Burek, jogurt, pivo – dilema dobrog građanina

| February 21, 2014 | 0 Comments

Li­ri­ka, epi­ka, dra­ma… Ne ide mu taj niz, do­bro je znao. Is­ku­stvo mu go­vo­ri da se oka­ne po­gi­belj­nog si­ste­ma. Ne­što mo­ra da ot­pad­ne kao su­vi­šak, kao kob­na gre­ška. Ono što mu naj­vi­še sme­ta, naj­te­že je žr­tvo­va­ti, slu­tio je da­ni­ma, mje­se­ci­ma, go­di­na­ma već. Obič­no to ta­ko bi­va. Naj­sla­đe je ono što je naj­o­pa­sni­je. Te­ška sr­ca pri­zna­je do­bri gra­đa­nin – ne ide pi­vo po­sli­je jo­gur­ta, jed­no­stav­no ne pa­še i tač­ka! Pra­vi bu­ru u sto­ma­či­ću, raz­i­gra­va vje­tro­ve, ras­pa­lju­je žga­ra­vi­cu, ras­po­ma­mlju­je grče­ve, ali… ka­ko ga se od­re­ći…
Sje­ća se gim­na­zij­skih dan­gub­nih da­na i ha­mle­tov­skih pre­ne­ma­ga­nja, stra­o­bal­nih eg­zi­sten­ci­jal­nih di­le­ma i me­ta­fi­zič­kih mu­ka i sa­da ti gim­na­zij­ski de­mo­ni ras­tva­ra­ju pra­šnja­ve ključ­ne stra­ne i do­la­ze pra­vo u bu­reg­dži­ni­cu kod Koj­či­na, ču­ve­nu u na­šoj ma­loj slav­noj va­ro­ši.
Do­brog gra­đa­ni­na pri­ti­ska mer­mer­na di­le­ma, gra­nit­na mo­ra. Si­vi­lom mu bo­ji da­ne, one­spo­ko­ja­va mu no­ći, mu­či ga ne­sa­ni­com. Sre­ćom, po­sla ne­ma, oba­ve­za ne­ma, pa ga unu­tra­šnja dra­ma ne ome­ta na rad­nom mje­stu. Po­ne­kad je do­bro ne ra­di­ti, po­mi­šlja do­bri gra­đa­nin iz­la­ze­ći iz bu­reg­dži­ni­ce na­šeg va­ro­ša­ni­na Koj­či­na i či­ste­ći ma­hi­nal­no uma­šće­nu bra­du.
Ne­svje­sno ula­zi u ka­fa­nu i isto ta­ko vo­đen smje­lom ru­kom čud­no­ga pro­mi­sla na­ru­ču­je nik­šić­ko iz gaj­be. Smla­če­no mu pri­ja vi­še ne­go le­de­no. A i ži­vot mu je ne­ka­ko mlak, pa mu i mla­ko pi­vo pri­ja. Ha­la­plji­vo, kao po obi­ča­ju, na­gi­nje zi­dar­sko mla­ko nik­šić­ko, pu­šta­ju­ći sa me­ra­kom da mu pri­ti­sak iz­la­zi na nos. Taj tre­nu­tak ga, či­ni mu se sve če­šće, odr­ža­va u ži­vo­tu. Na­kon slo­nov­skog gu­tlja­ja pri­tu­lje­no pod­rig­ne, za­mi­šlje­no klim­ne gla­vom i kon­sta­tu­je u se­bi da je ži­vot ipak jed­na ugod­na i slat­ka či­nje­ni­ca.
Uosta­lom, uvi­jek su mu go­vo­ri­li ono što se svi­ma go­vo­ri u na­šoj va­ro­ši: va­žno je da smo mi ži­vi i zdra­vi i sa­mo ne­ka smo zdra­vo. Ili: do­bro je ka­ko mo­že bi­ti. Ili: ne daj, Bo­že, da nam bu­de što mo­že­mo tr­pje­ti. Pa još: uvi­jek će bi­ti hlje­ba i uz hlje­ba, po­gle­daj njih, oni ni su još go­ri, sva­šta če­lja­de mo­že da tr­pi. Ili: na psu ra­na, na psu i za­ra­sla. I ono ču­ve­no: pa­la mu­va na me­đe­da!
Do­bri gra­đa­nin je, kao što se mo­že bez ve­li­ke mu­dro­sti tol­ko­va­ti, od­ma­le­na na­u­čio da se pro­na­la­zi u ma­lim stva­ri­ma i da ne tra­ži pre­ko hlje­ba po­ga­če.
Kad je isi­sao bla­že­no i po­sled­nji gu­tljaj­čić mla­kog nik­šić­kog uda­rio se po če­lu po­pri­lič­no sna­žno i po­lu­gla­sno je za­va­pio: Opet pi­vo po­sli­je jo­gur­ta…
Kad je oti­šlo pr­vo, mo­že i dru­go, kad je po­gri­je­šio nek gri­je­ši do kra­ja. Na­ru­ču­je i dru­go po­ma­lo po­sti­đe­no i pre­pu­šta se opa­koj sve­jed­no­ći.
Sve­jed­no­ća ga, uop­šte uzev, sve vi­še ob­u­zi­ma. Ne pri­ja mu ni ovo pro­lje­će usred zi­me, ne go­di mu ni raz­go­vor u ka­fa­ni­ci, a žga­ra­vi­ca svr­dla kao tu­pa no­ži­na u utro­bi.
Po­ma­lo psu­ju Mi­la, po­ma­lo psu­je i on. On­da ga po­ma­lo hva­le, po­ma­lo se pri­dru­žu­je, po­mi­nju lo­pov­sku maj­ku, on ćut­ke kli­ma, iz­re­đa­ju sve po­li­ti­ča­re u pso­vač­kom ni­zu i on uđe­ne po ko­ju, tek da se vi­di da je živ… Ne­ko mu na­ru­či i tre­će pi­vo i do­bri gra­đa­nin na­zdra­vlja za­hval­no po­di­žu­ći smla­če­nu fla­šu.
Eto, ne­ka­ko ta­ko, do­ba­ci do po­dne­va, pa se te­žak i trom od­ge­ga svo­jim pu­tem. Us­put pro­zbo­ri još po ne­ku o ki­ši i kla­di­o­ni­ci, o pro­lje­ću usred zi­me, o mi­ni­stri­ma i lo­po­vlu­ku, o opo­zi­ci­ji ko­ja je, ru­ku na sr­ce, za sve mu­ke i ne­vo­lje po­naj­vi­še kri­va.
Ula­zi u za­mra­če­nu gar­so­nje­ri­cu, za­pah­ne ga za­dah za­go­re­log va­ri­va, psu­je tra­že­ći da­ljin­ski, kad ga ko­nač­no na­đe pa­li te­le­vi­zor i pra­zno bu­lji u ša­re­niš i tu­po slu­ša gla­go­lja­nje ko­je ku­lja iz so­ko­ća­la.
Ne­ka­kve sli­ke bu­ke i bi­je­sa, po­li­caj­ci sa na­kri­vlje­nim šap­ka­ma, mla­di­ći sa ka­pu­lja­ča­ma, ka­me­ni­ce ko­je le­te, psov­ke ko­je se di­me kao pro­su­te ča­u­re mr­žnje i ne­mo­ći.
Ka­žu: do­la­zi kr­va­vo pro­lje­će. Još ka­žu: oti­šlo je sve u đa­vo­lju ma­ter. I ta­ko uoči sva­kog pro­lje­ća i po­sli­je sva­ke zi­me.
Zi­ma vi­še ni­je zi­ma, pa ka­ko pro­lje­će da bu­de pro­lje­će i ko­me će pro­lje­će za­mi­ri­sa­ti ži­vo­tom? Nje­go­ve ro­let­ne su i ona­ko spu­šte­ne, nje­go­va zi­ma i ona­ko ni­ka­da ne pro­la­zi.
Do­bri gra­đa­nin se sva­lju­je na ule­ža­li ka­uč, pre­ba­ca na sport­ski ka­nal i zu­ri u mla­di­će ko­ji mah­ni­to jur­ca­ju za lop­tom. Kad god je lop­ta za­vr­ši u mre­ži nje­ga sa­vla­da dri­je­mež, kad god na­pra­ve šan­su uhva­ti ga muč­ni­na. Že­na mu ka­že da je ku­pus na špo­re­tu i žur­no za­tva­ra vra­ta. Ne mo­raš se ni vra­ća­ti, po­mi­šlja do­bri gra­đa­nin iz­mu­čen tum­ba­njem u sto­ma­ku.
Ne ide, čo­vje­če, pi­vo po­sli­je jo­gur­ta, pre­ko­ri­je­va se­be, ali zna da je uza­lud. Ne gla­saj za DPS, go­vo­ri se­bi dok ula­zi u ku­pa­ti­lo za­ro­za­nih pan­ta­lo­na.
Bu­rek, pa jo­gurt, pa pi­vo, pa iz­bo­ri… Do­bri gra­đa­nin do­bro spa­va i do­bro gla­sa i za­što bi mi­je­njao svi­jet? Kad bi još sa­mo mo­gao da pro­mi­je­ni re­do­sled…

 

 

 

 

 

 

Tags: , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Burek, jogurt, pivo – dilema dobrog građanina

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0