Bora Ćosić: Dado [Tema: Dado]

| April 15, 2016 | 0 Comments

dado

U zimu go­di­ne 1953. veoma mra­znu, pe­njao sam se pod krov jedne kuće u ulici Stra­hi­nji­ća Bana; tu, u sobi sa ne­za­sta­klje­nim pro­zo­ri­ma, živio je Dado Đurić, lum­pen­pro­le­ter, ke­pec-fi­lo­zof, « čo­vjek od gvo­žđa », kome ele­men­tar­ne sile ne mogu ništa, naj­zad jedan od naj­bo­ljih sli­ka­ra koje znam. Pro­stor u kome sam, ne ski­da­ju­ći kaput i ne sje­da­ju­ći (jer nije bilo sto­li­ce), raz­go­va­rao sa Dadom o smi­slu « sveg ovoga » što treba da po­sta­ne sa­dr­žaj sli­kar­stva, umjet­no­sti, en­te­ri­jer tog našeg ne­djelj­nog, pri­je­pod­nev­nog eseja pamti se i po­sli­je skoro 20 go­di­na; u sobi se na­la­zio ko­stur kre­ve­ta (sem žice na njemu nije bilo ni­če­ga), ne­ko­li­ko slika na go­mi­li, okre­nu­tih zidu, jedan sto sa koga se farba iz­gu­bi­la. Na stolu se na­la­zi­la kr­let­ka bez ptice, dvije lo­ba­nji­ce, pret­po­sta­vljam glo­dar­skog po­ri­je­kla, i jedna pra­sta­ra an­zi­ska­ta sa ro­zi­ka­stim, bra­da­tim Fa­u­stu­som au­stro-ugar­skog ti­po­graf­skog po­ri­je­kla. To je bilo ap­so­lut­no sve i ma ko­li­ko se tru­dio da od ovih ele­me­na­ta sa­sta­vim sa­svim doc­ni­je neku « sliku » Da­do­vog ži­vo­ta, ne­ka­kav pri­kaz nje­go­vih « pri­li­ka » na asket­skim po­če­ci­ma jedne ka­ri­je­re, sve se ras­pa­da­lo u pot­pu­ni be­smi­sao jer se po­mo­ću tih šest pred­me­ta nije moglo « ži­vje­ti, u re­a­li­stič­kom, prak­tič­nom i prag­ma­tič­nom smi­slu, ni jed­nog je­di­nog dana ».

Bu­du­ći di­je­te pri­ro­de, ne­sa­lo­mlji­vi fi­zi­kus kome ni glad ni hlad­no­ća « ne mogu ništa », pre­ne­bre­gav­ši prak­tič­nu stra­nu « pro­ble­ma », Dado je, vje­ro­vat­no ri­je­šio da po­sto­ji na način « sim­bo­li­čan », sin­te­ti­čan, skvr­čen na svo­joj ži­ci-kre­ve­tu po­kri­ven krat­kim ka­pu­ti­ćem ski­nu­tim sa sebe. Dado je u tom pot­pu­no pra­znom pro­sto­ru morao da sanja jedan mno­go­pred­met­ni, pre­tr­pa­ni svi­jet, koji se usko­ro počeo da po­ma­lja na nje­go­vim plat­ni­ma. Fa­u­stus sa au­stro­u­gar­ske uše­će­re­ne an­zi­skar­te bio je neka vrsta nje­go­ve le­gi­ti­ma­ci­je, pro­gra­ma, slika fi­lo­zof­sko-estet­skih pre­o­bra­ža­ja koji su ga oče­ki­va­li. Lo­ba­nji­ce glo­da­ra ozna­ča­va­le su ne samo ide­o­gram smrti, kojoj je Dado na naj­bu­kval­ni­ji način po­ka­zi­vao « dugi nos », već i vr­hun­sku temu nje­go­vog sli­kar­stva, temu ogo­lja­va­nja. (Već tada on je bio na­sli­kao svog Plavog biciklistu što se ras­ta­če na po­za­man­te­rij­ske po­je­di­no­sti od kojih je bio sa­sta­vljen, sliku koja je htje­la da po­ka­že kako se sve, pa i jedan bi­ci­kli­sta može ras­ta­vi­ti na sa­stav­ne dje­lo­ve, « bez krvi », kao neka me­ha­ni­zo­va­na, mno­go­djel­na lutka). Osta­je još kavez, opet jedna sim­bo­lič­na stvar, pred­met koji ne služi svo­joj na­mje­ni, već opo­mi­nje, brani sop­stve­nim pri­su­stvom smi­sao slo­bo­de, Dadu to­li­ko drage.

Ovaj da­dov­ski in­ven­tar, ta sim­bo­lič­na kri­ti­ka ne umjet­no­sti, već « oko­li­ne » koja ovu uslo­vlja­va, po­ka­zu­je jedno « čisto sta­nje » eg­zi­sten­ci­je, ne nje­gov sva­kod­nev­ni tok, već nje­gov pra­znič­ni, ka­te­go­ri­jal­ni vid, ne nje­gov oblik, već nje­go­vu su­šti­nu. Smi­šlja­ju­ći svoj du­bre­tar­ski ko­smos, svoju ko­šmar-ci­vi­li­za­ci­ju u kojoj se pre­di­vot­ni svi­jet XX vi­je­ka kužno ras­ta­če na sop­stve­ne dje­lo­ve. Dado je, za­u­zvrat, živio « kao na slici »  u pra­znom pro­sto­ru, ni u čemu. Ovaj fa­u­stov­ski do­ga­daj, ova zbrka obla­sti, ta in­ver­zi­ja ži­vo­ta i umjet­no­sti, odi­gra­va­la se i odi­gra­la se, kako rekoh, u zimu go­di­ne 1953. na moje oči.

Tri­na­est go­di­na doc­ni­je, u jesen 1966, oti­šav­ši na sada već po­zna­ti majur Eru­val, usta­no­vio sam da je Dado samo kvan­ti­ta­tiv­no obo­ga­tio i pro­stor­no raz­gra­nao svoj sim­bo­lič­ni način ži­vo­ta, dok­tri­nar­no za­po­čet u ulici Stra­hi­nji­ća Bana. Pre­la­ze­ći preko naj­o­vje­šta­li­jih na­vi­ka ci­vi­li­za­ci­je (elek­trič­na stru­ja, vo­do­vod, te­le­fon) kao preko stva­ri vri­jed­nih da budu za­ne­ma­re­ne, na­sta­niv­ši se prije više go­di­na u ovoj za­bla­će­noj obla­sti, šu­mo­vi­toj, či­stoj i stra­šnoj, mimo plat­na koja je na­sta­vio da snab­di­je­va per­so­na­lom svoje pod­zem­ne ci­vi­li­za­ci­je, me­mo­ri­jom po­vrat­ni­ka iz pakla, Dado je počeo da isli­ka­va svaki dje­lić tog po­sje­da, da ar­ti­stič­ki or­ga­ni­zu­je i este­tič­ki pre­o­bra­ža­va sve što se u kom­plek­su tih pro­stra­nih odaja moglo po­dve­sti pod crtu kre­a­ci­je i stva­ra­la­štva. Ko­ra­ča­ju­ći kroz ovaj la­vi­rint soba, pe­nju­ći se škri­pa­vim ste-pe­ni­ca­ma i za­vi­ru­ju­ći pod krov ni­je­sam pre­sta­jao da pro­na­la­zim nove dje­lo­ve te pro­stra­ne ku­će-sli­ke, tog su­ma­nu­tog dvor­ca-skulp­tu­re, sa­či­nje­nog od blata, ot­pa­da-ka, ide­o­gra­ma, sim­bo­lič­kih pred­me­ta, upro­pa­šće­nog na­mje­šta­ja, vatre i misli jed­nog ge­ni­ja. Kao u nekoj vrsti ras­tre­si­tog skla­di­šta, kao u ka­kvom ma­ga­ci­nu po­sli­je seobe, iz koga su iz­ne­se­ne glav­ne stva­ri, « roba », dok su osta­li samo tra­go­vi šalâ onih koji su ovdje ra­di­li, Da­do­va fran­cu­ska kuća is­pu­nje­na je cr­te­ži­ma po zi­do­vi­ma, do­va­ja­nim skulp­tu­ra­ma, ras­ho­do­va­nim i « sli­kar­ski »  do­pra­vlje­nim po­kuć­stvom, one­spo­so­blje­nim lut­ka­ma, ogle­da­li­ma iz dru­gog car­stva, is­pu­nje­nim ži­vo­ti­nja­ma, ame­ri­kan­skim su­ve­ni­ri­ma i jed­nom sto­li­com – ko­li­ci­ma « koja su pri­pa­da­la se­kre­ta­ru Na­po­le­o­na III za nje­go­vu šet­nju Luk­sem­bur­škim par­kom » , ne­dav­no ku­plje­nim na jed­noj li­ci­ta­ci­ji. Iz­la­ze­ći dosta ri­jet­ko iz svog ate­ljea smje­šte­nog u su­sjed­noj zgra­di, Dado je tokom dugih go­di­na ovog do­bro­volj­nog iz­gnan­stva mi­nu­ci­o­zno iz­ve­de­nim cr­te­ži­ma ukra­ša­vao zi­do­ve i ra­ga­sto­re, pre­tva­ra­ju­ći mrlje, pu­ko­ti­ne, kva­ro­ve u mal­te­ru, na način pot­pu­no le­o­nar­dov­ski, u ele­men­te i sa­stoj­ke svoje li­ne­ar­ne igre. Moglo bi se sva­ka­kao iz­bro­ja­ti ne­ko­li­ko hi­lja­da cr­te­ža ko­ji­ma je Dado is­pu­nio unu­tra­šnjost jed­nog sta­rog zid­nog ča­sov­ni­ka, ko­ji­ma je pre­krio dvije za­stra­šu­ju­će kva­zi­an­tič­ke glave, mnoge lut­ke-mo­de­le nje­go­ve sli­kar­ske sva­kod­nev­ni­ce, uglav­nom obez­gla­vlje­ne ili na drugi način una­ka­že­ne. Ne bi­va­ju­ći za­do­vo­ljan onim što je ura­dio na jed­noj slici, Dado je počeo da puni cr­te­ži­ma njen ram, po­ka­zu­ju­ći na sli­ko­vit način ek­span­zi­ju jedne umjet­no­sti kojoj gra­ni­ce, ogra­ni­če­nja, « ra­mo­vi »  idu na nerve.. Lo­ve­ći u okol­nim ba­ru­šti­na­ma razne ži­vo­ti­nji­ce, uglav­nom i po­no­vo, glo­da­re, Dado ih je pre­pa­ri­rao, a zatim sta­vljao na raz­li­či­ta mje­sta po kući, na pred­me­te (či­ne­ći ovima pa­kost i uvre­du), naj­vi­še me­du­tim, na jedno škol­sko gip­sa­no po­pr­sje, slič­no našim « Nje­go­ši­ma »  i « Ka­rad­Mi­ma », a koji su, kako se sje­ćam, glav­ni me­di­ju­mi mu­če­nič­kih ča­so­va cr­ta­nja ov­da­šnjih osno­va­ca. Na tog fran­cu­skog « Nje­go­ša », od­lo­mlje­nog nosa i pri­lič­no osra­mo­će­nog, Dado je iz­u­ča­vao re­zul­ta­te svog sku­plja­štva, stva­ra­ju­ći jedno pravo eru­val­sko bo­žan­stvo, pe­žo­ra­tiv­no shva­će­no pe­nat­sko ova­plo­će­nje ču­var­ku­će, stra­šno, smi­je­šno i sin­te­tič­no is­to­vre­me­no. Ne­ma­ju­ći druge želje do da slika, Dado je, svo­jim raz­grana­tim, cr­te­žom, ovom jed­no­stav­nom « sli­kom » koja ma­lo-po­ma­lo pre­kri­va ci­je­li nje­gov go­ge­nov­ski egzil, ci­je­lu tu raj­sku štalu i obe­ća­ni dvor, ipak na pragu da ostva­ri jedan cje­lo­vi­ti ar­ti­stič­ki uni­ver­zum, život u slici, švi­ter­sov­ski merc, jed­nom ri­ječ­ju.

Bora Ćosić

1970

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Bora Ćosić: Dado [Tema: Dado]

by admin time to read: 8 min
0