Čemu obrazovanje i nauka?

| July 30, 2014 | 0 Comments
Verbic

© Marko Somborac

Piše: Jovo Bakić

Danas se na obrazovanje i nauku u Srbiji najčešće gleda kao na mogućnost sticanja diploma i titula u cilju unapređenja životnih izgleda, ili kao na puki trošak državnog budžeta

Kada premijer Vučić kaže da hoće da gradi „modernu, normalnu i pristojnu zemlju“, treba mu verovati; ali kako misli da to ostvari ako za prosvetu i nauku izdvaja najmanje sredstava u Evropi? Ne stvaraju se, naime, uslovi za nastanak modernog, pristojnog i normalnog društva neometanom kapitalističkom eksploatacijom masovno neprosvećene, siromašne i jeftine radne snage. Naprotiv, tako se stvara periferni kapitalizam, opšta intelektualna, moralna i materijalna beda i jad, a to je od pristojnog i normalnog svetlosnim godinama udaljeno.

Danas se na obrazovanje i nauku u Srbiji najčešće gleda kao na robu, tj. mogućnost sticanja diploma i titula u cilju unapređenja životnih izgleda, kada se radi o pojedincima, ili kao na puki trošak državnog budžeta, neku vrstu nužnog zla, kad je u pitanju država. Uistinu, 0,3 odsto BDP-a, koliko se izdvaja za nauku u Srbiji, mnogo je manji iznos od onoga u Sloveniji ili Hrvatskoj (više od jedan odsto), a samo se s Albanijom možemo meriti u pogledu mizernih sredstava opredeljenih nauci. Iskustva razvijenih zemalja, posebno onih koje su se od nekada relativno siromašnih ubrzano razvijale (Finska, Irska), ukazuju da su, s jedne strane, društvena svest kako nauka i prosveta podižu kvalitet radne snage i, s druge strane, odlučnost države da ulaže u prosvetu i nauku omogućile ubrzani društveni razvoj.

Uopšte, obrazovanje humanih i zrelih ličnosti, intelektualno radoznalih, samostalnih a saradljivih, probuđenih stvaralačkih mogućnosti, jeste cilj koji je po sebi vredan. Da li je društvo „normalno i pristojno“ meri se prevashodno na osnovu veličine udela ličnosti koje su se približile optimalnom ostvarenju svojih od prirode datih mogućnosti. Što je broj takvih veći, društvo je razvijenije. Formalna merila, kakva su diplome univerziteta, mogu poslužiti kao jedna od približnih, ali nikako ne i kao apsolutna merila približenja ovome idealu. Otuda bi se sporni doktorati rektora jednog univerziteta, koji je ostavku dao, po sopstvenom priznanju, zato što su to od njega tražili šefovi vladajućih stranaka a ne zbog moralne obaveze da to učini; ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, čiji je mentor bio upravo pomenuti rektor, a kojem ni na kraj pameti nije da ponudi ostavku uprkos osnovanoj sumnji da je i inače u naučnom smislu vrlo rđavo napisani rad još i plagirao; doktora Malog, gradonačelnika Beograda na vodi, tog čardaka ni na nebu ni na zemlji, koji je, među ostalima, prepisivao i od doktora nauka iz Eritreje; te predsednika novobeogradske opštine Aleksandra Šapića, kojem nije bilo dovoljno što je legenda svetskog vaterpola, već je morao da prepisuje zarad sticanja titule „dr“; mogli posmatrati kao tužni simbol civilizacijskog sunovrata u kojem se nalazi današnja „pristojna i normalna“ Srbija.

Nije uteha ako se zna da su ovakve prakse raširene na prostoru bivšeg SSSR-a i čitavog bivšeg socijalističkog bloka, baš kao što nije uteha ni činjenica da je sličnih stvari bilo i u socijalističkoj Jugoslaviji. Treba se, primerice, setiti da su Univerziteti u Prištini, Skoplju, Nišu, služili, između ostalog, baš kao i fakulteti političkih nauka diljem SFRJ, i zato da se partijski kadrovi ne muče previše da u znoju lica svog stiču diplome i titule. Tako je Mira Marković stekla doktorat na temi „Sociološki aspekti obrazovanja za samoupravljanje“ na Univerzitetu u Nišu, a da u disertaciji nije navela nijednu bibliografsku jedinicu na stranom jeziku, iako je o samoupravljanju decenijama pisano u međunarodnim levičarskim krugovima. Osim toga, ona, baš kao ni dr Mića Jovanović, nije imala ni formalne uslove za pohađanje doktorskih studija, jer upisala ih je uprkos nedostatnog proseka s osnovnih studija i nezavršene magistrature. Danas beogradski stranački kadrovi nemaju potrebe za odlaskom u Kosovsku Mitrovicu ili u Niš, jer mogu sve završiti na pojedinim privatnim univerzitetima u Beogradu (nažalost, vidi se da i neki fakulteti na Univerzitetu u Beogradu spadaju u tu kategoriju).

Sve u svemu, nema „pristojne i normalne“ Srbije bez državne odluke da se u obrazovanje ličnosti (to nije isto što i „edukacija“ za neku veštinu, jer ovo potonje je tek delić obrazovanja) ulaže znatno više, da se ugled ali i odgovornost prosvetitelja znatno povisi (nije primereno da dekan kaže kako je u doktoratu gradonačelnika „bilo nepotpunog i neadekvatnog korišćenja literature“, jer to je tek eufemizam za plagiranje), da plagijatori, njihovi mentori i članovi komisija snose odgovarajuće posledice, te da se nauka smatra polugom društvenog razvoja. Da li je ministar Verbić pričao o ovome s predsednikom vlade?

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Jovo Bakić

objavljeno: 28.07.2014.

http://www.politika.rs/pogledi/Jovo-Bakic/Cemu-obrazovanje-i-nauka.sr.html

Tags: , , , ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čemu obrazovanje i nauka?

by admin time to read: 3 min
0