, na cilj mnogoznanja stižemo zajedno: čudesni Bela Hamvaš, i mi, najhrabriji čitaoci! Ono, zlobnici bi tek olako rekli: pa šta, svi mi „posmatramo stvari“.

Tačno, ali naše i Hamvaševo posmatranje to je, štono kažu, kao nebo i zemlja! Aha, tek toliko, da se zna! Jer, naša posmatranja su, bar priznajmo, mnogo siromašnijih rezultata. Samo Bela Hamvaš je u tolikoj meri pretvorio svoj život u reči, i neizmerno mu hvala! I sada, kao da ga čujem iz onih dubina koje ribari, svojim uverljivim pričama obećavaju: ne izmišljajte Svet, svet je već izmislio vas!

4.

Kako to izgleda? Kada Bela Hamvaš posmatra sve(t) oko sebe, i vidi ONO što se vešto skriva! To jeste Misaona igra u kojoj učestvuju: s jedne strane SVESTVORENO, dakle Svet, s druge strane On, mislilac, potpuno, svešću i duhom, razoružan čarolijom duhovnosti i očaravajućom njenom igrom. I, kao pobednik, Bela Hamvaš postaje jednovremeno Duhovni vodič i Gonič. A koga „goni“, bolje reći – primorava na sličnu igru? Nas koji ga čitamo, pratimo, nas koji mu se divimo, i koji ga slavimo! Rekoh, pratimo. Dokle? Do sagledavanja uzvišene Celine! Naravno, mnogi od nas zastanu na tom putu, odustanu, ima ih i koji zalutaju, koji se vrate početnom Mraku sve čekajući neko slabije, a ne Hamvaševo svetlo! A tamo, na cilju, podno uzvišene Celine – zamislimo Belu kulu u Vavilonu, u kojoj su ukoričene knjige „tajnice“ sveznanja ovoga sveta – strpljivo i gordo stoji, i čeka Mađar, Bela Hamvaš. Koga? Pa nas najupornije, najdoslednije, čitaoce od njegovog poverenja! Tada svakom od nas daruje po jedan „ključić“, ne bi li došli do zaključanih njegovih tajni što, ipak ih ima sklonjenih u njegovim knjigama! O, ne, za-boga-miloga! Ne skriva Hamvaš istinu, jer baš tako hoće da nam je daruje, da je podeli sa svima. I, hvala mu! U tome i jeste njegova veličina, i besmrtnost!

Ne plašimo se tih „ključića“, upotrebimo ih kako ko zna i ume, po svojim saznanjima i duhovnim moćima. Prirodno, dešifrovane Hamvaševe tajne, a to je sveta dužnost čitalaca od poverenja, prenesite dalje, prvom do sebe (bližnjem?)! I ko zna? Možda će i Vas neko jednom zateći podno uzvišene Celine, možda. Ko zna! Eh, eto; tako je to kada Bela Hamvaš posmatra sve(t) oko sebe…

5.

U knjizi Hamvašev brevijar jeste i ova Hamvaševa misao: „Trgovac, advokat, seljak žive u realitetu, i oni su potpuno, spolja i iznutra, skroz-naskroz realni. Ova realnost je, međutim, savršeno besplodna. Zašto? Jer se raspada na dane, minute, zadatke, obaveze, životu nekako nedostaje povezani materijal, sila koja održava i formira. Čim život počinje da se nagomilava, da dobija formu, da poprima izgled i karakter, vreme počinje do dobija smisao, život sadržaj, smer, lepotu, u tom trenutku čovek je prisiljen da istupi iz realnog sveta trezvenog uma.

Ovi ljudi nisu realni u smislu u kojem su realni činovnici. To su fantasti, sanjari. To su umetnici“.

Naravno, drago mi je da i sam pripadam onima koji su „istupili iz realnog sveta“. I dobro je da znam, odnosno uvek imam na umu svoju misao kako visine ne sahranjuju naša padanja! Da, tačno tako! I u svetu sanjara imamo uspone i padove, uspehe i neuspehe, dane meseca i noći sunca, nadu u večno a strah od svakodnevnog. Posedujemo još štošta, a nemamo… Nemamo lažni život! Jer, u istoj knjizi, Bela Hamvaš zapisuje i ovo: „Ko živi lažnim životom, lažna je i njegova umetnost. Iz lažnog života ne izvire ništa drugo do samo laž“.

Bogu hvala da nisam, npr. advokat! Eto, to hoću da kažem!

6.

Časopi „Orbis“, leto 1997 – godina II, broj 2, a koji je uredio Sava Babić, uistinski je mali vodič ka Hamvaševom stvaralaštvu. Na mene su posebno ostavili utisak tekstovi Jovice Aćina (Hamvaš, moj neslični do sličnog) i Milenka Pajića (Novi ledeni breg) .Uostalom, uverite se i sami, ponoviću same početke njihovih i inače kratkih tekstova. „Bela Hamvaš je od retkih čije eseje kad čitam čini mi se da ličim na njihovog pisca. On se poput fantoma utelovljuje u ezoteričkom srpskom jeziku, u njegovoj modulaciji za kojom je strasni prevodilac tragao sistematski, a nalazio intuitivno. Sećam se kada mi je, pre niz godina, sad već večnosti u ovom oskudnom trajanju, Beata Tomka prvi put pominjala Hamvaša. Govorila mi je o nekom od njegovih divovskih romana kao otkrića od koga se mađarska književnost neće oporaviti sve dok taj roman ne bude jednom objavljen. Najviše može boleti ono o čemu ćutimo. Prisutno je bez prisustva, i osudno bez odsustva…“ (Jovica Aćin).

Da, najviše može boleti ono o čemu ćutimo.

A Milenko Pajić tekst počinje silovito, književnije i silnije i ne može: „Pojavu dela Bele Hamvaša, tu duhovnu i stvaralačku hridinu, doživljavam kao fantastično otkriće novog ostrva ili glečera, kontinenta ili planete, kao otkriće koje je zasijalo i bljesnulo na ravnom i ispražnjenom obzorju evropske kulture. Grozim se pomisli da je lako moglo da se desi da do ovog pronalaska uopšte ne dođe, i drhtim od oduševljenja i straha pred svedočanstvom da je Hamvaš imao „pripremljene građe za petsto godina rada“! Mi još uvek dobijamo Hamvaša u znalački i precizno određenim dozama i po upustvima Save Babića…“.

Dragi Bože! Pripremljene građe za petsto godina rada! I? Danas, obzorje evropske kulture takođe jeste ispražnjeno, a novog otkrića, nimalo sličnog „otkriću Hamvaš“, ni od korova? I, neka ga i nema! Jer, traje otkriće Hamvaš, i trajaće. A Sava Babić ima još sačuvanih doza, uz napomenu, u pogovoru jedne prevedene Hamvaševe knjige: „Ako neko ne razume Belu Hamvaša, nije u pitanju lokalna pripadnost pisca, niti njegovo pozivanje na istoriju i prilike koje čitalac ne zna; ako čitalac ne razume Hamvaša, on treba da se zabrine za sebe i svoje poimanje sveta.“

Tačno, jer: Havmaš, Tvoje ispisano je svetlost – Naše je, iz tvojih knjiga, iščitano, takođe svetlost. Dakle, govorimo o jednoj, koliko Tvojoj, toliko i našoj Svetlosti.

Kažem: i ovo ko ne razume, takođe: treba da se zapita za sebe i svoje poimanje sveta! „Kad čitam, Hamvaševe eseje, čini mi se da ličim na njihovog pisca“! Aćin nije jedini, ima nas „književna armija“.

O zajedničkoj Svetlosti pišem. I rodbinskoj duhovnosti, naravno!

7.

Jedna od Babićevih „doza“ jeste i Hamvaševa Oda XX veku. I to je knjiga koja je dugo putovala do nas čitalaca, knjiga koja nas odvraća od „prekopavanja“ silne arhive, traganja u kartotekama, bibliotekama. Nimalo ne preterujem, jer zbirku čine eseji sa temama koje jesu životne i koje nam ostavljaju „zajedničke uspomene“! U jednom od njih, u eseju Mourez en silence, nailazimo na „hamvaševski dragulj“: šteta je da se čovek bavi time šta bi bilo kad ne bi umro. Neka bude miran, umreće. I šteta je da čovek zbog, priznajem, prokletog neprijatnog straha podiže tako veliku galamu. Umrite sami. I umrite tiho.

Da, tiho. Baš kako je, i koliko, i ovaj tekst tih a koji će, uveren sam, tek tako iznenada da zagrmi! Da! Da zagrmi, moj Beli jasene! – pretvarajući se tada u reči: Hamvaš, blago prošlosti koja se u Tebi prepozna.

Blago, baš…

 

(Tekst objavljen u časopisu Polja)

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Blago prošlosti koja se u tebi prepozna! [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 11 min
0