Čas anatomije (9) – Stvaralaštvo je mistifikacija [Tema: Kiš]

| February 4, 2018 | 0 Comments

I kada pisac iznosi takozvane tajne svoje radionice, autorske ispovesti, i to je samo deo mistifikacije, ezoterija: lažni recept, gde nedostaje samo jedan bitan element, onaj za koji se veruje da će u tajnoj laboratoriji stvoriti zlato od metala ili od kamena, i zbog kojeg se izgara u samoći. Kada Tolstoj poriče svoju umetnost ili je poriče drugima, on to čini u nastupu nekog paraliterarnog poštenja, nekog grizodušja zbog velike prevare koja umetnost čini umetnošću. Književna kuhinja mi je odvratna kao što mi ništa dosad nije bilo odvratno, veli on. Između književnih teorija, pravaca i prosedea koje pisac zastupa i njegovih stvaralačkih tajni razlika je velika. Upravo stoga nalazimo najbolje tekstove koji se odnose na tajne stvaralaštva u pismima pisaca, pismima koja ne behu namenjena javnosti. Takozvani književni dnevnici, romani o romanu, teorijske preambule i tako dalje, i to su, rekoh, samo deo mistifikacije, ako to nije (što je još češći slučaj) samo jedan veo više preko stvaralačke tajne.

Ako, dakle, pristupam ovom poslu – razotkrivanju nekih tajni stvaralačkog postupka – a na primeru jedne od svojih knjiga, to činim nerado, ne stoga što bi tu bilo neke tajne koja se ne sme otkriti neposvećenima, i ne stoga što govoriti o svom delu na ovaj način nosi u sebi nešto od one gadljivosti o kojoj govori Tolstoj, nego naprosto zato što je, velim, stvaralaštvo mistifikacija, delo je plod tvoračkih zavrzlama, pa kada su te zavrzlame otkrivene, delo gubi, naprosto, deo svoje čarolije. Da budem jasniji: posmatrao sam u svom detinjstvu neke mađioničare (Šklovski navodi sličan primer), koji su me držali, koji su držali publiku, svojim mađioničarskim trikovima u začaranom svetu nečeg natprirodnog, i svojim su nas hokus-pokusima, svojim abrakadabrama dovodili do ushićenja, do nekog metafizičkog drhtaja koji provejava iz svega što imađaše u tome privid onozemaljskog, demonskog, čudesnog. Kakvo razočaranje na kraju, kada je taj čudotvorac, čovek u dosluhu sa silama mraka, okrenuo leđa publici i pokazao nam naličje svoje veštine, jednostavne trikove, lopticu na nadlanici, nož koji se uvlači u korice, kavez sa duplim dnom! Zašto mi je – govorio sam tada sebi – zašto mi je to učinio, zašto me je razočarao! Daleko od toga da sam bio srećan što mi je otkrio svoje tajne! Vrativši se kući, pokušao sam da učinim pomoću loptice neku od tih majstorija koje nam je pokazao, da ponovim te jednostavne zahvate, i shvatih, posle dugih i napornih vežbi, da ne samo što ja to neću moći nikada da izvedem nego i da je taj drugi deo mađioničareve tačke, to pokazivanje naličja igre, ta tobožnja demistifikacija, da je i to bio deo majstorije. No time moje razočaranje nije bilo manje. Nestalo je magije, nestalo je začaranosti, nestalo je verovanja u ono nešto, u ono nešto što je dato samo srećnim i retkim pojedincima, to opštenje sa demonskim silama mraka!

Delo se ne može prikazati s naličja, kao ćilim ili kao prevod kada se uporedi sa originalom. Delo se ne može prevesti na značenja izvan onih koje ono ima po sebi. Čitalac voli da zna da li je sve tako bilo kako ste vi to opisali, da li ste menjali nešto od stvarnog zbivanja, a samo retki znaju (a to, valjda, više i nisu čitaoci u običnom značenju te reči) da sve to i ne postoji, da sve to i nije nikada postojalo (ne bar tako kao što je u delu opisano) nigde osim u delu samom, bila to  autobiografija, biografija ili prosto-naprosto roman ili priča. Memoari su još poslednja književna vrsta koja daje privid objektivnosti.

Delo se ne može, dakle, ispisati unazad, ne može se rekonstruisati, kao što se ne može rekonstruisati ni vreme ili sećanje na neka davna vremena (i to je samo nova fikcija, nova stvarnost, nov entitet, novo delo). Ta i takva rekonstrukcija ima istu onu beznačajnost ponovljenog gesta koji nužno nosi u sebi rekonstrukcija zločina: zločinac zamahuje lažnim nožem na lažnu žrtvu, glumi ubistvo pred očima posmatrača i naoružanih pratilaca. Nema grča na licu, nema krika, nema krvi, nema zločinca, nema delikta, nema zločina.

Čitajte zbornike o književnim prosedeima: u njima ćete naći uglavnom beznačajne anegdote, o tome kako pisac piše, sedeći ili ležeći, ili stojeći kao Hemingvej (a jednog ćemo dana, posle njegove smrti, doznati da je i ta mistifikacija bila ne zbog kratkoće rečenice i dijaloga, nego zbog hemoroida!), o tome koje pisce voli da čita, koje knjige: zakonike (kao Stendal), Bibliju (kao Fokner) ili Getea (kao Man) itd. Anegdota je samo izgovor za novo delo, za roman o romanu ili nova mistifikacija. I tu reč mistifikacija ima dvostruko značenje: pisac otkriva svoje stvaralačke zavrzlame i trikove ili podmeće nove (nama i sebi), a s druge strane, mistifikacija je već i sam taj pokušaj da se delo napiše unazad, to traženje značenja književnog dela izvan njega samog: pisac je bio ponesen nekim prizorom, slikom ili doživljajem. Tačno! Ali i to je samo anegdota, i tu je samo reč o podsticaju, o epifaniji. Najbolje i jedino mogućno objašnjenje jednog dela bilo bi njegovo ponovno čitanje!

Stoga je u pravu Šklovski kada kaže da je nekorisno baviti se dnevnicima za objašnjavanje načinâ na koje je nastalo delo: Ovde postoji skrivena laž: pisac tobože stvara i piše sam, a ne zajedno sa svojim žanrom, sa čitavom književnošću, sa svim njenim tokovima, koji se bore.

Ono što je napisano iz leva u desno, ne može se ponovno napisati u obrnutom smeru. A ovo što sledi, to je samo pokušaj da se dođe do nekih izvora.

Klopka koju je Mikša sklepao bila je daleka kopija onih kakve je nekada pravio njegov deda u Bukovini: mutna i nostalgična uspomena. Itd. (G. B. D., str. 10)

Seljak opšti sa prirodom još uvek paganski, ako se to može tako nazvati: ta personifikacija prirodnih pojava i prirode same, bilja, zemlje, trava, životinja, sunca i neba, ali ne kao sa božanstvima, nego kao da su i prirodne pojave, dobre i zle, kiša i povodanj, neka polurazumna bića, ne bogovi i polubogovi, ne inkarnacije, nego neke animalne sile s kojima se može razgovarati; Bog je nešto drugo. Bog je crkva, molitva, post i adet, tajanstvena sila s kojom se čovek ne sreće u životu, nego možda tek na onom svetu. A priroda, prirodne pojave, to je nešto što bi skoro moglo da razume čoveka kada bi znalo da govori, drvo je blisko psu i kravi, a krava i pas su nešto kao seoski idioti: kada bale, treba ih udariti po njušci. I ja sam video, na selu, radeći kod seljaka (u Mađarskoj, čija je supstitucija u Grobnici za B. D. Bukovina) okrutne scene koje su mi se i tada, kao desetogodišnjaku, činile užasnim i nerazumnim, mada za mene ritual svinjokolja, tovljenja gusaka, klanja živine, ubijanje pasa i bacanje mačića u reku ne bejaše više nikakvim čudom, kao što mi ne bejaše nikakvim čudom ta podela životinja na dobre (korisne) i zle (nekorisne), i ta logika da zle treba uništavati svim silama, makar to bila vodena zmija, slepić ili gušter. Tu su vladali neki zakoni koje sam prihvatio kao surove zakone prirode. Ali sam video, takođe, i kada seljak udara nogom i pesnicama jednonedeljno tele, udara ga s besom i mahnitošću, psujući i kunući svim svecima ovog sveta, nebom i svim bogovima, a da je greh te nesrećne životinje (koja uz to spada, po tom arkadijskom kodeksu, u korisnu vrstu) bio jedino to što nije htela da sisa mleko svoje mlečne matere! Seljak je udarao tele teškim vojničkim cokulama i pesnicama, pod rebra, u stomak, u bedra, i govorio mu je užasne stvari, ali mu je govorio, kao nekom ludom detetu ili seoskom idiotu, jer mu se činilo, valjda, da ga tele razume i da taj jadni, bespomoćni teleći pogled znači prkos i inat, a ne to što je, po svoj prilici, značio: pogled jednonedeljnog teleta!

Scenu sa tvorom nisam, međutim, video. Video sam tvora (nekorisnog) uhvaćenog u stupicu, onakvu kakvu sam opisao u svojoj priči, čuo sam njegovu ciku i zajedno sa seoskom dečurlijom ciktao sam i sâm što je najzad dolijala ta opasna, nekorisna i smrdljiva životinja koja kolje seoske koke. Ali sam tom prilikom čuo priču o nekakvom Mikši, kako li se već zvao, tu okrutnu priču koju su seljaci prepričavali kao čudo savremene tehnike, kao kakav najnoviji i najefikasniji priručnik za uništavanje tvorova! Kada se tvor odere živ, az apja büdös uristenét, tada se, uram, gospodine moj, neće više godinama pojavljivati u tom dvorištu nijedan drugi tvor, i to vam je tako… U Bakši, pre godinu-dve jedan je gazda imenom… Itd.

Mutna i nostalgična uspomena…

Kao što su mutna i nostalgična uspomena i kružni lovovi u kojima sam učestvovao kao hajkač, a snovi o budućnosti bez kerova, gospode i lovačkih rogova (G. B. D., str. 11) bejahu moji vlastiti snovi, kao što je i poglavlje Slike iz albuma (str. 60–61) samo rezime onih mojih dalekih detinjih uspomena koje će se razbuktati u dugu, razvijenu metaforu pod naslovom Bašta, pepeo.

Pozitivistička prezrena formula sredine i rase primenljiva je na ljudska bića bar u onoj meri u kojoj je primenljiva na flamansko slikarstvo. Itd. (G. B. D., str. 23)

A to znači da u ovoj priči imam nameru (i ja to i činim) da u izvesnoj meri primenim tenovsku (H. Ten) formulu rase i sredine (momenat je u priči dat imanentno, momenat je, zapravo, tu deo sižejne građe); a da bih tu formulu sredine, rase (i momenta) adekvatno primenio, ja sam se koristio svedočenjima o toj rasi i o toj sredini:

Prvi čin ove drame započinje, dakle, u Irskoj, najdaljoj Tuli, zemlji s onu stranu znanja, kako je naziva jedan Dedalusov dvojnik; u Irskoj, zemlji tuge, gladi, očajanja i nasilja, kako je naziva jedan drugi istraživač, manje sklon mitu a više tegobnoj zemaljskoj prozi. (G. B. D., str. 23. Podvučeno u knjizi.)

Ko to govori o sredini (Irskoj)? Čije je ovde svedočanstvo stavljeno pod navodnike i štampano kurzivom?

To govori jedan Dedalusov dvojnik.

Ko je Dedalusov dvojnik u ovom i ovakvom kontekstu?

Onaj ko svedoči ovde svojim pouzdanim svedočenjem bez sumnje je veliki irski izgnanik, pisac Uliksa, tvorac gospodina Bluma (ranije prezime Virág), tvorac najvećeg i najblistavijeg poraza u istoriji književnosti, Džems Džojs!

Ova metonimija, ova antinomazija, kao klasična, zapravo banalna stilska figura, stara koliko i sama retorika, gde je Džojsovo ime zamenjeno sintagmom Dedalusov dvojnik (jer sam tu sintagmu smatrao, a i sada je smatram, pogodnijom i primerenijom proznom izrazu, pripoveci, od direktnog, zapravo esejističkog, pozivanja na samog Džojsa, poimence), ta je, dakle, sintagma bila neka dva-tri meseca glavnom književnom atrakcijom u književnim salonima i svi su izgovarali sa zgražavanjem i sa nekom nezdravom intimnošću ime nesrećnog Džojsa, koga sam ja ovako surovo pokrao, prepisao, plagirao; Bulatović je opasno promukao, Jeremić je govorio glasom patrijarha da je to sramota, dr Nedeljković je držao kućna predavanja o nepravdi koja se čini jadnom Džojsu, Šćepanović je stvari uzimao sa praktične strane i tražio je, preko Pigeona, odmazdu i krvnu osvetu za Džojsa, spreman da plati, koliko košta da košta, a izvesni je B. M., pisac i novinar, tražio za sebe jus primae noctis, jer je on prvi uočio tu stvar i prvi je obelodanio (usmeno-telefonski) to svoje epohalno književno otkriće: da sam pokrao Džojsa. (Kasnije se, valjda, predomislio i napisao belešku u novinama o tome kako čaršija hoće da me kamenuje, ni kriva ni dužna. Ode mu jus primae noctis! Stoga ću mu ovde dati samo nokat. I sad smo kvit.)

Burnikelova slika Dablina omogućuje nam da barem naslutimo, u nedostatku pouzdanijih izvora, ono iskustvo koje će Gould Verskojls morati neminovno poneti sa ostrva, iskustvo koje se uvlači u dušu kao što se uvlači u pluća, za sparnih letnjih popodneva, užasni smrad ribljeg brašna iz fabrike konzervi nadomak luke. (G. B. D., str. 24)

Koji je istraživač dao, dakle, podatke o Dablinu (sredina)?

Burnikel.

Kako se zove ovaj postupak u književnosti?

Navođenje izvora!

Zašto se služim Burnikelom kao izvorom?

U nedostatku pouzdanijih izvora (u odnosu na Verskojlsovu prošlost).

Šta označava ovaj postupak?

Da je, osim podatka o mestu njegova rođenja (Dablin, Irska), život Goulda Verskojlsa za mene nepoznanica.

Do kakvih ovo reperkusija dovodi?

Do domišljanja, fiction (v. malo dalje poglavlje Oprezno domišljanje).

A što se tiče užasnog smrada ribljeg brašna iz fabrike nadomak luke – iskustva koje će Gould Verskojls morati neminovno poneti sa ostrva – tu izvori nisu takoĊe navedeni, i ja ih ovde prvi put navodim, ne bez nostalgičnog sećanja, uprkos jasnom olfaktivnom i simpatičkom, skoro do mučnine prisutnom prisećanju tih sparnih, kanikulskih letnjih dana kada užasan smrad ribljeg brašna legne na grad i na luku kao vulkanski pepeo; izvor je poznat: fabrika ribljih konzervi Mirna. Poluostrvo Istra. Grad: Rovinj.

Slabići koji behu zadivljeni snagom nove Nemačke, njenim preplanulim momcima i snažnim amazonkama što defiluju uz zvuke starogermanskih koračnica, na trenutak se behu trgli, slušajući Taubeove proročke reči: kada je Taube, izazvan provokacijom jednog poznatog francuskog novinara, skinuo svoj sako i, zbunjeno ali odlučno, zavrnuo košulju na leđima i pokazao još nezarasle tragove teških pozleda. (…) Tako je taj isti novinar, koji beše na trenutak zabezeknut živim ranama, odbacio u svom članku svaku sumnju i svaku očiglednost, zgađen svojom sopstvenom slabošću i malokrvnošću svoje romanske rase, koja cmizdri na pomen krvi. (G. B. D., str. 76)

Izvori?

Lisjen Rebate? Možda. Ili Selin? Ili Brazilak? Anri Polen? K. S. Gobino?

Nađoh jedan rasterećen i očišćen Beč. To je padalo u oči na njegovim ulicama što ih ponovo behu osvojile devojčice u kratkim suknjama na cvetiće i sa šlingerajkragnicama à la Grethen, i dečaci ponosni na svoje nove uniforme. – Lisjen Rebate u romanu Les Décombres, koji je izlazio za vreme okupacije u neslavnom Je suis partout, što ga je uređivao sam Rebate.

Ungvari navodi da je u pitanju bila tuberkuloza, dok K. Š. tvrdi da se lečila od živaca. (G. B. D., str. 79)

Ko je K. Š.?

Pošto su u pitanju inicijali, mogao bi bez sumnje to biti Karlo Štajner. No možda je u pitanju samo anagram; prvo i poslednje slovo prezimena: K & Š … K y Š., K i Š. itd.

et lui-même était bien mal en point (a i sam se osećao loše).

Jedna od rečenica koju je poč. Pigeon podvukao (kao corpus delicti da sam je prepisao) deo je iskaza Rubinove sestre, iskaza što ga donosi Medvedev (str. 184), dok kao njen pandan Pigeon podvlači rečenicu iz priče Grobnica za Borisa Davidoviča:

Decembra meseca posećuje ga njegova sestra i zatiče ga bolesnog: Novski se žali na bolove u bubrezima. (G. B. D., str. 138)

To što se kod mene Novski žali na bolove u bubrezima, to, po svoj prilici, treba da znači, na osnovu sižejnog oblikovanja priče, da su mu odbili bubrege ili da se razboleo u hladnim i vlažnim zatvorskim ćelijama; ali ta rečenica, taj i tako oblikovan iskaz, dobija svoje puno značenje tek ako se uspostavi veza izmeĊu tog iskaza (žalio se na bolove u bubrezima) i onog iz pisma mladog revolucionara Novskog, pisma u kojem se revolucionarna strast i zanos čula isprepliću vezama tajanstvenim i dubokim (Grobnica za B. D. str. 110). To autobiografsko-ispovedno i ljubavno pismo Novskog završava se ovako: Oprostite, Zina, i nosite me u svom srcu; to će biti bolno kao nositi kamen u bubregu. Između ta dva iskaza u priči Grobnica za B. D. postoje, dakle, veze tajanstvene i duboke, stilske i stvaralačke. Mladi Novski, ponesen revolucionarnom i ljubavnom strašću, govori o sebi, o ljubavi, a bubrezi se tu pojavljuju kao supstitucija za građansko srce, kao sinonim, zapravo, za ljudsko meso, za pùt, za ljubavnu žud. Dvadesetak stranica kasnije, i dvadesetak godina potom, Novski će prosto-naprosto da se žali na bolove u bubrezima, jer su mu ih odvalili! Bejaše li ono prvo pominjanje bubrega (u pismu) samo slutnja, vidovitost, predskazanje? Bilo kako bilo, ovo je u književnoteorijskom značenju i u stilskoj egzekuciji nešto što liči na diskretan autorski stav, na uvoĊenje teme: mešavina metafizičke slutnje, tajanstvene veze, gorka autorska ironija data kao ironija – samoga života. IzmeĊu te dve dijagnoze, ne srca nego bubregâ, leži ceo put Novskog; ceo njegov tragični roman.

Nije bilo, dakle, po pouzdanom svedočenju njegove sestre, nikakvog oružanog otpora i gušanja na stepeništu. (G. B. D., str. 115)

Jedna od podvučenih rečenica, na francuskom (u famoznim fotokopijama) počinje:

Mon frère me dit… (moj brat mi reče), iz čega vidimo da to govori sestra Rubinova, čiju izjavu donosi Medvedev.

U Grobnici za B. D., malo dalje:

Na osnovu sasvim skorašnjih podataka, koji potiču od A. L. Rubine, sestre Novskog, stvari su se kasnije odvijale ovako:

Rečenica, dakle, ne samo što sadrži punu informaciju o izvorima nego je sačuvano i ime izvora i njen rodbinski status u odnosu na glavnog junaka! Ovo bi bilo skoro dovoljno kao podatak o izvoru čak i za jednu popularnu istorijsku vulgarizaciju a kamoli za priču, koja je fiction i koja premešta i organizuje fakta po logici fictiona.

(…) Potraga za Talmudom nije, međutim, time prestala; Bernar Gij, zvani od Gvožda, samo je tokom 1336. zaplenio i spalio na lomači dvoja kola te inkriminisane knjige, dok je njegov raniji i kasniji učinak ostao za današnjeg istraživača, nažalost, nepoznat. Taj Žan Gij od Gvožda, en Fer (što su neki njegovi protivnici, poneseni bez sumnje zvučnim asocijacijama, i zavišću, izgovarali, pa čak i pisali, kao Enfer, pakao) pokazao se, izgleda, suviše revnosnim, pa je uz Talmud počeo da spaljuje i druge knjige i ljude, izvan zvaničnog papskog kodeksa, te je jedno vreme bio izložen pritisku sveštenstva koje ga se žestoko pobojavalo i koje je delovalo po papskim, i Božjim, instrukcijama. Poznato je da je Žan Gij od Gvožda iz ove krvave borbe izišao kao pobednik i da je najveći deo njegovih protivnika dospeo na lomaču. Umro je, kažu, polulud, u svojoj monaškoj ćeliji, okružen knjigama i psima. (G. B. D., fusnota na str. 142)

Ako se na 1336. godinu doda ravno šest stotina godina, pojavljuju se tu neke jasne analogije, pa se i ime Žana Gija od Gvožđa lako može prevesti u od Čelika (Staljnyj). Tako dobijamo u toj fusnoti jednu malu portativnu istoriju staljinizma i jednu metaforičnu, no time ne manje preciznu (psihološki) biografiju J. V. Staljina.

Danilo Kiš

 

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čas anatomije (9) – Stvaralaštvo je mistifikacija [Tema: Kiš]

by admin time to read: 13 min
0