Čas anatomije (7) – Ljupko je estetička kategorija za kič [Tema: Kiš]

| August 27, 2017 | 0 Comments

I mada piše onako kako piše, Jeremić ne zaboravlja da, kao pisac pun časti i sreće, treba da čuva svoju posturu srećna čoveka geteovskih ambicija i geteovskog ugleda. A to što taj geteovski stav u slučaju Jeremića izgleda onako kako izgleda, to je stoga što Jeremić veruje da je Gete bio nekom vrstom književnog Don Korleona svoga vremena, nekom vrstom književničkog kuma koji ubija protivnike iz dobrote srca, pa Jeremić tu svoju kumovsku dobrotu prodaje kao licitarska srca na vašaru: on dela po jasnoj kumovskoj cosanostrinskoj logici: da kum svoj prestiž mora zasnovati na fami o svojoj dobroti, jer to je domen malograđanskog kiča i malograđanskog pokrića – pro forma – za suštinsko odsustvo svake moralne vrednosti. Jeremićevska moralna kategorija dobrote – pro forma – jeste samo pandan jeremićevske osnovne estetičke kategorije: ljupkosti. A ljupko je estetička kategorija za kič, kao što je kumovska dobrota pater familiasa, koji voli decu i prašta neprijateljima (slika za javnost), takođe samo malograđanski, donkorleonovski kič:

Ma kako se lično osećao, on [Matvejević] je objektivno samo pesnica kojom drugi udara one koje mrzi. Uviđajući to, ja ne mogu da se ljutim na njega. Ja sam ga dosad voleo i cenio, kao što cenim i volim sve pisce koji našoj, jugoslovenskoj, socijalističkoj i samoupravnoj kulturi mogu dati značajne rezultate, i ne mogu preko noći da ga omrznem zato što ga je neko upotrebio kao oruđe svoje mržnje, verujući, štaviše, da je njegov članak rezultat samo jednog prolaznog duhovnog pokleknuća.

Ovo je rečeno s mnogo ljupkosti i – videćemo – sasvim nepromišljeno. U ovoj ljubavnoj izjavi papà Jeremić laska sasvim providno i neukusno piscima, književnom parteru i – vlastima! Jer koga se to ovde i ovim povodom tiče da li Jeremić voli ili ne voli sve pisce (koji našoj, jugoslovenskoj, socijalističkoj i samoupravnoj kulturi mogu dati značajne rezultate)! I ko je Dragan M. Jeremić e da bi se nekog ticala njegova ljubav! Kakve su to neukusne, palanačke izjave ljubavi u jednoj književnoj polemici! I koga interesuju ovakva emotivna stanja nekakvog tamo Jeremića, njegova priznanja:

Priznajem da ne mogu da se ljutim čak ni na Kiša. Naime, moj odnos prema njemu nije emotivan nego racionalan. Ja ga razumem iako ne mogu da ga opravdam.

Ja bih, sa svoje strane, više voleo da je papà Jeremić stavio zarez tamo gde je zarezu mesto, to jest, u smislu podređenosti, iza reči razumem, pa bih ja, bez ikakvih emocija i bez ikakvog posebnog odnosa, shvatio i razumeo da je on, ljutio se ili ne ljutio na mene, pismen, kao što sam, ovako, bez po muke i bez emocija shvatio da on ne zna da napiše tu svoju neemotivnu, dakle tu svoju racionalnu rečenicu, i da ne zna da stavlja zarez u rečenici; a to da li je njegov odnos prema meni nabijen emotivnošću ili je plod čistog ratia, to me se zaista ne tiče, niti mene, niti ikog drugog, i ja, dakle, ne zarezujem te i takve njegove izjave namenjene književnom parteru, i meni nije potrebno da me papà Jeremić razume i da papà Jeremić opravdava moje postupke. Ne biti u milosti papà Jeremića za mene lično je čast! Biti u opreci sa papà Jeremićem jeste pitanje dobrog ukusa!

I što se tiče, dakle, Jeremićevog odnosa prema meni, bio on, velim, emotivan ili racionalan, moram da izjavim da je taj odnos sasvim jednostran, jer ja nisam nimalo zainteresovan za njegove ljubavne izjave i, priznajem, ostajem intimno sasvim hladan prema njima. Ja njegove ljubavne izjave otklanjam, i sasvim sam gluv za njegove serenade pod mojim prozorom!

Verujem da je ovoliko koliko sam rekao – (To jest pet stubaca velikog formata, oko pet hiljada reči!)

sasvim dovoljno da onima koji žele da saznaju istinu i ubuduće može služiti kao putokaz u ovoj stvari.

Dakle: i ubuduće, to jest jednom zauvek, vo vjeki vjekov!

I kao zaključak:

Zato ne želim više da odgovaram ni piscu ni kritičaru – Ma šta ubuduće budu smislili (…) neću im odgovarati, duboko uveren da nemaju pravo oni koji kažu POSLEDNJU nego oni koji kažu PRAVU reč.

Uostalom, neću više da uzimam reč u ovoj stvari –

Tri puta uzastopce, kao zakletva: ne želim više da odgovaram, neću im odgovarati, neću više da uzimam reč.

U redu, shvatili smo. Papà se je Jeremić naljutio i umukao je. Jednom zauvek.

Hvala Bogu!

Sve je to rečeno, kako je rečeno, u Knj. novinama, pod datumom od 1. decembra godine Gospodnje 1976.

U VUS-u od 11. decembra iste AD 1976, dakle deset dana nakon trostruke zakletve, papà Jeremić veli da Polemika, kao što znamo još iz đačkih klupa, dolazi od grčke reči polemos i znači rat, a rat ja ne volim –

I veli:

u ratu muze ćute, a ja više volim pesmu muza nego grmljavinu ne samo topova nego i psovki i uvreda –

I veli:

Ono što sam ja rekao (…) beskrajno je nežnije od onoga što je on [Matvejević] o meni rekao – Mislim da bih sebe uvredio da sam vreĎao čoveka koji je do juče bio moj prijatelj i za koga sam gajio i ljubav i poštovanje.

I još veli:

Ne želim da budem neskroman pa da ukazujem na niz svojih činova –

Ponavljam:

Ne želim da budem neskroman pa da ukazujem na niz svojih činova –

I na kraju veli:

Dopustite da primetim da je ovo prvi put za dvadeset pet godina izlaženja VUS-a da mi se obratite nekim pitanjem.

Što je, priznajemo, sramota! Jedan list koji izlazi dvadeset i pet godina, nikada se nije obratio papà Jeremiću! Nedopustivo!

Kratka stanka posle drugog čina.

(Jeremić je zabavljen javnim skandalom vezanim za mahinacije oko njegovog filozofskog, egzistencijalnog problema: Jeremić se nezakonito domogao zvrčke za literaturu!)

Treći čin:

U zagrebačkom Oku od 24. ožujka – 7. travnja (1977) nalazimo pod potpisom papà Jeremića golemi njegov polemos, gde je najveći deo teksta posvećen, naravno, književnim nagradama i u kojem ovaj ljubitelj muza raspravlja još i o stambenim problemima, sasvim principijelno i sasvim na nivou i sasvim u duhu svog dolce stile provinciale.

U tom novom polemosu ovaj filozof se dotiče, onako en passant, i Grobnice za Borisa Davidoviča, opet dirnut, opet žalostan što mora, u višem interesu, da ponovi svoju raniju švindlersku sugestiju da je ta knjiga sasvim neoriginalna, dakle prepisana:

Žao mi je [podvukao papà Jeremić] što me Davičo primorava [opet podvukao Jeremić] da o tome govorim, pa zato govorim samo o ovom primeru. Itd. Itd.

(Kako ću ja, bez imalo žaljenja, o ovome progovoriti na stranicama koje slede, to sad ostavljam – za trenutak – stvar po strani.)

  1. marta, u Književnoj reči, nov polemos, takođe (naravno) iz dužnosti prema istini i zbog toga što je papà Jeremić bio zasut pismima svoje mnogobrojne književne pastve, koja se čudom čudila njegovom mudrom ćutanju:

To, uostalom, dugujem i mnogim ljudima koji su me usmeno i pismeno pitali za prave razloge koji ga [Matvejevića] navode na tako ružno ponašanje.

Pa da čovek ne odgovori!

Istinu, međutim, treba reći svakom –

Odgovara njima (a i nama) gnevni i pravedni papà Jeremić.

Sledi jedan dug, denuncijantski tekst.

[Jednog od glavnih teoretičara i tvoraca našeg samoupravnog društvenog sistema, Edvarda Kardelja, Matvejević pominje samo jedanput, i to kritički (str. 240), ističući kako je on protiv Kardeljeve izjave da će praksa usaglasiti i dovesti u prave odnose interesne zajednice, Itd. Itd.]

Denuncijacija, ali, naravno, bez trunke animoznosti, dakle iz dobrote i iz principijelnosti:

Bez trunke animoznosti prema njenom piscu, tvrdim da je ovo najgora teorijska knjiga koja je kod nas objavljena u periodu samoupravnog socijalizma… itd.

Ovo je rečeno, dakle, ovako, bez trunke animoznosti, 25. marta 1977. godine. Samo nepuna četiri meseca posle one ljupke ljubavne izjave: ja ne mogu preko noći da ga omrznem itd.

  1. maj(Književna reč), nov Jeremićev nastup na sceni:

Tim povodom [Matvejevićevog odgovora] ja sam poslao odgovor od šesnaest kucanih strana –

Dakle, od šesnaest kucanih strana!

Ali kad sam bolje razmislio –

(To jest kada mu je redakcija Književne reči odbila taj tekst.)

o povodu kojima sam odgovor napisao, odlučio sam da taj tekst povučem. Ima više razloga za ovakvu odluku –

Od kojih je, bez sumnje, najvažniji taj što mu je redakcija dužu verziju, onu od šesnaest kucanih strana – odbila, kao denuncijantsku i moralno nedopustivo nisku rabotu.

I tako je Jeremić dao završnicu ovim polemikama, sasvim dosledno brzopletoj trostrukoj zakletvi:

Ma šta ubuduće budu smislili (…) neću im odgovarati

i sasvim dosledno svom filozofstvujuščem stavu i uverenju:

duboko uveren da nemaju pravo oni koji kažu POSLEDNJU reč nego oni koji kažu PRAVU reč.

Sve su ovo bile samo preliminarije. I pošto se ja nisam zakleo da u ovoj stvari neću više uzimati reč (naprotiv) i pošto mi – boguhvala – ne prokišnjava nad glavom, to ću sabrati ovde na gomilu sve jeremićevske falš-karte rasturene po njegovim tekstovima (Niski udarci tuđom rukom, Knj. novine od 1. XII 1976. i Do neistine i iza nje, Oko od 24. IV – 7. V 1977), sve njegove difamatorske i dvosmislene izjave u vezi s mojom knjigom i progovoriću o tome ovde, tačku po tačku, paragraf po paragraf.

Danilo Kiš

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čas anatomije (7) – Ljupko je estetička kategorija za kič [Tema: Kiš]

by admin time to read: 6 min
0