Borba za žensko autorstvo u priči Žuti tapet

| March 6, 2018 | 0 Comments

 

Piše: Sanja Gligorić

 

Priča Žuti tapet Šarlot Perkins Gilman predstavlja značajan stub feminističke kritike i misli, te od trenutka kada ju je Ilejn Hedžis oživela i ponovo objavila uz svoj predgovor, ona uveliko služi kao polazište i oslonac za mnoga tumačenja i pristupe.

Jedan od najznačajnijih pristupa zasigurno je taj iz vizure feminističke kritike, pri čemu se odmah može primetiti da delo obiluje pitanjima koja su od značaja za žensko stvaralaštvo, poput autorstva, tradicije, kao i borbe i opstanka unutar patrijarhalne matrice. Ovim pojmovima se bave giganti kritičke misli poput Sandre Gilbert, Suzan Gubar, kao i Ilejn Šouvolter, koje se ujedno trude da na sistematizovan način prikažu svoje zaključke.

Strepnja od autorstva kao pandan strepnji od uticaja

Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar u radu „Zaraza u rečenici: žena pisac i strepnja od autorstva“ izlažu teoriju u kojoj se bave jednim veoma važnim pitanjem, a to je šta sve podrazumeva biti autorka, ili žena pisac u jednoj kulturi u kojoj su književni autoriteti definisani kroz vizuru patrijarhata (bilo to otvoreno ili prikriveno).

One najpre polaze od koncepta Harolda Bluma: strepnja od uticaja. Ovim konceptom Blum označava strepnju muških stvaralaca, koji osećaju zebnju da nisu sami sopstveni stvaraoci i nad njima lebde radovi njihovih prethodnika i imaju iskonski i suštinski primat. Ovaj Blumov model je muški i označava se kao patrijarhalan, te su ga stoga mnoge feminističke kritičarke smatrale izuzetno seksističkim i uvredljivim.

Veoma je važno istaći da Blumov koncept nije mogao da se primeni kod ženskih stvaraoca jer autorke moraju da izađu na kraj sa prethodnicima koji su skoro u potpunosti muškarci i samim tim su znatno različiti od njih. Dakle, ženski autori ne doživljavaju ovu ‘strepnju’ na isti način kao njihovi pandani, muški autori.

Gilbert i Gubar zamenjuju Blumov koncept konceptom strepnja od autorstva i ističu da je to ono što ženski pisci osećaju, taj duboko usađeni strah od stvaranja jer misle da to ne umeju i da nikada neće dosegnuti svoje muške prethodnike i da će ih to izolovati od ostalih i na kraju uništiti. Revizionistička borba ženskih autora otpočinje jednom upornom i hrabrom potragom ženskih prethodnika koji su dokaz da je moguće izboriti se protiv matrica patrijarhata u kojima su muškarci postavljeni kao književni autoriteti.

Pisanje kao iskonski nagon i kreiranje uprkos zabranama

Priča Žuti tapet bavi se temama koje su od iskonskog i ključnog značanja, a to su pitanje tekstualnosti, različitih načina interpretacije, kao i već spomenutog autorstva.

Protagonistkinja priče se nalazi zarobljena unutar matrice patrijarhata i oseća neutaživu težnju da piše jer to uliva smisao njenom postojanju. Međutim, zbog zdravstvenog stanja u kom se nalazi, brani joj se da stvara, a zapravo se ne shvata da bi situacija u kojoj bi joj se oduzelo pisanje bila situacija koja se suprotstavlja biti njenog života. Zbog toga ona kreira, stvara, ispisuje i upisuje značenja na žuti tapet kojim je okružena, onda kada joj se oduzme glas i zabrani pisanje.

Ova njena borba da piše i da pronalazi načine da to čini, kao i da neprestano stvara, pandan je borbi za definisanje sebe kao autora kroz koju su prolazili ženski autori, aktivnim traženjem ženskih primera pisaca, koje su dokaz da se može izboriti protiv autoriteta patrijarhalne prirode u književnosti.

Žena svoj rod oseća, ona je žrtva toga što se smatra drugim, manje bitnim polom u patrijarhalnoj matrici u kojoj zauzima izrazito marginalizovan položaj.

Žene umetnici su stoga usamljene i moraju da se bore za definisanje svog autorstva, kao i da pronalaze načine da prenebegnu spomenutu marginalizovanost. Potkultura žena je, kako Ilejn Šouvolter ističe, drugačija od muške i njihova kreativnost je zadivljujuća.

Ženska tradicija: značaj prethodnica

Šouvolter takođe ističe da postoji iskonska potreba da se čuva i kreira znanje o ženskim spisateljicama, koje su prethodnice jer one postoje kao jedna ženska tradicija. U radu pod nazivom Ženska tradicija, Šouvolter ističe da su se generacije književnica zatekle bez književne tradicije i da su primorane da iz korena stvaraju žensku samosvest jer se prestiž koje su njihove prethodnice imale dok su pisale i živele gasi usled toga što nije dokumentovan i zapisan za potonje spisateljice.

Stoga, ženskom piscu bi bilo znatno lakše da se izbori sa dominacijom pretežno muških autoriteta u svetu književnog stvaralaštva da je u stanju da računa na prethodnice ženskog pola koje su već utabale put u tom istom svetu.

Takođe je od primarnog značaja da se pronađu i one spisateljice koje su pale u zaborav, a ne samo velika imena poput Džejn Ostin i Virdžinije Vulf. Time će se obezbediti da se ne zanemare i sve one koje nisu imale tu sreću da ostanu zabeležene kao velike. I sama Gilman je pala u zaborav, sve dok se u dvadesetom veku nije ponovo objavila ova priča. Nakon toga, došlo je do preokreta čime je delo postalo polazište za mnoge feminističke misli i nove pristupe i načine čitanja.

Priča se na neki način kao feniks izdigla iz plamena zaborava i obezbedila ulogu jednog od značajnih stubova u svetu književne kritike.

Ova priča ukazuje na iskonski značaj čuvanja tradicije spisateljica i staranja o tome da ne padnu u zaborav. Da se ova priča nije sačuvala od kandži zaborava time što je ponovo izdata, mnoga tumačenja i feminističke misli ne bi se razvile na izuzetno produktivan način, koji možemo primetiti u savremenoj kritici, koja je mnoge ideje o ženskom stvaralaštvu i autorstvu izgradila upravo na ovom kapitalnom delu.

Borba za žensko autorstvo u priči Žuti tapet

Tags: ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Borba za žensko autorstvo u priči Žuti tapet

by admin time to read: 4 min
0