Bluz o samotnjaku [Tema: Bukovski]

| August 31, 2018 | 0 Comments

Ilustracija: Predrag Stamenković

Piše: Milan Vlajčić

»Nisam se nikada brinuo o nestanku već o tome da živim na način koji volim. Zbog toga sam i postao pisac — da bih do u sitne sate mogao da pijem i da bih ustajao u podne. Čovek koji sebi može da dozvoli da ustane u podne, umesto u osam ujutro, ostvario je uspeh, jasno, ako nije od onih koji moraju da rade.«

Tako o sebi govori američki pisac Čarls Bukovski, čovek koji nikada nije bio mladi pisac koji obećava jer je svoju prvu pesmu objavio, po sopstvenom priznanju, u svojoj 35. godini, a prvu pesničku zbirku — na pragu svoje četrdesete. Valjalo je da prođe gotovo punih četvrt stoleća pisanja i objavljivanja da bi jedna knjiga ovog pisca postala bestseler i u Evropi i u Sjedinjenim Američkim Državama. To mu se posrećilo trećim romanom »Žene«, koji je prvi put objavljen 1979. godine.

Do pre dve godine za našu širu čitalačku publiku, ako izuzmemo one retke koji mogu da čitaju bez prevoda, ovaj pisac je bio samo jedno ime u nizu drugih. Ali dve knjige novinskih zapisa i priča, »Zabilješke starog pokvarenjaka« (izdanje »Augusta Cesarca«, Zagreb 1981) i »Priče o običnom ludilu« (izdanje »Prosvete«, Beograd 1982), učinile su Bukovskog kultnom ličnošću naše, pretežno mlade, intelektualne

publike. Šifra: Bukovski, danas podjednako govori, bar koliko samo ime Hemingvej — sredinom pedesetih, Selindžer — sredinom šezdesetih — ili Henri Miler — sredinom sedamdesetih, u gotovo svakom neobaveznom razgovoru o knjigama. Pominjanje ovih pisaca nije nimalo slučajno, jer Bukovski teško može da prikrije spone sa njihovim knjigama.

Očigledno je da se učio na Hemingvejevom škrtom i prividno sirovom književnom izrazu, lišenom svakog intelektualizma i tradicionalne psihološke deskripcije, pa je Hemingvej jedan od retkih pisaca o kojima se nije izrazio sa gađenjem. »Hemingvej je dobar pisac, kaže u jednom razgovoru. — Međutim, prepuštam mu njegove ratove i privatne pustolovine. Izabrao sam da opisujem ono što se događa u meni i ljudima sličnima meni, u svim onim ljudima, milionima muškaraca i žena koji umiru i lude iz dana u dan«. Kod Selindžera ga je izgleda uvek kopkalo majstorstvo kojim je ovaj pisac stvorio mladog junaka sa ironično nekonvencionalnim pogledom na svet, pa je naslov njegovog najnovijeg romana »Šunka na raži« (Ham on the Rye) parafraza čuvenog Selindžerovog romana »Lovac u raži« (Catcher In the Rye). Sa Henrijem Milerom ga vežu najdublje duhovne veze i podudarnost životnih sudbina: mukotrpan i potucački život, relativno kasno objavljivanje knjiga, prezir prema književnom establišmentu i racionalno pedagoškim shvatanjima književnosti, duboko anarhičan stav prema životu i oslanjanje dela na autobiografsko, doživljeno.

Ali ne očekujte da će Bukovski sam priznati svoju »školu« i duhovne uzore. Izdavači na omotnicama njegovih knjiga obično upisuju imena Artoa, Selina, pa i Dostojevskog (pre svega zbog »Zabeležaka iz podzemlja«, koje su dobile neočekivani nastavak stotinak godina kasnije, u »Zabilješkama starog pokvarenjaka«), Prvi razlog: to su retki pisci sa kojima se Bukovski nije sprdao u svojim spisima; ostale nimalo ne štedi, poput Hemingveja, Šoa, Anais Nin, pa i Henrija Milera, kojeg će u »Zabilješke« uneti sa promenjenim inicijalima. Drugi razlog: Bukovski izvan svojih knjiga nema nikakvu zvaničnu biografiju. Uostalom, pun naslov »Priča o običnom ludilu« dovoljno je rečit: »Erekcije, ejakulacije, ekshibicije i uopšte priče o običnom ludilu«. Da bi se pisale ludačke priče, potrebno je biti prokleto darovit i voditi ludački život, po strani od nepisanih konvencija građanskog života. U ovom slučaju, književnost nastaje negde uzgred. Kao toliko puta ranije.

Ako se, ipak, zapitate, ko je Čarls Bukovski, uzalud ćete ovo ime tražiti u antologijama i enciklopedijama, leksikonima pisaca i pregledima novije američke književnosti. Prema nekim svedočenjima i dan danas je njegove knjige nemoguće pronaći u najvećim knjižarama Njujorka, Čikaga, Los Anđelesa, jer iza njih stoje male izdavačke kuće iz Kalifornije. U Evropi je poslednjih godina znatno snažniji prijem knjiga ovog pisca, nego u Americi. Od mnogih antologija i zbornika novije američke književnosti, koje su u nas objavljene, samo je u jednoj zastupljen ovaj pisac. Reč je o »Tripu — vodiču kroz savremenu američku poeziju«, koji su sastavili Vladislav Bajac i Vladimir Kopicl (izdanje »Narodne knjige«, Beograd 1983).

Bukovski je rođen u gradiću Andernah (Nemačka). Roditelji su sa malim Čarlsom prešli u Ameriku kad je imao dve godine. Nema podataka o njegovom školovanju. Od dvadesete godine radi kao vozač kamiona, poštar (taj deo života će opisati u svom prvom romanu »Poštanski ured«), radnik na benzinskoj pumpi, liftboj, čuvar i slično. Ako je tačno njegovo priznanje da su mu sve knjige autobiografske (doslovno kaže, »sve što sam napisao u knjigama je 95 odsto stvarnost a 5 odsto izmišljeno«), onda je shvatljivo zašto u jednoj njegovoj knjizi nalazite ovo priznanje: »Ljudski rod gazio me je oduvek po jajima — to je moj moto«. Od 1955. godine objavio je 25 knjiga stihova, četiri romana, pet knjiga kratkih priča, nekoliko mešanih knjiga…

Prva pesnička knjiga zvala se »Cvet, pesnica i životinjski jauk« (1959). Naslovi njegovih pesničkih zbirki su uvek slikoviti pa navodimo samo neke: »Ljubav je pas iz pakla«, »Goreći u vatri, tonući u plamenu«, »Raspeće na ruci smrti«, »Genije iz gomile«, »Pesme pre skoka sa osmog sprata«, »Ulovi mi srce rukama«, »Ispovesti ludog čoveka među životinjama«, »Bekstvo s progonjenim«, »Na ulici strave i putu agonije«, »Crvima poljubac za laku noć« … Prema sopstvenom priznanju, počeo je da piše priče u 13. godini dok je ležao bolestan.

Prva knjiga priča koja mu je donela veći uspeh bile su »Zabeleške starog pokvarenjaka« (1969), a romani su objavljivani ovim redom: »Poštanski ured« (Post Office — 1971), »Factotum« (1975), »Žene« (Women — 1978) i »Šunka na raži« (tačnije, ražanom hlebu — Ham on the Rye — 1982).

Buntovnik i samotnjak iz podzemlja, kultno ime američke »podzemne« (underground) književnosti iz kasnih šezdesetih godina, Bukovski okvirno pripada poslednjem širokom književnom pokretu u Americi, bitničkoj literaturi. Pisac to, naravno, nikada ne bi priznao, jer, za razliku od Keruaka i Ginzberga, na primer, on u svom pisanju ne podgreva mit duhovnog bratstva zasnovanog na »vratima percepcije« (poznati Hakslijev izraz za učinak droge), odblescima istočnjačke filozofije i džezu. Posebno je osećao prezir za književne koterije i spisateljska okupljanja. Podsmeh prema književnim konvencijama se lakše prašta od gađenja prema zavereničkom duhu književnih serklova i pokreta.

Da bismo nagovestili izuzetnost ovog pisca, osobenu poetiku njegovog dela, zadržaćemo se malo na onim knjigama koje je naš čitalac već mogao da upozna u prevodu, jer roman Čarlsa Bukovskog »Žene« jeste svojevrstan produžetak ovog uslovno istrgnutog književnog niza.

Knjiga »Zabilješke starog pokvarenjaka« (1969) predstavlja izbor proznih zapisa koje je Čarls Bukovski iz nedelje u nedelju objavljivao u stalnoj rubrici kalifornijskog »podzemnog« lista »Open City«. Pisac je dobio sve moguće slobode u izrazu koje je mogla da ponudi američka »alternativna« štampa šezdesetih godina. San o apsolutnoj slobodi je najzanimljiviji dok je san. Kad se piscu ponudi sloboda »kao na tanjiru«, tad najčešće počinje propast. Bukovski, koji je ozbiljnije počeo da piše posle svoje četrdesete godine, nije imao iluzija o profesionalnom statusu pisca, ali ni o mogućnostima dizanja društvene revolucije posredstvom novinskih redaka. Kao i svaki pisac nepogrešivih instinkata, rešio je da piše o onome »što sanja i šta mu se događa«. Geteova izreka da će književnost budućnosti biti ispovedna doživela je i ovog puta punu potvrdu.

Ako i današnjem čitaocu, petnaestak godina nakon objavljivanja, ova proza deluje »otkačeno«, onda je to pokazatelj u kojoj meri je Bukovski uspeo da se otrese tradicionalnih književnih oblika, a da u svakom trenu ostane veran svojoj neutaživoj potrebi da se izrazi, da se pozabavi svojim pustolovnim životom od kojeg neće biti stvoren samo još jedan književni mit. Prividna nebriga za doteran književni iskaz (nepoštovanje interpunkcije, neosetni prelazi dijaloga i opisa u unutarnji tok svesti, nizovi skarednih reči), u prisnoj je vezi sa uzgrednim ali doslednim odbacivanjem svih građanskih svetinja i tabua civilizovanosti. Pišući o svojim životnim zgodama i nevoljama, Bukovski se sprda sa uzvišenim pojmovima ljubavi, smrti, života, politike … Urnebesni podsmeh upućen Reganu, tada guverneru Kalifornije, propovednicima rata, zastupnicima Boga i vesnicima Revolucije, samo su uzgredni začini ove osobene autobiografske proze.

Žanrovsko bogatstvo »Zabilježaka« obuhvata memoarske zapise, kratku priču, pamfletski rez, elemente pikarskog romana u čijem se središtu nalazi groteskna hipertrofiranost piščevog »drugog ja«. Bukovski otkriva sebe kao nepatvorenog američkog otpadnika i skitnicu, kao bitnički model pisca koji u sebi stalno suprotstavlja život i literaturu, iskrenost i rutinu, potrebu da se kaže sve a da se ne padne u stereotipe banalnosti i otrcanosti. Za razliku od poznatih bitničkih autora koji su umesto poezije često nudili utopijske predstave o ličnom i kolektivnom spasenju, Bukovski nema iluzije te vrste. Dokumentarni ukus njegove proze ponekad je nabijen odslikavanjem presne stvarnosti, duhovitim domišljanjima koja pokadšto izvrću poznate književne uzore, da bi se postupkom filmske montaže krenulo ka neobuzdanim seksualnim fantazijama. Bukovski ne krije da su ga celog života opsedale samo dve stvari: piće i žene. Naravno, put do njih je često bio trnovit, u opasnoj blizini samoponiženja, pokadšto gotovo pogibeljan.

»Zabilješke starog pokvarenjaka« su i danas autentično svedočanstvo o poznim šezdesetim godinama u američkoj alternativnoj kulturi. Ujedno, to je jedna od retkih knjiga koje mogu da stanu uz bok delima Henrija Milera i Džeka Keruaka. Izvrsno napisana »prljava knjiga«.

»Priče o običnom ludilu« (1972) su potvrdile utisak da Bukovski spada u red onih spisateljskih prokletnika koji pišu najviše i najbolje o sebi, svom jedinom i nedeljivom životu, svojim frustracijama, neurozama i ludilima. Iako je, dakle, reč o opsednutom bavljenju svojim uveličanim »ja«, najbliža opasnost bila bi romantično hipertrofiranje sopstvene neponovljivosti nauštrb prizemne i ponižavajuće stvarnosti koja ga okružuje. Ništa dalje od toga.

Bukovski je odoleo pred iskušenjima da od svoje skitalačke i probisvetske životne pustolovine načini još jedan književni mit (mada, i to je prokletstvo književnosti, nešto od toga ipak ostaje posle ovih knjiga). On je nepoštedan u razotkrivanju sopstvene nesreće i prokletstva, pribegavajući sredstvima crnohumorne groteske i ironije kako bi izbegao patetičnost samosažaljenja, ali svoje nemirenje sa okolinom često boji blagošću i ozarenošću budističkih hodočasnika. Kad dotakne samo dno ljudske nesreće i samoubilačkih poriva, on vas nagna ponekad u prašteći smeh. Retko su kada ispovedne, autobiografske knjige u takvom stepenu nosile parodijsku sklonost ka samom obliku kazivanja u prvom licu.

Postoji ipak jedna bitna razlika između ovih dveju knjiga Čarlsa Bukovskog. Dok su »Zabilješke«, kao što smo već istakli, zbirka novinskih napisa iz stalne rubrike kalifornijskog »podzemnog« lista »Open City«, »Priče o običnom ludilu« su, uslovno žanrovski gledano, prave priče. Iako među piscima kruži stameni aksiom da novine ubijaju prave pisce, sudeći po ovim dvema knjigama, Bukovski nije »pravi pisac«, na svoju ogromnu sreću. Zbirka novinskih tekstova, u kojima je iskoristio sve moguće slobode koje je mogla da ponudi »alternativna« štampa tog vremena, deluje celovitije, buntovnije i književno bogatije, od onoga što se našlo u koricama knjige priča čiji je pun naslov »Erekcije, ejakulacije, ekshibicije i uopšte priče o običnom ludilu«.

Šta se zapravo dogodilo? Bukovski je u novinama hrabro i znalački prihvatio medijski izazov, koristeći književni postupak kratke priče u kojoj preovlađuju neobuzdane seksualne fantazije i tamna strana seksa, kojem se, povremeno, suprotstavlja, druga neutaživa potreba: sklonost ka prekomernim količinama alkohola. Isti rukopis i pripovedačko-ispovedni postupak, prožet ironijom prema sopstvenim nezgodama i nesrećama, nalazimo u većini od tridesetak priča ove knjige (pomenimo izvrsnu priču »Najlepša ženska u gradu«, koja je poslužila kao osnova za fascinantan film Marka Fererija »Priče o običnom ludilu«, zatim »Život u teksaskoj javnoj kući«, »Sve te ribe koje želimo«, i niz drugih). U nekoliko priča je Bukovski pokušao da mimo svoje ličnosti načini književne junake (pisanje u trećem licu), ali ove priče deluju znatno slabije i nedoteranije. Konvencija objektivizovanih književnih junaka nikako ne leži Bukovskom i on ostaje najubedljiviji kad na primeru svog »običnog ludila« govori o našem.

Roman »Žene« (1978), prvi roman Bukovskog u našem prevodu, već u samom naslovu ističe osnovnu opsesiju ovog pisca, ali to ne znači da je piće u drugom planu. Piće i žene kod Bukovskog najčešće idu zajedno, ili baš ako hoćete, jedno uz drugo ide ponekad vrlo traljavo. Roman je ispisan u trećem licu omiljenog piščevog junaka Henrija Kinaskog, koji je Bukovskom i ranije služio kao providna maska kad hoće da se bavi svojim životom i priključenijima. Kao što se od Bukovskog i moglo očekivati, njegov opsežan roman nema nikakvu razvijenu fabulu i složenu dramaturgiju. Reč je o nizu epizoda i dogodovština kroz koje prolazi piščev »alter ego« Kinaski; iako u šezdesetoj godini, on je opsednut dečačkom fantazijom da svakoj zgodnijoj ženi i devojci koju susretne slasno prodre u utrobu. Povremeno su ovi susreti—borbe praćeni osećanjima nežnosti, a povremeno se sve odvija uz hladnu koreografiju beznađa i nadolazeće mučnine.

Henri Kinaski, pisac, starac, pijanac i nesmajnik prolazi kroz život usamljenički, uprkos mnogobrojnim susretima i vezama koje se završavaju u putenom. Neki susreti su opisani sa lirskom lakoćom, dok u drugima Bukovski nepoštednom ironijom i sredstvima burleske prikazuje emocionalnu ispražnjenost svog junaka. Nošen instinktom vuka samotnjaka, Kinaski ne pripada nikome: niti ga vezuje ma koji oblik društvenog okupljanja i delovanja, niti mu bilo koje drugo ljudsko biće može ponuditi nešto više od kratkotrajnog erotskog utapanja. Bukovski ostaje veran »vizuri« svog junaka, lišenog nekih složenijih duhovnih dilema i predstava o životu. Po doslednom preziru prema društvenim vrednostima i odbojnosti koju gaji prema ljudima-ženama oko sebe junak Bukovskog kreće se, uslovno govoreći, putanjom kojom je prošao junak iz Selinovog »Putovanja na kraj noći«, jedinog uzora koji je Bukovski spreman da prizna. Naravno, jedno je imati uzor, a sasvim drugo izdržati poređenje sa njim.

U »Ženama« prepoznajemo mnoge odlike izuzetne književne poetike ovoga pisca, bogato zastupljene u njegovim već prevedenim knjigama. Nema velikih i novih iznenađenja (nije li neskromno očekivati ih u svakoj novoj knjizi poznatog pisca?), to je samo »stari dobri Bukovski«. Sa nekim dodatnim manama koje su se lako mogle predvideti. Pišući roman na više od 450 stranica, Bukovski je mogao da se razbaškari i razmahne. Paradoksalno, skučenost prostora na komentatorskom prostoru lista »Open City« spasavala ga je od napasti brbljanja i ponavljanja, čega ovde povremeno ima. Pošto je konstrukcija »Žena« u odsustvu bilo kakve razvijene dramaturgije, teze, smišljene poente, delo je moglo da se završi stotinak stranica ranije ili kasnije, svejedno. Stari Bukovski je bio plaćen po autorskom tabaku, što je on dobro iskoristio, ali mu mi mnogo ne zameramo. Ako sebe pređašnjeg nije nadmašio, nije ni porekao sebe.

Možda će se nekom učiniti surovim što pisca poredimo sa njim samim, ali ima li išta logičnije od toga? Čak i kad se ponekad ponavlja ili kad ide svojom utabanom stazom, Bukovski nikad ne zalazi u sivilo one književnosti koja je ogrezla u konvencijama ili opštim mestima modernog proznog izraza. Uspeh i književna slava su zadesili Bukovskog relativno kasno i protiv njegove volje. Kažemo »zadesili«, jer kad pisac napiše četrdeset knjiga, više ne može da računa na promene osim onih koje mu nameće njegovo unutrašnje biće. Stoga je Bukovski i mogao da u jednom nedavnom intervjuu, s lakoćom, samo njemu svojstvenom, kaže:

»Uspeh je dobar, pomaže prodaji knjiga. Sad sam siguran da me mnogi čitaju, ali ranije nije bilo lako. Sećam se da sam jednom, pre mnogo godina, otišao da posetim prijatelja koji je pretrpeo nervni slom i lečio se u psihijatrijskoj klinici. Pošto nisam mogao da pronađem izlaz, zapitao sam jednog od bolesnika. Kad me je video, lice mu se ozarilo. »Ti… ti… ti si Ča . . . Ča . . . Čarls … Bu … Bu … Bukovski, rekao mi je mucajući. ,Književnik!’ Pročitao je sve moje knjige. Tada su me samo ludaci priznavali. Bio sam zadovoljan. Malo ludosti je potrebno, ne volim suviše normalne ljude. Potrebno je da smo malo ludi, da bismo bili stvarni.«

Bukovski je među retkim značajnim piscima današnjice koji plove »mimo struje« i sa izvornim anarhističkim žarom podstiču razloge svoje pobune. Ali dok u njegovim »prljavim knjigama« bude odjekivao prigušeni smeh strašnog podrugljivca, ne treba se bojati da će se ovaj samotnjak pretvoriti u mrgodnog propovednika i mudrijaša.

 

(pogovor romanu “Žene”)

 

Ilustracija: Predrag Stamenković

Predrag Stamenković, rođen je u Nišu 1979 godine. Završio fakultet primenjenih umetnosti u Nišu na odseku grafički dizajn. Bavi se ilustracijom, stripom i fotografijom. Jedan je od osnivača umetničke grupe “Čaj…odličan” iz Niša. Živi i radi u Nišu.

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Bluz o samotnjaku [Tema: Bukovski]

by admin time to read: 12 min
0