Čas anatomije (3)
Valjalo bi jednom zauvek raščistiti, ovde, tu famu o tome kako sam ja to, tamo po njima, izdao narod, progovoriti o tome argumentovano i svesti neke račune, jer sve je to počelo, naravno, već davno, koreni tog nesporazuma datiraju iz onih godina kada je trebalo jasno i glasno reći da li si za nas (što će reći protiv njih) ili nisi (a ako nisi za nas, onda si za njih). Portret nacionaliste (u mom famoznom intervjuu za časopis Ideje, br. 4 za 1973) dat na osnovu ličnih zapažanja, nije bio ništa drugo do psihološki portret en général čoveka koji gubi zdrav razum i snagu rasuđivanja na pomen imena druge nacije, svog izabranog neprijatelja, portret čoveka koji se tim totalnim izborom, i jedino kroz taj destruktivni totalni izbor realizuje, u sartrovskom, egzistencijalističkom značenju te reči. No ja ni tada, u tom svom intervjuu (a ne treba smetnuti s uma datum njegovog pojavljivanja!) nisam doticao nijedan od nacionalnih principa, bilo čijih, nego sam, velim, govorio uopšteno o tome šta jedan takav totalni izbor može da znači, do kakvih psiholoških deformacija može da dovede. A to što su se neki ljudi prepoznali u tom i tako datom portretu, to bi trebalo da me ispuni taštim zadovoljstvom. No kako sam ja zbog tog lika, u književnom značenju te reči, navukao na sebe isuviše bede, i kako sam zbog tog dobro pogođenog književnog portreta izgubio mnogo prijatelja i izazvao mnogo mržnji protiv sebe, ja se, na žalost, ne mogu gorditi, ne mogu biti veseo. No ne kajem se, daleko od toga! Samo konstatujem da sam jednim psihološki uspelim književnim likom navukao na sebe bedu, i samo konstatujem da se književne interpretacije u nas još uvek vrše izvan teksta i izvan konteksta, i da je bulatovićevska interpretacija tekstova, ta kafanska hermeneutika, i te kako prisutna u stvarima književnim.
Nacionalizam je, pre svega, paranoja (pisao sam u tom intervjuu). Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se izrazi, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuu bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila.
To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova tajna da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.
Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant.
Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao, to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše iz naroda i za narod, koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima.
Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna nijedan jezik, ni tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviĐa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke.
Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći, ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog. Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični a tako različni, zbog kojih je igra započeta.
Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim: pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, nikoga do boga, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat roĐeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, ponos porodice, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan da je sasvim priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili iz anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba?
Pritisnut ideologijama, na marginama društvenog kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija… (Po-etika, knjiga druga, str. 174–181).
I ja, naravno, daleko od toga, ne verujem da ću i sada, ovim komentarom, ovom ispovešću, ispraviti njihovu proizvoljnu interpretaciju, to zlonamerno čitanje, nego, naprotiv, ovo će se, u usmenoj (i jedino mogućnoj) verziji ponovo proglasiti izazovom, ponovo će bulatovićevska destruktivna mašinerija stupiti u pogon, i preko telefona saopštavati svoje fantomske zaključke o tome da ja pljujem na narod. I tu, takođe, leka nema. Jer to je, taj način čitanja i interpretiranja, zapravo logički proizvod one psihološke, iracionalne, paranoidne nestabilnosti kojoj se priviđaju fantomi svuda i na svakom mestu, one psihološke i moralne izopačenosti koja sve svodi na zajednički imenitelj, za nas i protiv nas, one poremećene svesti koja je u svakom vremenu i pod svim meridijanima stvarala svoje duhovne autodafee, i izdavala, makar usmeno, svoje Je suis partout, kao opomenu i javno priznanje da im se priviĐaju utvare kao beli miševi.
I kad sam u svom tekstu-intervjuu, govoreći o nacionalizmu, pomenuo roĐaka Žila, to nije bila nikakva metafora da se Vlasi ne sete, nego sam samo naveo jedan poznat i eklatantan primer, pozivajući se na Sartra, o tome do kakvih psiholoških konsekvenci dovodi ovo i ovakvo paranoično stanje duha, ove i ovakve halucinacije. Kao što nije bila nikakva skrivena aluzija na nekog konkretnog domaćeg pisca rečenica u kojoj stoji kako stoji: da se pisci služe nacionalističkim parolama (anahroničnim) najčešće iz demagoških razloga, a da je couleur locale (kada nije u službi umetničke istine) najčešće takoĐe samo deo književne demagogije.
A što se tiče onog LICITARSKOG SRCA o čijem su se nacionalnom poreklu vodile svojevremeno žučne raspre po našim, beogradskim i zagrebačkim novinama – kao da je to licitarsko kičersko srce s ogledalcetom i pisanim cvetićima od kandita samo simbol, slika i prilika te vašarske mauvais-goût nacionalističke svesti i spomenarskih mitologema od testenine i šerbeta – ja sam to isto licitarsko srce video, kao devetogodišnji dečak, u Mađarskoj, na vašarištima u Bakši, a i to je licitarsko srce sa ogledalcetom bilo u trikoloru, crveno-belo-zeleno, sasvim originalno i sasvim nacionalno, piros-fehérzöld, ez a magyar föld, sa rozetom od fondana, sa belom kandit-čipkom oko sličica husara u autentičnim mađarskim crvenim dolamama ili oko rumenih čardaš-snašâ sa bisernim partama iznad čela, sa zelenim bluzama i belim kratkim suknjama i žiponima i sa kao krv crvenim čizmicama na kojima cvetaju tulipani – sve u najautentičnijem nacionalnom stilu, do poslednje falte na suknji; i da ste postavili tada, pogotovu tada (maja hiljadu devetsto četrdeset i četvrte) pitanje nekom iz te svečarske svetine što se tiskala oko šatri, nekom od biroša ili gradskih klipana što su se motali među šatrama, da ste, velim, postavili nekom od njih svetogrdno pitanje o autentičnosti (u nacionalnom smislu) tog licitarskog srca, on bi bio spreman ne samo da se zakune Kazincijem, Košutom i Petefijem u hiljadugodišnje-hungarstvo tog nacionalnog têsta nego bi bio spreman i da vam izvadi vaše radoznalo i sumnjičavo srce, britvom, tu pred svima, na vašaru.
I stoga, pitanje što su ga patetično postavljale naše novine, tu ne tako davno, kao krucijalno pitanje nacionalne samosvojnosti – to jest da li je licitarsko srce, čiji se snimak pojavio u novinama, snimljeno kod nas u Paraćinu ili tamo preko u Varaždinu – meni se činilo, kao što mi se i sada čini, zaista vašarskim pitanjem oko kojeg ne treba trošiti reči i ne treba prolivati mastilo, a kamoli žuč i krv, pitanjem, dakle, sasvim besmislenim (osim, možda, iz etnološkog aspekta) i u datom kontekstu sasvim šupljim kao to licitarsko srce, i od iste testenine, de même farine.
Imao sam sreću (ili nesreću) da godine kada se stiču pojmovi o svetu, kada se u dušu utiskuju mitovi i predrasude, kada se formira čovekovo mitsko i društveno biće, da shvatim snagom empirijskog saznanja relativnost svih mitova (počev od onih, najranijih, da su, na primer, momci iz Bemove ulice najjači i najbolji pajtaši, da su njihovi ciljevi odbrambeni a njihovi napadi uvek samo odmazda za nanete uvrede, njihova teritorija sveta i neprikosnovena zemlja, terra nostriana, gde je pristup svakom drugom školcu zabranjen i kažnjiv kao svetogrđe – tema koja će me u svojoj književnoj verziji nešto malo kasnije duboko potresti u Dečacima Pavlove ulice Ferenca Molnara), jer sam igrom slučaja i sudbine još zarana dospeo u situaciju, da, kao kakva romaneskna ličnost kojom se poigrava moćni stvaralac, menjam tačke gledišta, taj sudbinski point of view, jer ne samo što sam sa užasom shvatao da se hitno selimo iz Bemove u Grčkoškolsku, ili, o, užasa! iz Luja Bartua u Telep, gde žive najokoreliji zločinci i ubice, nego sam uskoro shvatio da se u toj surovoj igri nedozrelog homo ludensa (igri koja će u literaturi naći svoju ideološku i psihološku transpoziciju, svoju mitološku parabolu, u Goldingovom Gospodaru muva), u tom dečijem totalitarizmu, pojmovi lako relativizuju i da se uverenja i predrasude, dignuti na nivo apsolutnih moralnih kategorija i principa, naočigled ruše i raspadaju čim ste stvar sagledali i sa one strane međe i zida, sa one strane barikada tog večnog dečijeg surovog imperijalizma i šovinizma koji se začinje na periferijama gradova, u sirotinjskim predgrađima provincijskih naselja, kraj ciglana i udžerica, gde se teritorijalni integritet brani do poslednje kapi krvi, gde se zajedništvo, omeđeno ideološkom granicom ulice ili naselja, podstiče legendama koje se prenose s kolena na koleno, kao što se to zajedništvo čeliči i kali podvizima, mešanjem krvi iz načetog prsta, patetičnom zakletvom à la David, šifrovanim jezikom, zviždukom koji je supstitut za vojnički trubni znak i na koji srce zatreperi sasvim pompijerski radosno, prolaženjem kroz ritualne kušnje snage i hrabrosti, dobijanjem tajnih imena i nadimaka (uticaj petparačke literature), sticanjem prvih saznanja o telesnim tajnama, o spolu, negovanjem legendi koje postaju u zrelom dobu nostalgične uspomene na detinjstvo. Užas mojih detinjih dana bejaše upravo to mutno saznanje relativnosti svega, to rušenje iluzija o jednoj jedinoj i nepromenljivoj konstanti, užas koji je zamenio ono prvo moje strahovanje: da se, eto, iz nekih meni sasvim neshvatljivih i nepojmljivih razloga mora napustiti Bemova ulica i sav ustaljeni red te dečije imperije gde je suvereno vladao neki Folksdojčer naoružan nožem i durbinom, surov i pravičan, i gde je svako imao, u lavirintima protivavionskih skloništa i sveže iskopanih rovova (namenjenih jednom drugom ritualu, surovijem i krvavijem zapravo samo po konsekvencama), gde je, dakle, svako imao svoje jasno određeno mesto, svoje dužnosti i obaveze, svoju uverenost da živi u najboljem od svih svetova.
Shvatio bih uskoro, čim bi me prošli prvi strahovi da ću biti prepoznat, otkriven, da ću biti surovo kažnjen, shvatio bih sa čuđenjem i sa nevericom da i ovde, u ovom novom naselju, vladaju isti zakoni i isti mitovi zajedništva-snage-vernosti i ista mržnja prema neprijatelju, čija se teritorija pruža iza treće ulice i gde žive sve sami razbojnici, đilkoši, psovači i lopovi, sinovi alkoholičara, ludaka i nasilnika, sve sami piromani i ubice, naoružani lancima od bicikla, noževima i bokserima, razbijači prozora, presretači devojčica, bludnici i hulje koje treba sve pobiti u ime naše ševalereskne tradicije i našeg uličnog fair playa. (U spisak smrtnih grehova ušao je tek kasnije najsramniji od svih grehova – biti obrezan – biti büdös Zsidó – i taj je nov trenutak iz dečijeg vilajeta bio samo refleks onih surovih događaja koji su doveli do krvavog masakra iz januara 1942. i do poznatih novosadskih hladnih dana, kada će se za mnoge ta surova dečija igra završiti sasvim tragično – pod ledom Dunava.)
Danilo Kiš
Nastaviće se
