U Biogradu, ili Titogradu, sasvim svejedno… Naši dražesni maleni despoti, neodoljivi uzurpatori, neponovljivi tirjančići, nazdravljaju…A kad nazdravljaju, sebi nazdravljaju. Jer sve što su radili, naopačke su radili, a nama su uradili, životić nam zgadili…
I radiće sve dok…Ne bih o tome. Iako to nema veze sa nasiljem, koliko ima veze sa higijenom…
Elem, kako li nazdravljaju naši mikro- velikani, ljupki luciferčići, odani fanovi puritanskog bluda i celibatskog razvrata, obraćajući se samima sebi, jer je zgomilana obezljuđena raja, zapravo njihovo dvorsko ogledalce:
Živio ja! Tako zdravicu započinje onaj u Biogradu, koji često promaši usta naginjući čašicom, i onaj u Titogradu, koji pogodi usta, pogodi nos, ali promaši sve ostalo… Dakle:
Živio ja!
I živjeli svi oni kojima je moj život važniji od života. I svi oni koji su utuvili u svoje šuplje tikve da im bez mene nema života! I svi oni koji od života traže samo obožavanje moga života!
Živjeli oni koji me javno obožavaju i koji me tajno mrze! Jer ja znam da je mene teško voljeti, a nemoguće obožavati (majko, oprosti)! Živjeli svi oni čija će voljena mržnja trajati dok traju i čija će zavidljivo divljenje trajati dok ih ima. Jer mržnja obožavalaca i zavist zadivljenika me drže na tronu mržnje, na prestolu zavisti!
Živio ja! A živio i ti, lažni prijatelju, koji me ubjeđuješ da sam ja važniji nego ti i da smo ti i ja jedan drugome sve i svja…Živio mi ti, jer bez tvog lažnog prijateljstva i bez tvoje kukavne hrabrosti ne bi ni bilo mojih zlatnih laži niti mojih hrabrih kukavičluka…
Živio ja! A živjeli i vi koji me držite na svojim ramenima čvrstim, podaničkim, ubjeđujući me da nema čvršće čvrstine od vaših podaničkih ramena niti dubljega temelja od vaše strašne plitkosti…Vi ste mi, gnjecava družino, najčvršći oslonac i najtvrđi put, jer samo preko vas mogu tamo gdje sam se zaputio, a zaputio sam se i daleko i visoko…
Živio ja! A živio i ti- snishodljivče i ti- barabo! Jer treba mi dostojanstvo snishodljivca i karakternost barabe ne bih li sopstvenu snishodljivost i karakternost doveo do savršenstva…
Živio ja! A živio i ti- odurniče i ti- ogavniče! Meni ste vi desnica i ljevica, vi ste krila mojim visinama i ponor mojim dubinama. Jer znam: što osmisli odurni i zamisli ogavni, to je snaga vladanja, to je moć svedržiteljstva! Mogao bih bez vas, ali onda bih mogao i bez sebe, a bez mene ovo ne bi bilo ovako jer, bilo bi odurnih i ogavnih, ali oni ne bi bili na visinama, a ja na prestolu odurnosti i ogavnosti ne bih bio…
Živio ja! A živjeli i vi koji ste sebičniji od mog sebičluka, pokvareniji od moje pokvarenosti, proždrljiviji od moje proždrljivosti, lažljiviji od moje lažljivosti, uplašeniji od moje uplašenosti, sramniji od moje sramote, bezočniji od moje bezočnosti, licemjerniji od mog licemjerstva, krivlji od moje krivice, zlobniji od moje zlobe, nepodnošljiviji od nepodnošljivosti moje… Da nije vas, gomilo pokvarenosti, legijo zla, bilo bi bolje svijetu, no meni bi gore bilo. A između mene i dobra, mene ste svojim zlom izabrali, jer samo je u sveopštem zlu koje se ispililo u mom inkubatoru, vaše dobro…
Živio ja! A živjela nam svima i ova crvotočna državica, razvaljena i raskrivena jazbinica koja se temelji na rastemeljenju i zakrovljuje raskrivenjem… Bolja od ove može se lasno zamisliti, ali gore od ove nema, a teško je da će je i biti. Pa šta je bolje, ono što imamo ili ono što zamišljamo? Nijesmo, ugledni gmizavi zbore, stvoreni da mislimo i zamišljamo, nego da imamo i trebujemo…Jer, dok nam je majčica naša pogurena i zaljuljana, jadna i bijedna, razglavljena i razdrndana, ubrađena državnim lažnim barjačićem, ovakva-nikakva –mi ćemo biti ovakvi kakvi smo. A bolje ne može, jer goreg ne biva…
Živio ja! A nazdravlje i svima vama, bolesna moja podrško! Jer da nije vaše vječne i teške bolesti, ne bi bilo ni moga čeličnoga i vječitoga zdravlja…
A onda onaj tirjančić u Biogradu prepuni usta i bljune po podanicima, a onaj despotić u Titogradu prepuni i usta i nos i bljucne po poklonicima.
