Borbe se, večne, čini mi se, vode između Dobra i Zla [Tema: Crnjanski]

| September 28, 2014 | 0 Comments

 

Beč, 1918.

Beč, 1918.

Večni sluga

Oplakali ste rat
i mislili: sad je kraj.
O mučenici,
vešala rastu više
nego sin, žena i brat
i verna su, u beskraj!

Okitiće mramorom sale
i spustiti zavese žute,
da lešine zidove ne provale
i da ćute!

Obesiće odore šarene
i noge i ruke vojnika,
a ruševine i obeščašćene žene,
gledaće samo sa slika.

Ah, sve je to leprš šarenih tica,
pobede gorka slast.
Otadžbina je pijana ulica,
a očinstvo prljava strast.

Smeh se zaori da sve dovrši,
sram se krije iza grobnog plota.
A posao sluge dalje da vrši,
za svačiju bludnicu, i skota,
bog ostavlja, u ritama, čast.

Komentari uz pesmu Večni sluga

Februarska revolucija bila je pobuna vojnika u ratu, oktobarsku su nastavili civili, revolucionari. U Austriji, civili su revoluciju prekinuli. Kad su se pobunjeni vojnici razišli, socijaliste u Beču mislili su da je, zasad, dosta ono što su postigli. Monarhija je bila skrhana, car u izgnanstvu, Opštinu su držali radnici. Mislili su, na proleće će nastaviti.

To nisu bili prvi revolucionari koji su se prevarili; ni poslednji.

Sem toga, taj zamor, posle pobede, i u ratu i u revoluciji, pojava je koja se vraća, u istoriji. Posle pobede njihovih ideja, umorni su i pojedinci. Post coitum omne animal triste.

Vojska nove Austrije, tobože republikanska, pojavljuje se, na ulici, pod zastavama novim, crveno belim, srednjovekovnim. Ona zauzima položaj po Beču, zauzima i stanice, a pred jednom stanicom puca na gomile zarobljenika, koji nagrću na stanice, u želji da se vrate svojim kućama, što pre, kao ovce.

Austrija se raspala, a socijaliste su zabrinute. Želeli bi da je sačuvaju u formi neke Dunavske konfederacije.

Beč, međutim, pada sve niže.

Oni koji su prevaranti, koji trguju, koji se bogate, žive kao da se svako jutro kupaju u šampanjcu. Muzike sviraju i orgija se do zore.

Oni koji su ostali bez zarade, bez kuće, lutaju ulicom, kao prosjaci što pružaju ruke, ali ćute. Puno je porodica gde su ostale samo žene, koje pokušavaju da nasušni hleb zarade. Nisu se vratile iz zarobljeništva hiljade i hiljade. Ne rade više ni pekarnice.

Ceo Beč je podeljen, ne više na monarhiste i republikance, katolike i socijaliste, nego na poštene i nepoštene. Na časne ljude i obešenjake. Skupoća raste. Po ulicama se pojavljuju rite.

U trenutku kad je naša pobeda sigurna, i mene obuhvata to gađenje, od pobede, neshvatljivo i ludo. Ne ide mi se iz Beča u Zagreb, gde je počelo krvoproliće. Na Jelačićevom trgu ima mrtvih.

Sem toga, sve su veze sa prošlošću prekinute.

Ne dobijam više pisma od matere, ne idu tamo ni železnice. Ostajem sam u svom stanu, bez novaca, i rasprodajem stvari, da bih imao da platim hranu i kiriju. Skupoća raste.

Stidim se, međutim, da priznam svojim poznanicima i poznanicama šta me je snašlo, i sklanjam se u okolinu Beča (u Hinterbril), kao posle sarajevske bombe, pre četiri godine.

Moja ujna je pobegla iz Beča, i nije mi ostavila ni svoju adresu. Valjda se boji da ću doći da tražim nasleđe.

Moja stara tetka, kaluđerica, zablesavila je od svega što o Beču čuje.

Veli, sve što se događa na svetu kazna je Božja, za naše grehe.

Ja se onda rešavam da odem do Komorana, do dvadeset i devete, da opet uđem u kasarne. Na kraju krajeva, posle toliko godina, treba, valjda, da me neko vreme hrane. Duguju mi i plate. U Beču mi traže kiriju, ne loži se. Iako je život u vojsci bio i glup i ružan, u svom puku osećam se kao usred neke moje familije.

Međutim, u Komoranu, kad stižem, trešte mitraljezi na mostu, kod stanice, kao sred Galicije. Pitam: šta je to? Vele, razgraničenje nove države. Tuku se neke češke kompanije i neki mađarski husari. Komorana ima, to prvi put čujem, sa obe strane reke.

A što se tiče dvadeset i devete, koja se toliko puta klela da će pobiti sve austrijske oficire, nije, vele, nikog ubila. Pukovnik je dobio svega dva šamara. Puk se prosto razišao, kao što se sneg topi pored vatre.

Ja onda napuštam ideju da tražim svoje stvari i kufere, iz kasarne.

Pokušavam jednim vozom, punim vojnika, da doprem do Pešte.

Nameravam da odem do Temišvara, a odatle u Ilanču, kod matere.

Međutim, pre Pešte, u noći, voz staje na otvorenoj pruzi i vagone opkoljavaju revolucionarne patrole. Upadaju neki mornari i viču: „Svi oficiri, napolje!“

Imamo da predamo sve stvari koje su državne.

Na novoj rumunskoj granici, vele, Mađare koji se vraćaju iz rata skidaju do gole kože. A na češkoj granici oduzimaju im čak i cipele. I mi, Jugosloveni, kažu, pljačkamo one koji se vraćaju iz Italije.

Ja onda, učtivo, silazim i trudim se u svetlosti fenjera železničara, da budem što pitomiji i ljubazniji. Uplašen sam i umoran. Bojim se da me neki od tih, neispavanih razdraženih mornara prosto ne ubije. Oni mi oduzimaju sablju (opet se nosila), mape, dogled, i revolver, iako ja tvrdim da su te stvari moje, kupljene. Vele, ne vidi se.

Skidaju mi i šinjel oficirski, koji je postavljen krznom, pa izgleda generalski. Drhtim u noći od zime, i dižem od šinjela ruke. Oni mi vraćaju šinjel, vrlo učtivo, i kažu: to je privatna svojina, vidi se. Zatim mi kažu da u Temišvaru nije srpska vojska, nego su Rumuni. Ako pokušam da pređem granicu, kod Segedina, uhapsiće me.

Ja onda pitam železničare kako je u Pešti.

Vele, teško je. Mnogo je sirotinje. Nisu još pali tako nisko kao Bečlije, ali ima mnogo bede.

Ja se onda vraćam u Beč i pokušavam da odem u Zagreb, preko Južne stanice.

Pred stanicom prisustvujem još strašnijoj komediji povratak iz rata.

Rulje vojnika koji se vraćaju iz Italije i gomile zarobljenika posele su sve pruge, vozove, vagone, lokomotive. Vise, kao grozdovi, sa krovova i stepenica železnica. Uzalud ih železničari opominju da će kod prvog tunela izgubiti glavu, nogu, ili ruke. Niko ne napušta zauzeto mesto i nikakva sila ne može da ih skine.

Vozovi idu bez reda, a katkad se čuju i pucnji iz, prikrivene, puške.

Polazeći, najzad, u Zagreb, sa ceduljom Narodnog vijeća, ostavljam Beč u slici potpune mizerije. Mrak, slabo osvetljenje, hladno, ne lože. Cene jestiva visoke. Po ulicama, oko stanica, gomile. Trguju i prose.

Moje rodoljublje, privremeno, sasvim je nestalo, a namesto njega došlo je neko gađenje. Zaroastričko.

Austriju, rat, političke borbe, revoluciju, ne vidim više kao borbe naroda, nacija, nego kao borbu gde se dvoje bore: dobro i zlo. Obešenjakluk pobeđuje, a sirotinja prosi.

Tuku one koji imaju medalje, i kad su podoficiri, i ja gledam kako, naslonjen na zid stanice, jedan narednik, koji se tek vratio, stoji kraj svoje žene i dece i plače. Ne nalazi prenoćište.

Kroz veliku gomilu vojnika što još uvek na stanici, po patosu, leže, prolazim kroz specijalnu čekaonicu, gde mi opet traže stvari koje su „državna svojina“.

Najzad, sa jednim kuferčetom, sentimentalno, ulazim u jedan voz koji će me, zauvek, odneti. Rat je svršen. Završena je i jedna epoha Evrope. Završen je i jedan deo mog života. Bečke romantike. Idem u svoju zemlju.

Gomile vojnika koji stoje na prozoru gledaju kako pokušavam da se popnem u vagon, smeju se, urlaju i viču: „Napolje, oficiri! Nema više oficirskih vagona! Napolje!“

Kao što to obično biva kad se pojedinac sretne sa gomilom, ja onda, melanholično, popuštam i sedam pored voza, na svoje kuferče.

Na to u vagonu nastaje kao neko glasanje, neki silaze, i ubacuju me, ljubazno, kroz prozor u vagon, u kom su kao sardine. Daju mi prijateljski mesto, kraj sebe.

Nude me zatim i ostacima svoje večere. Što je najlepše, iz razgovora tih trupa, koje se, okolnim putem, vraćaju iz Italije, saznajem da su se neki delovi austrijske vojske tukli i posle potpisa primirja i kapitulacije. Neki delovi jednog mađarskog puka i, izgleda, i neki bataljon dvadeset i devete, na položaju Monte Tomba („Breg groba“) tukli su se i išli su na juriš i posle potpisane kapitulacije.

Vele, smatrali su da nije lepo predati se.

Stideli su se careve kapitulacije.

Onog što je imao običaj da pita za medalje.

Meni se onda čini da sam pogrešno mislio da se borbe vode između Austrije i revolucije, između Imperije i moje nacije. Borbe se, večne, čini mi se, vode između Dobra i Zla.

U svakom slučaju, kad sam stigao u Zagreb, i izneo sa stanice svoje koferče, moje su misli bile, priznajem, jako konfuzne.

Miloš Crnjanski

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Borbe se, večne, čini mi se, vode između Dobra i Zla [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 6 min
0