Call Me by Your Name – FEST 2018

| March 3, 2018 | 0 Comments

Skriveni neprijatelj

Počeću najjednostavnije moguće: negde na polovini filma „Call Me by Your Name“ (grozni zvanični srpsko-hrvatski prevod „Skrivena ljubav“) okrenuo sam se svojim kogledaocima i rekao: „moj jedini problem je što je ovo dosadno“.

Piše: Pavle Simjanović

U potrazi za razlogom dosade moramo krenuti od fabule… Godina je ne-gospodnja 1983. i 24-godišnji jevrejski Amerikanac Oliver dolazi u severnu Italiju kako bi proveo leto kao istraživački asistent cenjenog profesora arheologije Perlmana (da, većina glavnih likova su Jevreji). Društvo koje u vili zatiče je multinacionalno i priča se na engleskom, francuskom, italijanskom, čak i nemačkom jeziku u jednoj sceni. Nas, a od samog početka zapravo i pričljivog ali pristojno distanciranog Olivera, najviše zanima sedamnaestogodišnji profesorov sin Elio, po profesiji budući pijanista. Postepeno ćemo, kroz naznake događaja i dijaloga, shvatiti da su Oliver i Elio biseksualci čija razlika u godinama definiše stepen samospoznaje. Naime, Oliver je blizu sredine Kinzijeve skale, sklon pre dugotrajnim odnosima sa suprotnim polom dok homoseksualnost bira za sportske, kratkotrajne avanture. Elio, pak, još uvek tragač, iako sposoban (i ne samo sposoban, uzbuđenje je takođe prisutno) za odnos sa ženom, čini se skloniji kompleksnoj, odgovornoj vezi sa muškarcem. Kako god, obojica su biološki opremljeni za mogućnost izbora.

Gledaočeva (barem ovog gledaoca) dosada nastaje kao rezultat nepostojanja konkretnog problema. U umetničko-intelektualnoj atmosferi homoseksualni odnos bio bi prihvaćen (kako nam to i Eliov otac u dugačkoj sceni pred kraj filma potvrdi, za slučaj da nekome nije bilo jasno) a ne pominje se, recimo, ni AIDS kao spoljna opasnost (mada se 1983. na HIV gledalo kao na bolest homoseksualaca). Ostaju nam karakterne razlike dvojice momaka. Da, jedan je otvoren dok je drugi introvertan, no, iako je Elio nominalno pijanista, on je zapravo sunđer koji upija znanje (Oliver ga pita u jednom trenutku, „Ima li nešto što ti ne znaš?“). Obojica su, znači, ljudi knjige. U potrazi za nečim uzbudljivim, scenarista Ajvori (da, scenario je pisao osamdesetogodišnjak) zadržao je sve eksplicitne delove romana. Potpuno smisleno, budući da Oliver i Elio toliko dugo obigravaju jedan oko drugog da konačno telesno ostvarenje odnosa skoro da mora biti jako. Ako nije, to bi moglo značiti da je sve od početka bila zabluda. Tek nakon toga, nakon punog intelektualno-fizičkog draženja i nakon što se naši junaci rastaju, možemo se zapitati, čak i biti duboko uznemireni varljivošću emotivnih odnosa. Zašto se nešto što je delovalo toliko dobro toliko lako okončalo (a što se većini nas dogodilo – odatle bi došla i puna identifikacija)? Pa ipak, reditelj Guadanjino odlučio je da svoj film ostavi pristojno nepristojnim i verovatno napravio grešku. Zašto je to uradio? Možda ga je plašio prikaz seksa dvojice muškaraca koji se pale jedan na drugog. Da, muška homoseksualnost i dalje je, za razliku od ženske, na neki način tabu. Liberalni smo i osećamo se uzvišeno u odnosu na pristalice zadrte većine a opet, kada zamislimo te parove penisa u akciji, to prodiranje, trenje, bol, nije nam baš svejedno (kao reakcija zna da se prišunja i odbrambeni smeh). Možda se toga reditelj plašio, ili je jednostavno želeo da film zadrži, u skladu sa junacima, atmosferu misterije i diskretnosti. Svejedno, čini se da je samo engleska suzdržanost sprečila Ajvorija da povuče svoje ime sa špice.

Kada prihvatimo da opasnosti – ili, dramski gledano, „onoga koji smeta“ – nema, ostaje nam atmosfera. Guadanjino i jeste, prevashodno, umetnik atmosfere. „Ja sam ljubav“ dugački je i naporni antikapitalistički esej dok u „Rasprskavanju“ uzima kostur filma „Bazen“ sa Alenom Delonom i Romi Šnajder kako bi se slobodno igrao novo-smišljenim likovima. I, naravno, ove godine biće premijera njegovog rimejka „Suspirije“ Darija Arđenta, filma atmosfere sa velikim slovom A. „Call Me by Your Name“ film je koji nas vešto i detaljno prima u svoj svet koji, pak, na mnogo načina podseća na svet „Ukradene lepote“ (nije slučajno, budući da je jedan od stavki Guadanjinovog CV-ja dokumentarni film o Bertolučiju iz nedavne 2013. godine). Opet, „Ukradena lepota“ obiluje započetim i prekinutim odnosima, svađama sa razrešenjem i zavođenjima sa razočaranjem. Radi se o dramaturški klasičnom filmu, dok je „Call Me by Your Name“ (zasnovan na, kažu, prustovskom romanu) delo koje analitički razlaže život, lišeno veštački stvorene napetosti u cilju gledaočeve malograđanske zabavljenosti. I zato je dosadan.

Skriveni neprijatelj

Tags: ,

Category: Festivali

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Call Me by Your Name – FEST 2018

by admin time to read: 3 min
0