Božidar S. Nikolajević (2): Jedan bauk i jedan tabu

| September 16, 2014 | 0 Comments

la drame

Piše: Momčilo Đorgović

Odlazak prošle nedelje u Berlin sa planovima za gradnju i železničkih pruga, premijeru Vučiću pre 130 godina ne bi oprostio nijedan radikal. Podržali bi ga samo njihovi ljuti neprijatelji – Piroćančevi naprednjaci. Bio bi u srpskom parlamentu razapet kao što je bio i Jovan Ristić po povratku sa Berlinskog kongresa (1878), jer je prihvatio obavezu da se kroz Srbiju gradi železnica.

Kada je na Berlinskom kongresu Srbiji dozvoljeno (I garantovano) da formira nezavisnu evropsku državu, dobila je kao što se zna i kategorički imperativ da kroz balkanske pustare i prašume izgradi železničku prugu. Železnica je bila grandiozni uspeh nauke i tehnike zapadne civilizacije, simbol napretka, naravno, i međusobnih osvajanja. Dugo su pokretači i sredstva društvenog razvoja nosili naziv – “lokomotiva istorije”. Ali ta “lokomotiva” već se na početku sudarila sa, kako je još tada primećeno, “kineskim zidom” kojim se Srbija opasala od Evrope. Toj revolucionarnoj modernizaciji najviše su se opirali radikali. Među njima – Nikola Pašić. Poznato je, i zbog toga ga pristalice i danas poštuju, da je lokomotivu doživeo kao akt neprijateljstva i zavereništva protiv srpske civilizacije i majke Rusije, kojoj je Srbija najmilija kćer. Mesto Srbije u sveslovenskoj porodici jeste, tako je Pašić govorio, odmah posle matuške Rusije.

Upozoravao je da će sa tim tehničkim čudom Srbija postati tek “mala zapadna država”, a prota Milan Đurić bio je još elokventniji: “ona je (železnica) ladna guja koja će se provući kroz srce srpskog naroda i koju srpski narod mora zagrevati, te tako da sam hrani aždaju, koja će ga najzad progutati”. Pašića je najviše plašilo što će sa železnicom Srbija morati da preuzme “zapadne ustanove i zakone” i da potisne svoje “divne slovenske i slavjanske običaje i ustanove”. Dok je tako nadmeno govorio o “našoj veličini”, Srbija je, pored Crne Gore, bila jedina evropska država koja nije imala železničku prugu. A i danas, kao da je nema. Bila je zapuštena, pokretljivost stanovništva bila je gotovo na nuli, kada kiše padnu neprohodna, živelo se od šverca, od “akumulacija” iz pljački po Vojvodini iz vremena mađarske revolucije, od međusobnih prevara, od svinja hranjenih žirom u šumama, od stoke često zaražene, bez veterinara, od besomučne seče hrastovine prodavane u bescenje, bez zanata, bez preduzetništva, pod tiranijom lokalnih kapetana i načelnika. I upravo je u tim inferiornim, duboko nepravednim i neslobodnim uslovima, Pašić odgajio model arogantnog patriotskog govora “protiv zapadne lažne kulture”, koji će postati opšte mesto srpske politike i prihvaćenog “patriotizma”. Spajanje sa Srednjom Evropom i Srednjim Istokom, kako su ocenili stručnjaci, bio je, međutim, od dalekosežnog značaja za razvoj Srbije. Samo te 1888. godine kada je uspostavljena veza, srpske železnice su registrovale 270 hiljada prevezenih putnika.

Ni Vučićev prošlonedeljni berlinski put sa prugama u rukama nije ovde prošao bez sarkastičnih komentara. Pa šta mi zapravo hoćemo? Doduše, usled neadekvatnog, šturog i nejasnog informisanja kako se Vučić sa tim planovima našao u Berlinu i šta je tamo stvarno rečeno, otvorio se prostor toj kritici. Dobro obavešteni novinari tvrde da su izgradnju komunikacija Nemci predložili Zoranu Đinđiću još 2001. godine. Ta modernizacija je zaustavljena ubistvom Đinđića. U Beograd je bila došla brojna nemačka delegacija u kojoj su bili mnogi direktori najvećih firmi (Tyssen-Krupp, Siemens, Deutsche Bahn itd). Znači da je Vučiću data šansa da krene putem koji je bio ponuđen još u vreme Đinđića. U međuvremenu je prošlo 13 godina. Pojeli su ih skakavci. I čim nam je opet ponuđeno, mi jadni, bedni, kakvi smo postali, setimo se ponosa i sektašenja pa počnemo da zakeramo. Srpski puž se prpošno i jogunasto uvlači u kućicu.

U kratkoj srpskoj istoriji postoji jedan teško savladivi Bauk i jedan čvrsto branjeni Tabu. Oni su amalgamisani i predstavljaju Sto godina naše samoće i poraza. Bauk je modernizacija. Ona je vampir koga uvek dežurni srpski vodeničar ažurno i pobedonosno probada našim srpskim kolcem. A najveći Tabu jeste majsko klanje 1903. sa kojim je divljoj gradnji Velike srpske laži udarena krovna ploča. To što je tada zakuvano, mi kusamo i danas.

Majska ubistva mnoge apologete do danas nazivaju Revolucijom. A za pravu revoluciju – modernizaciju – uzvikuju da je Okupacija. Naš puž je stoga u orijentaciji zbunjen.

Skrajnuta su svedočanstva, recimo, Dragiše Vasića “1903.” Ili “Iz minulih dana” Svetomira B. Nikolajevića. Prećutkuju se i ne prihvataju istraživanja vrsnih istoričara Olge Popović Obradović i Vase Kazimirovića, a oni su osvetlili i rekonstruisali jedanaestogodišnji teror države i udruženih zaverenika od 1903. do 1914. godine.

Srbija je bila na pragu građanskog rata, tvrdi Božidar Nikolajević, kada je javnost shvatila šta je uradilo 60 oficira naoružanih do zuba. Kako su tada prekršili zakletvu, tako su lagali do kraja života. Do početka Prvog svetskog rata držali su repetirani revolver na čelu svih vlada i ucenjivali ih, a posle rata su mitologizirali sebe kao pobedonosne vojskovođe, jedino zaslužne, dok su se istovremeno godinama po Beogradu od praga do praga Pašićevih “divnih srpskih ustanova” potucale mase osiromašenih i odbačenih ratnih invalida.

Božidar Nikolajević opširno opisuje kontrazavereničku borbu od 1903. do 1907. godine. Prevrat je izvršen, tvrdi Nikolajević, bez ikakvog narodnog učešća i izazvao je ogromno nezadovoljstvo i u narodu, pa čak i u vojsci. Hitno je, nepravnim putem, sastavljena tzv. “revolucionarna vlada”. U njoj su dominirali ministri povezani sa zaverenicima. Bili su to liberali sa samostalcima, a zatim su im se pridružili i radikali. Zaveli su diktaturu. Počelo je hapšenje novinara i generala koji su pisali o zločinima zaverenika. Masovno su otpuštani iz državne službe i gurani u bedu “obrenovićevci” i protivnici zavere. Masovno su zapošljavani bez obzira na kvalifikacije svi oni koji su bili spremni da podrže zaverenički režim. Iznenada su se razboljevale ugledne pristaše Obrenovića i protivnici verolomnih oficira i umirale za dva-tri dana. Samo za dva dana 1906. u Sokobanji od iznenadne groznice na onaj svet je otišao do tada zdrav kao dren glasni protivnik zaverenika jedan od najvećih srpskih književnika – Stevan Sremac.

Pored tihih likvidacija, odigravale su se i likvidacije vatrenim oružjem. Svetomir Nikolajević je odmah isteran iz diplomatske službe, njegov sin Božidar (osnivač katedre za istoriju umetnosti) sa univerziteta. Svetomira su čuvali antizaverenički vojnici, sumnjalo se da će ga likvidirati Tankosićevi ljudi. Raščulo se da je nekom mladom oficiru osuđenom na zatvor ponuđeno pomilovanje ukoliko ubije Svetomira, i da je on to, navodno, odbio.

Nikolajevići su bili istaknuti predstavnici srpskog “zlatnog doba” na prekretnici vekova. U bliskom srodstvu sa njima bila je i Svetlana Velmar Janković. To “zlatno doba” se do danas lažno pripisuje i rekvirira za tron Karađorđevića, kao navodni veliki uspeh Petrove vladavine (I zaverenika). Intelektualci nisu pop-corn, treba dosta vremena da se razviju i da počnu da daju plodove. Talas intelektualaca su krajem veka pokrenuli kraljevi Milan, Aleksandar, čak i Draga. Godišnje su dodeljivali na stotine stipendija iole pametnim mladićima da studiraju u Evropi.

Na predlog ministra unutrašnjih dela Stojana Protića Skupština je usvojila zakon o štampi koji je proglašavao “zločinom i prestupom” svako “draženje protivu pojedinih oficira ili klasa oficirskih”. Uveden je “delikt mišljenja”, zakonski je bila zabranjena svaka diskusija o majskom prevratu.

“Divne su srpske ustanove” u rukama zaverenika, oficira i političara uvrnule mozak svojim građanima i zlo proglasile dobrim. U svetu je Srbija dobila dugotrajni negativni imidž. Pošto su se sve kasnije vlade solidarisale sa zaverenicima (a oni su i uticali na njihov sastav), do početka Drugog svetskog rata Srbi su u Evropi i nazivani i smatrani “kraljoubicama”. Pri kraju dvadesetog veka ta matrica je ponovo oživljena. Majski pokolj iz 1903. davao je vremensko osvedočenje da su Srbi “krvoločni” od vajkada.

Posle majskog ubistva stvorena je u državi osvetnička atmosfera. Išlo se dotle da je skupština većinom glasovala ukinula penzije udovicama Jovana Ristića i Milutina Garašanina. Ta većina u svojoj žudnji za vlašću, kako su opisivali očevici, nije videla ništa, nije mislila ništa. Bila je kao u stanju hipnoze. Radikali su uzvikivali da Ristić i Garašanin “nemaju nikakvih zasluga za ovu zemlju – oni imaju naopakih zasluga”. A njihove porodice, po njima, trebalo je da vrate to što su do sada dobili “jer su ti ljudi bogati i kapitalisti”. Naprednjacima se u skupštini pretilo da će biti poubijani ukoliko se usude da ponovo formiraju stranku. Iz skupštinskih klupa se orilo:”Tako i treba”. Srbija se delila na onu staru pre revolucije, i novu posle revolucije. U staroj je bilo vreme autoritarnosti, neslobode i narodnih patnji. A u novoj je “brod Srbije stigao u mirnu luku ogrejanu suncem slobode i demokratije”.

Ministarstvo unutrašnjih dela je otpočelo pravi mali rat sa onima koji su mislili drugačije. Odredi policajaca su upadali u opozicione štamparije, rasturale ih , hapsili vlasnike, urednike i autore. Čak je protestovao i liberalni poslanik Dimitrije Mašić povodom jednog policijskog upada u štampariju:”Ovakvog vandalizma ni za vreme prekih sudova nije bilo na ulicama prestonice Kraljevine Srbije”. Odgovorio je ministar vojni general Radomir Putnik, jedan od vođa zaverenika koji je postrojavao i vladu, da “svakoj svirci jednom mora da dođe kraj, pa i ovom nerazumnom radu Opozicije”.

Zaštićeni i stavljeni iznad zakona, zaverenici-oficiri su se razularili i faktički preuzeli vlast. U tim nasiljima najistaknutiji je bio potporučnik i četnički vojvoda Vojislav Tankosić. Umesto kulta rada i ekonomskog razvoja, ovi pretorijanci su uz izdašnu državnu finansijsku i političku potporu razvijali kult rata i oslobađanja “raskomadanog srpstva”. Stvarana je ratna psihoza, tako da je Jovan Cvijić još 1907. kritikujući “kosmopolitizam” i zalažući se za “novi srpski patriotizam” pisao:”Svet treba da zna i da se uveri da Srbija može da operiše sa mnogo većom celinom, no što je njena teritorija. Od Srbije mogu da pođu najveće teritorijalne transformacije Balkanskog poluostrva… mi moramo biti zemlja za rat spremna”, i zato Srbija mora imati “znatnu i spremnu vojsku”.

Svetomir Nikolajević je zabeležio da su mnogi oficiri u Nišu, i podoficiri u Kragujevcu kovali antizaveru. Naročito angažovan je bio đeneralštabni kapetan Milan Novaković. Zaverenički režim je hitro na robiju osudio oko 50 oficira i podoficira, među njima i kapetana Novakovića. Posle izlaska sa robije on se priključuje Društvu za legalno rešenje zavereničkog pitanja koje je osnovao Svetomir i koje je zahtevalo da se pučisti kazne. Početkom maja 1906. ceo Glavni odbor ovog Društva bio je sproveden u sud po tužbi Uprave grada Beograda. Njihov list “Za Otadžbinu” ugušila je policija, a uskoro je i Društvo bilo prinuđeno na rasturanje. Ali pošto nije odustajao od svoje borbe protiv zaverenika, godinu dana kasnije kapetan Novaković je priveden u policiju pod izmišljenom optužbom da je ukrao štamparske matrice. I u Glavnjači koja se nalazila na današnjem Studentskom trgu bio je ubijen u sred bela dana i u prisustvu i, po naređenju Nastasa Petrovića, ministra unutrašnjih dela. Ubijen je zajedno sa kontrazaverenikom žandarmerijskim poručnikom Maksimom Novakovićem (nisu bili u srodstvu), a puštene su dve “zvanične” verzije: da su se potukli i pucali jedan u drugog, i da su se dočepali karabina pa su paljbom hteli izazvati metež i dići bunu protiv postojećeg stanja. Opozicija je predsedniku vlade Pašiću poslala interpelaciju u kojoj se tvrdilo da je ministar izvršio u državnom zatvoru političko ubistvo. Pašić je izvrdao sofizmima, uostalom, tvrdio je da su majska ubistva bila “borba za slobodu”.

Evropa je svu tu prljavu igru pratila i skandalizovala se. Srbija je bila proglašena divljom zemljom.

Ispostavilo se da Srbi zapravo i nisu voleli monarhiju. Majskim maroderstvom se konačno uništila nepriskovenost kraljevske vlasti. Kako je primetila Olga Popović Obradović kod Srba kralju nisu dozvoljavali izvor legitimiteta ni u božanskom, niti u istorijskom, naslednom pravu. Do 1903. bila je ustanovljena samo jedna dinastija – dinastija Obrenovića. Do tada dinastija Karađorđevića nije ni postojala. Karađorđevići se uvode kao dinastija tek na lešu Aleksandra Obrenovića. Imamo, međutim, nekoliko istoričara koji uporno govore o tobožnjem sukobu dinastija, Obrenovića i Karađorđevića, još u 19. veku. Ali, ni kralju Petru se nije garantovala večnost. U zavereničkom ustavu je bila odredba da on ukoliko ne zadovoljava narodne interese može biti smenjen (podrazumevalo se i – nasilno uklonjen). Srbi su hteli da svoje kraljeve biraju i smenjuju kao plemena poglavice – izvikivanjem ispod jedne šljive. Naprednjački prvak Pavle Marinković je u skupštini izjavio:”Posle 29. maja, dana kada je Srbija videla da je jedan vladar (pa ma kakav on bio) poleteo glavačke kroz prozor, sa neprikosnovenošću i prestižom monarhovim je svršeno… i da monarhija u Srbiji živi još 1000 godina, vladar ne može više dostići raniji prestiž”.

Kada je Vojislav Šešelj u skupštini devedesetih prošlog veka prestolonaslednika Aleksandra nazvao “Aca Gica” i kada se skupštinski sastav gromoglasno valjao od smeha, prestiž prestolonaslednika je bio likvidiran. Dotučen je bio sipanjem ricinusa u jela na gostovanjima po Zapadnoj Srbiji. Slušao sam jednog leta sredinom devedesetih Šešelja na Kopaoniku kako je onako šešeljevski (između šale i ozbiljnosti) tvrdio da će on jednog dana biti kralj Srbije i srpskih zemalja. I da će mu dvori biti i na Kopaoniku, na koji će on doletati helikopterom, a ne mučiti se višesatnom vožnjom automobilom, a njemu je svaki automobil mali. Ima bivših radikala koji bi ozbiljno želeli da naslede taj san. Nije to neostvarivo, ako se u Srbiji kralj bira izvikivanjem ispod šljive. Samo su potrebni zaverenici. A oni su ovde pri ruci, kao i revolver, ili kao i kalašnjikov na vratima vinskog podruma.

Na poslaničkim izborima 1905. u Požarevcu Svetomir Nikolajević je na narodnom zboru upozorio:”Upamtite šta ću vam reći: Ne bude li okajan majski greh i zločin, naša lepa Srbija može zapasti u golemu bedu, a vi, braćo, možete još doživeti da Bogom blagoslovenu zemlju vašega ravna Stiga raznose kopita nemačkih i madžarskih atova!” Zbor ga je plameno podržao. Ali kada je to isto rekao u Narodnoj skupštini, ona hipnotizirana većina je htela da ga rastrgne. Jedan od radikala je uz opšte odobravanje izjavio da želi da vidi Svetomira Nikolajevića obešenog na sred Terazija. Opozicija koja je uzela u zaštitu Svetomira, kako piše Božidar, branila je samo njegovo pravo da govori, ali se nije otvoreno suprotstavljala želji za linčom zavereničke skupštinske većine. Imali smo slične manifestacije u skupštini u proteklih 20 godina.

Bilo je, međutim, hrabrih ljudi koje bi trebalo vratiti u spoznatu istoriju, a ološu presuditi kako i zaslužuje. Recimo, naprednjak Pavle Marinković čije reči daju nadu u tami našeg bivstvovanja:”Nema heroizma gde 60 naoružanih ljudi kidišu da mučki premlate jednog čoveka, pošto su za njegovim stolom večerali!… Onoga dana, gospodo, kada se stane na to zemljište da je 29. maj rđavo delo, toga dana smo mi stali na pravilnu osnovu i povratili red u državi”.

Ali, taj dan ni do danas nije došao. Jedan bauk i jedan tabu i dalje nas čvrsto drže u potpalublju.

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/bozidar_s_nikolajevic_2_jedan_bauk_i_jedan_tabu.26.html?news_id=288501

Tags: , , , , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Božidar S. Nikolajević (2): Jedan bauk i jedan tabu

by admin time to read: 11 min
0