Čehov je bio pesnik beznađa [Tema: Čehov]

| September 15, 2018 | 0 Comments

Piše: Lav Šestov

Stvaralaštvo iz ničega – prvi dio

(A. P. Čehov)

Résigne-toi, mon cœur, dors ton sommeil de brute.*

Ch. Baudelaire

(* Predaj se srce moje; spavaj tupim snom zveri. – peti stih Bodlerove pesme „Čežnja za ništavilom“ („Le gout du néant“), iz Cvetova zla; prevod: Leon Kojen.)

 

I

Čehov je umro, i sada možemo govoriti o njemu otvorenije.Zbog toga što govoriti o stvaraocu znači otkrivati, rasvetljavati pritajenu „tendenciju“ u njegovim delima, a izvršiti takvu operaciju na živom čoveku i nije uvek dozvoljeno. Mora da je postojao neki razlog zbog kojeg se on krio i, podrazumeva se, ozbiljan razlog, važan razlog. Čini mi se da su mnogi to osećali i delom zbog toga do dana današnjeg mi nemamo pravu studiju o Čehovu. Analizirajući njegova dela, kritičari su se do ovog trenutka zadovoljavali opštim mestima i izlizanim frazama. Znali su, naravno, da je to ružno, ali to je ipak bolje nego da iznuđuju istinu od živog čoveka. Jedino je N. K. Mihajlovski pokušao da se približi izvoru Čehovljevog stvaralaštva i, kao što je poznato, preplašen, pa čak i sa gađenjem pobegao je od njega. Ovde je, ne treba smetnuti sa uma, pokojni kritičar mogao još jednom da se uveri u to da je teorija umetnosti radi umetnosti izmišljena. Svaki umetnik ima svoj određen cilj, svoj životni poziv kome se potpuno predaje.

Tendencija je mizerna onda kada sama pokušava da zameni talenat, da prikrije siromaštvo i odsustvo sadržaja, kada pozajmljuje od riznice ideja koje su prikladne u datom trenutku. „Ja branim ideale – iz čega proizlazi da svi treba da mi budu naklonjeni“ – u književnosti pretenzije ove vrste se čuju na svakom koraku i čuveni spor o slobodnoj umetnosti, izgleda, opstaje samo zahvaljujući dvojakom značenju reči „tendencija“ koje koriste suprotstavljeni. Jedni žele da misle kako plemenitost izabranog puta spasava pisca, drugi se boje da će ih tendencija utamničiti zarad ciljeva koji su im tuđi. Očigledno, obe strane su se bez potrebe nervirale: spremne ideje nikada neće osrednjem dati genijalnost i obratno, originalan pisac će po svaku cenu postaviti sebi svoj cilj. Čehov je bio čovek svog poziva, mada su neki kritičari govorili da je on bio žrec čiste umetnosti, pa su ga čak poredili sa lepršavom pticom.

Da bih odredio njegovu tendenciju u dve reči, reći ću: Čehov je bio pesnik beznađa. Uporno, potišteno, jednolično u toku skoro celog svog dvadesetpetogodišnjeg književnog stvaranja Čehov je samo jedno i radio: na ovaj ili onaj način ubijao je ljudske nade.

U tome je, po mom mišljenju, suština njegovog stvaralaštva. O tome se dosad nije mnogo govorilo, a razlozi su itekako ubedljivi, jer ono što je radio Čehov na običnom jeziku se naziva zločinom i mora se najstrože kazniti. Ali kako da kaznite talentovanog čoveka? Čak se ni Mihajlovski, koji je za života više puta bio primer neumoljive surovosti, nije usudio da digne ruku na Čehova. On je upozoravao čitaoce, ukazivao je na „jezivo svetlucanje“ koje je primetio u Čehovljevim očima. Ali dalje od toga nije išao, ogroman talenat Čehova je plenio rigoroznog i strogog kritičara. Možda je na relativno blagu presudu Mihajlovskog značajno uticalo i njegovo sopstveno mesto u književnosti. Trideset godina zaredom mlada generacija ga je slušala i njegova reč je bila zakon. Ali posle toga svima je dozlogrdilo da ponavljaju: Aristid je pravedan, Aristid je u pravu. Mlada generacija poželela je da živi i govori na svoj način i, na kraju krajeva, učitelj je postao žrtva ostrakizma. U literaturi postoji zabeležen isti običaj stanovnika Ognjene zemlje: mladi odrastaju, ubijaju i jedu roditelje. Mihajlovski se borio koliko je mogao, ali on nije više osećao čvrsto tlo ubeđenja koje nastaje kao saznanje svog prava. Kao da je osećao u sebi da su mladi u pravu – ne zbog toga, naravno, što znaju istinu, kakvu istinu mogu znati ekonomski materijalisti! – već zato što su oni mladi, što je život pred njima. Izlazeće sunce uvek jače sija od zalazećeg i preci treba da se dobrovoljno prepuste i mlađima budu gozba. Mihajlovski je, ponavljam, to osećao i to ga je, možda, lišavalo pređašnje nepokolebljivosti i nepomućenosti u rasuđivanju. Treba reći da on ni ranije, poput Gretine majke kod Getea, nije prihvatao bogate darove na koje je nailazio, a da se pre toga ne posavetuje sa svojim ispovednikom.

Čehovljev dar je takođe nosio svom ispovedniku i, očigledno, on je tamo bio doveden u sumnju i odbačen, a da ide protiv javnog mnjenja Mihajlovski više nije imao hrabrosti. Mlada generacija je cenila talenat Čehova, ogroman talenat, i bilo je očigledno da se ona njega neće odreći. Šta je preostalo Mihajlovskom? On je probao, kažem, da upozorava. Ali njega niko nije slušao i Čehov je postao jedan od omiljenijih ruskih pisaca. A između ostalog pravedni Aristid je i ovog puta bio u pravu, kao što je bio u pravu kad je upozoravao na Dostojevskog: Čehova sada nema, o tome već možemo govoriti. Uzmite pripovetke Čehova, svaku ponaosob ili, još bolje, sve zajedno – pogledajte njegove tvorevine. On kao da stalno sedi u zasedi, osmatrajući i vrebajući ljudske nade. I ne brinite za njega, jer nijednu neće propustiti, nijedna neće izbeći svoju sudbinu. Umetnost, nauka, ljubav, nadahnuće, ideali, budućnost – nabrojte sve te reči kojima je sadašnje i prošlo čovečanstvo težilo ili uveseljavalo sebe – dovoljno je bilo da ih Čehov dodirne i one u trenu izblede, uvenu i umru. I sam Čehov je na naše oči bledeo, venuo i umirao, u njemu nije umirala samo njegova velika umetnost; jednim dodirom, disanjem čak, pogledom je ubijao sve za šta žive i čime se ponose ljudi. Štaviše, u tom umeću je sve više napredovao i došao do virtuoznosti koja je bila nepoznata svim rivalima u evropskoj književnosti. On je za mene bez sumnje mnogo ispred Mopasana. Mopasanu je često bilo potrebno mnogo napora da savlada svoju žrtvu. Od Mopasana je žrtva često odlazila izgužvana i izlomljena, ali živa. U rukama Čehova sve je umiralo.

II

Treba podsetiti, mada to svi znaju, da u svojim prvim delima Čehov najmanje liči na Čehova, na pisca na koga smo navikli u njegovim poslednjim godinama. Mladi Čehov je veseo, bezbrižan pa čak pre liči na lepršavu pticu. Svoja dela on je štampao u humorističkim časopisima. Ali već 1888. i 1889. godine, kada je imao 27-28 godina, pojavila su se dva njegova dela: „Dosadna priča“ i drama Ivanov koja su udarila temelje  novog stvaralaštva. U njemu se, očigledno, dogodio neočekivan i nagli zaokret koji se u potpunosti odrazio i na njegova dela. Detaljnu biografiju Čehova još nemamo, a pošto ne postoje iscrpne biografije, verovatno je nikad nećemo ni imati – ja, u svakom slučaju, ne mogu nijednu takvu da navedem. Uobičajeno je da se u putopisu života priča o svemu osim o onome što bi bilo potrebno da se zna. Možda će nekada izaći na videlo svi najsitniji detalji o krojaču koji je Čehovu šio odelo, ali mi, najverovatnije, nikada nećemo saznati šta se dogodilo sa Čehovom u vremenu između dovršenja njegove pripovetke „Stepa“ i pojavljivanja prve drame. Ako želimo da saznamo, treba da se oslonimo na njegova dela i vlastitu slutnju.

Ivanova i „Dosadnu priču“ doživljavam kao dela koje su najviše prožeta autobiografskim. U njima skoro pa svaki red vrišti i teško je zamisliti da tako može ridati čovek koji samo posmatra tuđu nesreću. I vidi se da je tuga nova, neočekivana, kao da je pala sa neba. Ona postoji, nje će uvek biti, a šta s njom da radite – to se ne zna.

U Ivanovu glavni junak sebe poredi sa iskidanim radnikom. Mislim da nećemo pogrešiti ako ovo poređenje iskoristimo i za autora drame. Čehov se iskidao i tu nema sumnje. I iskidao se ne zbog tegobnog, teškog rada, nije ga veliki i nepodnošljiv podvig slomio, već običan, neprimetan slučaj: spotakao se i pao, okliznuo se. I to je besmislen, glup, skoro neprimećen slučaj, i nema starog Čehova, veselog i radosnog, nema smešnih priča za Budilnik, već je tu namršteni, namrgođeni čovek, „zločinac“ koji plaši svojim rečima čak i iskusne i prekaljene ljude.

Ukoliko želite da se lako rešite i Čehova i njegovog stvaralaštva, u našem jeziku postoje dve čarobne reči: „patološki“ i njen pobratim „nenormalni“. Pošto se Čehov iskidao, mi imamo potpuno zakonsko pravo, koje dozvoljavaju nauka i sve tradicije, da ga ne primećujemo, pogotovo ako je već preminuo i stoga ne može biti ozlojeđen zbog toga što smo ga zanemarili.

Tako je ukoliko želite da se otarasite Čehova. Ali ako takve želje ipak nema, reči „nenormalni“ i „patološki“ kod vas neće izazvati nikakav efekat. Vi ćete, možda, krenuti dalje i pokušati da u Čehovljevim doživljajima nađete merilo nepobitnih istina i preduslova za razumevanje. Trećeg puta nema, treba ili da poreknete Čehova ili da postanete njegov saučesnik.

U „Dosadnoj priči“ junak je stari profesor; u Ivanovu junak je mladi vlastelin. Mada je u obema pripovetkama ista tema. Profesor se iskidao i time je isključio sebe i iz prošlog života i od mogućnosti da igra ulogu u ljudskim životima; Ivanov se takođe iskidao i postao je suvišan, nepotreban čovek. Ako bi život bio tako udešen da istovremeno sa gubitkom zdravlja, snage i sposobnosti nastupa i smrt, onda stari profesor i mladi Ivanov ne bi opstali ni sat više. I slepac vidi da su obojica preživeli brodolom i nisu spremni za život. Ali iz nepoznatih razloga mudra priroda se nije pobrinula za takve podudarnosti: svuda naokolo čovek nastavlja da živi iako je u potpunosti izgubio sposobnost da pronalazi u životu ono u čemu smo navikli da vidimo njegovu suštinu i smisao. Još više zaprepašćujuće je to što propali čovek obično gubi sve osim sposobnosti da bude svestan i da oseća svoj položaj. Dešava se da se misaone sposobnosti u takvom trenutku izoštravaju, bivaju prijemčivije, rastu do nepojmljivih razmera. Često se osrednji, prosečan i običan čovek, koji se nađe u izuzetnim okolnostima kao Ivanov ili stari profesor, promeni tako da ga ne prepoznajete. U njemu se ispolje crte nadarenosti, talenta, pa čak genijalnosti. Niče je jednom postavio sledeće pitanje: da li magarac može biti tragičan? To pitanje je ostavio bez odgovora, ali umesto njega odgovor je dao grof Tolstoj u „Smrti Ivana Iljiča“. Ivan Iljič je, kao što se to vidi iz Tolstojevog opisa njegovog života, prikazan kao jednostavan i običan čovek, jedan u nizu onih koji idu svojim putem, izbegavajući sve teško i zahtevno, i jedino ga zanima spokojstvo i lagodno zemaljsko postojanje. I čim je zamirisala hladnoća tragedije, on se sav preporodio. Ivan Iljič i njegovi poslednji dani zadivljuju nas podjednako kao i istorija Sokrata ili Paskala.

Uzgred budi rečeno – i ja smatram da je to veoma važno – Tolstoj i njegova poslednja dela posebno su uticali na stvaralaštvo Čehova. To je važno imati u vidu, jer na taj način deo Čehovljeve „krivice“ pada na velikog pisca ruske zemlje. Pretpostavljam da bez „Smrti Ivana Iljiča“, ne bi bilo ni „Dosadne priče“, ni Ivanova, ni mnogih drugih upečatljivih Čehovljevih pripovedaka.

Ipak, to ne znači da je Čehov ijednu reč preuzeo od svog velikog prethodnika. Čehov je imao dovoljno svoje građe i u tom smislu pomoć mu nije bila potrebna. Ali manje je verovatno da bi se mladi pisac u potpunosti oslonio na sebe i svoj strah i izašao pred ljude sa onim idejama koje čine sadržaj „Dosadne priče“. Kada je pisao „Smrt Ivana Iljiča“, Tolstoj je za sobom imao Rat i mir, Anu Karenjinu i zavidnu reputaciju velikog umetnika. Sve mu je bilo dozvoljeno. Čehov je bio mlad čovek, nekoliko manjih priča ležalo je u njegovom književnom koferu i one su bile udomljene na stranicama periodičnih izdanja za koja se ne može reći da su bila poznata i imala veliki značaj. Da Tolstoj nije prokrčio put, da svojim primerom nije pokazao da je u književnosti dozvoljeno govoriti istinu, govoriti bilo šta, Čehov bi morao, možda još dugo, da se bori sa sobom pre nego što bi se odlučio na javnu ispovest, pa makar i u formi priča. A i posle Tolstoja kakvu je užasnu borbu sa javnim mnjenjem Čehov morao da izdrži! „Zašto on piše svoje strašne priče i drame?“ – pitali su se svi. – „Zašto pisac tako sistematično pronalazi za svoje junake situacije iz kojih izbavljenja za njih nema niti ga može biti? Kako da odgovorimo starom profesoru i njegovoj vaspitanici Kaći na njihovo neprestano jadikovanje?“ Odnosno, u suštini, imali bismo šta da kažemo: u književnosti od davnina postoji veliki i raznovrsan izvor različitih opštih ideja i pogleda na svet, metafizičkih I pozitivističkih, kojih se učitelji sete svaki put kada začuju zahtevne i nemirne ljudske glasove. Ali reč je o tome da se Čehov, kao pisac i obrazovan čovek, prethodno odrekao svih mogućih uteha, metafizičkih i pozitivističkih. Čak ni kod Tolstoja, koji ni sam nije cenio filozofske sisteme, vi ne možete pronaći takvo gađenje prema svakoj vrsti pogleda na svet i ideja, kao što je  to slučaj kod Čehova. On dobro zna da treba poštovati i ceniti poglede na svet; svoju nesposobnost da se prikloni onome što ceo obrazovani svet smatra da je svetinja on prihvata kao svoju manu.

On se čak svim snagama bori protiv pogleda na svet, ali bezuspešno.

Borba ne samo da nikuda ne vodi, već naprotiv, što duže Čehov živi, to vlast uzvišenih reči više slabi, bez obzira na sopstveni razum i svesnu volju. Na kraju, on se u potpunosti izoluje od svih vrsta ideja i čak gubi predstavu o uzročnoj vezi događaja u životu. To je najznačajnija i najoriginalnija crta njegovog stvaralaštva.

Unapred ću reći, u komediji Galeb, nasuprot svim književnim tradicijama, osnovna radnja se ne daje kroz logički razvoj strasti, niti je neizbežna veza između onog što je bilo pre i što sledi, već se pojavljuje goli i demonstrativni, ničim prikriveni slučaj. Dok čitamo dramu, ponekad se čini da su pred nama novine s velikim brojem faits divers (Događaja (lat.)) koji su nagomilani jedan na drugi bez ikakvog reda i ranije osmišljenog plana. Svuda i u svemu vlada apsolutistički slučaj koji ovoga puta drsko izaziva sva shvatanja sveta. U tome je, kažem, najveća Čehovljeva originalnost i, treba reći, izvor mučnih preživljavanja. On nije težio originalnosti, on je činio nadljudske napore da bude kao i svi drugi, ali od sudbine se ne može pobeći! Koliko se ljudi, pre svega među piscima, iz petnih žila trudi da ne liče na druge, a ipak se ne mogu osloboditi šablona. I, gle, Čehov je mimo svoje volje postao prepoznatljiv! Očigledno da se uslov za originalnost ne ogleda u spremnosti da po svaku cenu dajete neprijatne sudove. Najnovija i najsmelija misao može ispasti, a često i biva, površna i dosadna.

Da biste bili originalni ne treba da izmišljate misao, već da rodite delo, što je teže i bolnije. A pošto ljudi beže od muke i patnje, onda se ono što je stvarno i novo u čoveku često rađa protivno njegovoj volji.

Nastaviće se

Beogradski književni časopis, br. 46-47, 2017. godina 95

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čehov je bio pesnik beznađa [Tema: Čehov]

by admin time to read: 11 min
0