Treba biti književno prilično nepismen pa ne videti što je vidljivo golim okom i izdaleka – da je Grobnica za B. D., kako sam to manje-više formulisao i ranije, polemika u odnosu na borhesovski uzor. Borhesova Sveopšta istorija beščašća jeste – tematsi govoreći – niz priča za malu decu: pirati, njujorški banditi i slične detinjarije, a sveopšta istorija beščašća jeste upravo ono o čemu govori Grobnica za B. D.
To je bio moj osnovni polemički refleks kad sam zamislio da primenim borhesovski metod i da se
taj model da uočiti kako bi polemika bila evidentnija. Toliko o Borhesu na tematskom planu.
Što se tiče borhesovskog metoda, on je postao opštevažeći metod i ja ne vidim razloga zašto ga pisac ne bi upotrebio kad mu i ako mu takav prosede ide na ruku.
Književno nasleđe pisca, kao i tradicija pronalazača, kako kaže Šklovski, sastoji se od zbira tehničkih mogućnosti njegove epohe. Druga je stvar što se meni lično ne mili da eksploatišem ni istu temu ni isti postupak dvaput, jer prosto-naprosto meni je potrebna ne samo opsesivna tema nego i promena registra, stalna izmena stavova (muzički govoreći), ne samo u okviru različitih knjiga, već i u okviru jedne iste knjige, čak i jedne priče.
Danilo Kiš
(1982)
