Čas anatomije (6) – Da li je, dakle, Jeremić, srećan? [Tema: Kiš]

| July 31, 2017 | 0 Comments

 

Tekst što ga je Dragan M. Jeremić objavio u Književnim novinama (od 1. decembra 1976), pod naslovom Niski udarci tuđom rukom, pojavio se kao (preuranjena) novogodišnja čestitka beogradske književne cosa nostre i kao ferman u kojem me glavom i bradom sâm književnički šef opominje na čaršijski red: da ne pokušavam da dignem glavu, jer će mi uzeti skalp, da podnosim s mirom Božjim sudbinu koju mi je cosa nostra namenila, inače ću biti rastrgnut konjma na repove.

Taj golemi tekst od nekih pet novinskih stubaca, koji se kao maglena zavesa digao iznad Francuske 7, zavredeo bi da bude ovde analiziran u celosti. Ta je paškvila intonirana kao odgovor Predragu Matvejeviću (koji je obelodanio neke jeremićevske mahinacije u vezi sa mnom), ali je upućena zapravo meni, na moju adresu, i ja ne znam čime tu čast da objasnim: da mi se šef obraća javnim, otvorenim pismom. No sad svejedno.

To Jeremićevo pismo ima tri teme: pod brojem jedan on se bavi (naravno) pitanjem nagrada, i taj bi se deo mogao nazvati filozofskim, ne samo stoga što Dragan M. Jeremić veruje za sebe da je filozof nego i zato što Jeremić kao filozof u osnovi svoje filozofije ima, kao temeljno egzistencijalno pitanje, filozofsku kategoriju uspeha, gde je nagrada samo emanacija i otelovljenje tog njegovog egzistencijalnog, utilitarnog Weltanschauunga. (O tome će biti ovde reči kasnije.)

Na drugom mestu, a sasvim u vezi sa onom prvom tačkom, u Jeremićevom pismu nalazimo njega samog, filozofa uspeha (kao kategoričkog imperativa), njegov stil, njegovu bahatost, jednom rečju: Jeremića njim samim.

U trećem sloju tog otvorenog pisma, Jeremić pokušava da se bavi literaturom, to jest tu me je počastio svojom analizom, analizom koja se temelji na principima neke tamo psihološke kritike: naime, on javno demonstrira svoja kritička načela, zasnovana na psihološkim pretpostavkama. Tom delu teksta posvetiću, kao zainteresovana stranka, i kao adresat Jeremićeve epistole, deo svog izlaganja. Biće to zabavno!

Dr Jeremić počinje sasvim dostojanstveno, to jest sasvim naduveno, iz punih pluća, kao seoski popa koji zapeva iz basa na svečanoj misi:

Napis o kojem je reč [Matvejevićev tekst u Oku] je ispod nivoa na koji sebi mogu da dozvolim da se spustim i ja, naravno, odlučno odbijam da na tom nivou diskutujem o bilo čemu.

Sasvim u basu, i sasvim dostojanstveno, zar ne?

Kad neko kaže ovako insistantno, ovako nedvosmisleno-odlučno, ovako vehementno, ovako principijelno-čvrsto, ovako naduveno-samouvereno da će da šatapuje, da neće dozvoliti sebi da se spusti ispod nivoa, da odlučno odbija itd., to znači da će da umukne! Ukoliko to ne znači da će da diskutuje, ali na visokom nivou, to jest da će da svoju najavljenu bas-partiju pretvori u visoki moralni registar i da će svoju ariju otpevati sitno kaluđerski, glasom škopca.

Pogledajmo:

Sve te izmišljotine i nelogičnosti, naravno, nije mogao izmisliti sâm Kiš, jer se njemu ne bi verovalo. Pogotovu mu se ne bi verovalo kad bi on sam tvrdio da je tobože bio glavni kandidat za Oktobarsku nagradu i da mu je tu nagradu oduzeo Šćepanović da bi je meni dao, a da sam mu opet ja oduzeo Andrićevu nagradu da bih neku drugu nagradu dao Šćepanoviću! A ko će, opet, pristati da pod svojim imenom zastupa ovakve obrte, dostojne peripetija iz apsurdno-komičnih filmova. Ipak, takav se čovek našao.

– Pisac članka o ovnu i Neronu, štaviše, pristaje da nastavi Kišovu osvetu i da Šćepanovića i mene i ubuduće onemogući u svemu onome što radimo, proglašavajući nas za klan. Klan, istina, znači grupu, a dvojica ne čine grupu – Taj drugi pak ne samo da nastoji da utiče na buduću odluku žirija, nego mu čak njegovo prejudiciranje ove odluke služi kao tobožnji dokaz da je meni Šćepanović dao Oktobarsku nagradu Beograda da bih mu ja to odmah vratio! – Desetak dana nakon poslednje sednice ovog žirija (…) on [Matvejević] mi je ljubazno prišao i pozdravio me kao starog prijatelja, a naljutio se na mene i čak počeo da preti…

Itd. Itd.

Sasvim na nivou!

Dakle, pošto je napis ispod Jeremićevog nivoa, to on neće o njemu da diskutuje, osim naravno, na nivou, a kakav je to jeremićevski nivo, to ćemo još i te kako videti.

On (Jeremić) neće, dakle, da diskutuje, on će da kaže samo neke važne, principijelne stvari, to jest on će da kaže ni manje ni više nego Istinu:

Želim samo onima koji hoće da znaju istinu ukažem na to koliko u ovom napisu: [Matvejevićevom] ima malo istine u vezi sa mojim odnosom prema Kišu.

Po čemu ispada da sam ja imao čast da imam nekakve odnose sa Draganom Jeremićem! No kako ja s tim džentlmenom nisam nikad imao nikakve odnose, to mi je od samog početka ova stvar izgledala vrlo sumnjivom, kao što mi izgleda i sada! Ja nisam nikad bio prijatelj u književnosti ni prijatelj van književnosti Dragana M. Jeremića, i ja to ovde kažem glasno i jasno, jer tu činjenicu smatram, skromno, i za mene intimno, svojom sopstvenom zaslugom, i ja se tom činjenicom intimno gordim!

Moram da priznam da sam se na ovaj korak [da odgovori Matvejeviću] zbog nivoa a i zbog ciljeva s kojima se u pomenutom članku piše, odlučio teška srca. Nije čoveku lako da stupa u razgovor s nekim ko ne poštuje nikakva pravila lepog ponašanja, služi se brojnim izmišljotinama i nastoji da te po svaku cenu onemogući čak i najnedoličnijim sredstvima, i to povodom teme koja nikako ne treba da okupira ozbiljne kulturne radnike.

Ova jeremićevska moralistička bas-partija finih manira i palanačkog lepog ponašanja kontrira u ovom njegovom dugačkom tekstu sasvim monotono, i kako se Jeremić sve više zapetljava u kučinu protivrečnosti i blebetanja o nagradama, to se njegova pluća sve više šire a njegova postura postaje sve više geteovska (gledano, naravno, iz njegovog sopstvenog ugla): to govori, zapravo, palanački pater familias književničkih poletaraca kojim treba reći – da znaju – ko je papà Jeremić, kakve su njegove zasluge, kakva je njegova dobrota. I njegova principijelna strogost, naravno. Stoga je to ispovest dobrog srca, ćudorednog filozofa, ozbiljnog kulturnog radnika, koga su trgli iz njegove duboke zamišljenosti nad njegovim monadama: ili-ili: ili nagrada ili smrt. Aut Caesar**** (sa četiri zvezdice) aut nihil!

No evo šta je (da ne zaboravimo) palo Jeremiću na um:

Najpre sam pomislio da bi piscu članka U znaku ovna, u sjeni Nerona trebalo odgovoriti samo jednom jedinom rečenicom iz Paskala: Mora da je svet odista slep ako vam veruje.

To je, dakle, Jeremić prvo pomislio. Da se pozove na Paskala (a ne na Šćepanovića) i da tako dosegne nivo; Paskala koji je – zar ne? – filozof, a i Dragan je filozof, dakle tu nema nikakve protivrečnosti, to je skoro isto: da li će on odgovoriti sam svojim rečima ili će se pozvati na Paskala, kao svog alter ega tako reći.

Jeremić je, dakle, uzeo vazduh, napunio vrškom pluća, jektenija se nastavlja:

Više puta sam i ranije bio izazvan da polemišem s piscima napisa koji su vrveli od izmišljotina i uvreda, ali sam se uzdržao kad god je bilo reči samo o mojoj ličnosti.

(Zapamtiti.)

Polemisao sam – čitaoci Književnih novina će se verovatno setiti tih polemika – samo kada je bila u pitanju neka opšta stvar.

Jeremić je – bar tako tvrdi – polemisao samo kada je bila u pitanju neka opšta stvar i on je uveren da će se čitaoci Književnih novina setiti tih njegovih polemika na opštem planu! I kako je polemika sa Matvejevićem (a u vezi s mojom knjigom) prerasla, po logici stvari, u polemiku oko Jeremićeve nagrade i jeremićevskih mahinacija, to izlazi da je problem Jeremićeve nagrade opšta stvar, pošto Jeremić veruje za sebe da je on i sâm opšte dobro (kao vodovod).

Jeremić, meĊutim, kao književni kentaur, polufilozof-polupisac (kao pola žena – pola riba), nije načisto sa samim sobom: da li je on više filozof a manje pisac ili je manje pisac a više filozof, i on u tom svom filozoofilskom stavu ostaje rastrgnut i neodreĊen: prvo Paskal, zatim odmah Flober:

Ambicija pisca treba da bude viša a čestitost veća od one koja ga navodi da se perom služi da bi raspravljao o ličnim stvarima, pa čak i kad neko nastoji da ga neopravdano, iz ličnih ili koterijskih razloga naruži i ublati. Flober je –

Dakle, niko drugi ovoga puta nego Flober (kao Jeremićev alter ego).

– Flober je taj stav lepo izrazio u jednom pismu Hortenziji Korni: Novine nas svakog dana vuku po blatu, a mi nikad ne odgovaramo, mi čiji je, meĎutim, zanat da držimo pero –

Iz čega jasno i konsekventno proizilazi: prvo, da Jeremić veruje za sebe da je – pored toga što je filozof – još i pisac, i, drugo, da on kao pisac navodi ovde stavove jednog drugog pisca (Flobera) kako bi podupro svoju ionako čvrstu odluku da neće odgovarati, stav kojeg će se, zacelo, držati: neće, dakle, odgovarati, kao što je to činio i Flober, i iz istih razloga. To jest da će da zamukne, pošto je rekao sve ovo što je već rekao o sebi. Čemu inače ovaj citat iz Flobera? Jer kad neko navodi citat kojim želi da potkrepi svoj stav, onda očekujete da će taj stav – to jest da ne treba odgovarati na polemike, iz ovih ili onih razloga – biti dosledno sproveden. Pogotovu kada je neko rekao sve što je mislio i smislio, pa i ono šta je u početku mislio, kada je mislio da ne treba ni ovom prilikom da uzme reč, nego samo da citira Paskala (a ne Šćepanovića).

Međutim, posle ovog stava, potkrepljenog još i Floberom i njegovim stavom, Jeremić će – samo ovom prilikom – nadrndačiti nekih desetak kartica spletkarskog, švindlerskog, difamatorskog teksta!

– i ljudi veruju da ćemo mi, da bismo napravili utisak i da bi nam pljeskali, da se okomimo na ovog ili ovu. O, ne! nismo mi tako skromni! Naša ambicija je mnogo viša, a naše poštenje veće.

(To Jeremić još uvek citira Flobera.)

To da su Jeremićeve ambicije mnogo više, u to nema sumnje. I tu je, što se ovog citata – kao potpore njegovih sopstvenih stavova – tiče, zasad, i za toliko, sve u redu.

A sada, sasvim izvan floberovskog citata, Jeremićevim rečima:

Ali kad i sami pisci, i to pisci od ugleda, počnu da vas vreĎaju, izmišljajući vaše nepostojeće namere i postupke, da bi zadovoljili svoje uvreĎene sujete i neostvarene ambicije, onda je, možda, i potrebno odgovoriti –

Jeremić će, dakle, ipak da odgovori! Jer u pitanju su lične uvrede, i on na te lične uvrede mora, dakle, da odgovori. U redu. Jeremić će – ovoga puta – da odgovori na lične uvrede. Da vidimo kako to izgleda (dostojanstveno, dakako): ali, naravno, ne braneći sebe nego dostojanstvo književne reči [ovo dostojanstvo podvlači, naravno, Jeremić] koju primoravaju da se, umesto da plovi po nebesima, vuče po blatu.

Tu je već, videli smo, Jeremić otplovio u nebesi – iže jesi na nebesi – zajedno sa Paskalom, zajedno sa Floberom i sa dostojanstvom književne reči, i sad već Jeremićeva dostojanstvena književna reč dospeva do nas sa sedmog neba njegovih viših ambicija, a mi smrtnici vučemo se po blatu, gde nas je ostavio gromovnik Jeremić, pa sad gledamo ka nebesima, odakle dopire jektenija.

Gete je govorio kako među njegovim protivnicima ima zavidljivaca koji mu nisu nikako mogli oprostiti sreću i položaj pun časti.

Iz čega logički proizilazi:

  1. da Jeremić ne brani dostojanstvo književne reči koja se vuče po blatu, nego
  2. da Jeremić brani svoju sreću i svoj položaj pun časti od onih koji mu, tobože, zavide na toj sreći i na tom položaju punom časti;
  3. da Jeremić brani sebe i svoj položaj pun časti, što će reći
  4. da je Jeremić na položajima koji mu donose, kao filozofu, sreću i čast;
  5. da je Jeremić palanački filozof koji svoj položaj pun časti! vidi, iz svoje perspektive, analognim Geteovom!

Da li je, dakle, Jeremić, srećan? That is the question!

Ne, nije!

A ja bih, pak, bio mnogo srećniji da imam manje zvanja i da se s više pažnje mogu posvetiti onome što je za mene bitno opredeljenje – pisanju.

Iz čega pak logički proizilazi:

  1. da Jeremić ima isuviše zvanja;
  2. da se Jeremić u svojoj kentaurskoj condition – polupisac-polufilozof – nije prelomio, nego da je našao srednje rešenje, i posvetio se (da ne kažem miropomazao) zvanjima i položajima punim časti; i
  3. da se – po sopstvenom priznanju – pisanjem bavi s malo pažnje (što smo videli i što ćemo još i te kako videti), da piše dakle bez pažnje, što će reći nepažljivo i aljkavo, loše i nepismeno i glupavo.
  4. E. D.

Danilo Kiš

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čas anatomije (6) – Da li je, dakle, Jeremić, srećan? [Tema: Kiš]

by admin time to read: 9 min
0