Borhes [Tema: Sabato]

| March 28, 2016 | 0 Comments

Borges_y_Sabato_-_blanco_y_negro

Dela koja slede jedno za drugim iz pera istog autora su poput gradova koji se grade na ruševinama prethodnih: premda novi, oni nastavljaju izvesnu besmrtnost, koju im obezbeđuju drevne legende, ljudi iste rase, isti zalasci sunca, slične strasti, oči i lica koja se vraćaju.

Kada se začeprka po Borhesovom delu, ukažu se razni fosili: jeretički rukopisi, igraće karte, Kevedo i Stivenson, reči tanga, matematička dokazivanja, Luis Kerol, rastegljive aporije, Franc Kafka, kritski lavirinti, predgrađa Buenos Ajresa, Stjuart Mil, De Kvinsi, i mangupi nakrivljenih šešira. Mešavina je očigledna: uvek iste metafizičke preokupacije u različitom ruhu. Partija karata može biti večnost, biblioteka može biti večno vraćanje, obešenjak iz Fraj Bentosa potvrđuje Hjuma. Borhes voli da zbunjuje čitaoca: čovek pomisli da čita detektivsku priču, a odjednom naleti na Boga ili lažnog Bazilida.

Delotvorni uzroci Borhesovog dela su, od početka, isti.

Izgleda da je u pričama od kojih su sastavljene Maštarije materija dosegla savršenu formu, i da je ono potencijalno postalo aktualno. Uticaj koji je Borhes imao na Borhesa izgleda neprevaziđen. Da li će, od sad pa ubuduće, biti osuđen da sam sebe plagira?

U predgovoru za Morelov izum, Borhes se žali na to što se u takozvanim psihološkim romanima sloboda pretvara u apsolutnu proizvoljnost: ubice ubijaju iz milosrđa, zaljubljeni se rastaju iz ljubavi, i tvrdi da samo u takozvanim pustolovnim romanima postoji strogost.

Verujem da je to tačno, ali se ne može prihvatiti kao kritika: u najboljem slučaju, to je definicija. Samo u nekim pustolovnim romanima – pre svega u detektivskim, koje je uveo Po – postoji ona strogost koja se može postići uz pomoć sistema prostih konvencija, kao u geometriji ili dinamici; ali ta strogost podrazumeva ukidanje istinski ljudskih likova. Ako u čovekovoj stvarnosti postoji Zaplet ili Zakon, on mora biti tako beskonačno složen, da se ne može uočiti.

Nužnost i strogost su atributi logike i matematike. Ali kako bi bilo moguće primeniti ih na psihologiju, kada nisu dovoljni ni da obuhvate fizičku stvarnost? Kako kaže Rasel, fizika je matematika ne zato što bismo mnogo znali o spoljašnjem svetu, nego zato što je ono što znamo previše malo.

Ako se neki od lavirinata u Maštarijama uporede s Kafkinim, vidi se sledeća razlika: Borhesovi su geometrijskog ili šahovskog tipa i izazivaju intelektualnu teskobu, kao Zenonovi problemi, koji nastaju iz apsolutne jasnoće elemenata u igri; Kafkini su, naprotiv, mračni hodnici, bez kraja, nedokučivi, i njihova teskoba je teskoba košmara, rođena iz potpunog nepoznavanja sila koje su u igri. U prvima ima neljudskih elemenata, u drugima su elementi naprosto ljudski. Detektiv Erik Lenrot nije biće od krvi i mesa: to je simbolična lutka која se slepo – ili lucidno, što dođe na isto – pokorava Zakonu Matematike; ne opire se, kao što hipotenuza ne može da se opire tome da se njome dokaže Pitagorina teorema; njegova lepota leži upravo u tome što mu se ne može odupreti. I kod Kafke postoji neumoljiv Zakon, ali je on beskrajno nepoznat; njegovi junaci osećaju teskobu zato što slute da postoji nešto, opiru se kao što se čovek opire košmaru, bore se protiv Sudbine; njegova lepota je upravo u tome što je taj otpor uzaludan.

Moglo bi se reći i to da se Borhes bavi algebrom, a ne aritmetikom (kao što to radi Valeri u Testu ili Leonardu).

Pamtilac iz Fraj Bentosa isto je tako mogao biti iz Kalkute ili iz Danske. Na grešku navodi neophodnost – neizbežna, po književnoj konvenciji – da se daju tačna imena likovima i mestima. Vidi se da Borhes tu neophodnost oseća kao nedostatak. Pošto svoje likove nije mogao da nazove alfa, en, ili kapa, čini sve da oni budu što je manje moguće lokalni: draži su mu daleki Mađari i, u poslednje vreme, Skandinavci u ogromnim količinama.

Bečka škola tvrdi da je metafizika grana fantastične književnosti. Ta tvrdnja razljutila je metafizičare, a Borhesa je beskrajno oraspoložila: metafizičke igre su u njegovim knjigama nebrojene. Strogo uzevši, mislim da Borhes sve vidi kroz metafiziku: stvorio je ontologiju karata i teologiju zločina u predgrađu; hipostaze Stvarnosti obično su Biblioteka, Lavirint, Lutrija, San, Detektivski Roman; istorija i geografija su puke degradacije prostora i vremena neke stvarnosti kojom upravlja Veliki Bibliotekar.

U Tri verzije Jude, Borhes nam kaže – i verujemo mu – da je za Nilsa Runeberga, njegovo lično tumačenje Jude kjuč kojim se dešifruje središnja tajna teologije, razlog za gordost, radost i užas: opravdalo je i obesmislilo njegov život. Možemo dodati: zbog njega bi, možda, pristao na lomaču.

Za Borhesa, naprotiv, te teze su „lake nekorisne vežbe iz nemara ili svetogrđa“. Istom alegorijom – ili sa istom tugom, koja nastaje zbog odsustva bilo kakve vere – Borhes će izneti i Runebergovu, i njoj suprotnu tezu, braniće je ili pobijati i, naravno, neće pristati na lomaču ni radi jedne, ni radi druge. Borhes se divi čoveku kadrom za svako mišljenje, što odgovara izvesnoj vrsti monizma. Jednom je planirao da napiše priču u kojoj se teolog celog života bori protiv jeretika, pobija ga, i konačno ga šalje na lomaču: pošto ovaj umre, teolog shvata da jeretik i oni čine jednu jedinu osobu. I na neki način Juda odražava Hrista. Ali Borhes ne bi dopustio da ga spale ni radi tog monizma, jer je on i dualista, i pluralista.

Borhesova teologija je igra nevernika i motiv jedne lepe književnosti. Kako onda objasniti njegovo divljenje prema Leonu Bloa. Da se on možda u njemu ne divi, s nostalgijom, veri i snazi? Uvek mi je privlačilo pažnju to što se divi razmetljivcima i mangupima s bodežima za pojasom.

Zato postavljam tri pitanja:

Nedostaje li Borhesu vera?

Nisu li oni koji ne veruju osuđeni na neku vrstu Pakla?

Nije li Borhes taj pakao?

Vas, Borhese, jeretika iz predgrađa Buenos Ajresa, znalca lunfarda, zbir bezbrojnih hipostatičkih bibliotekara, retku mešavinu Male Azije i četvrti Palermo, Čestertona i Karijega, Kafke i Martina Fjera; vas, Borhese, vidim pre svega kao Velikog Pesnika.

A potom, ovako: kao proizvoljnog, genijalnog, nežnog, časovničara, slabog, velikog, pobedonosnog, spremnog na rizik, neustrašivog, neuspelog, veličanstvenog, nesrećnog, ograničenog, detinjastog i besmrtnog.

Ernesto Sabato

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Borhes [Tema: Sabato]

by admin time to read: 4 min
0