Četiri decenije Kišove Grobnice [Tema: Kiš]

| December 18, 2016 | 0 Comments

grobnicazabd

Piše: Jelena Pavlović

“Negde tokom februara – marta 1976, ako me sećanje ne vara, u svom stanu u Rue de Carros, u Bordou, u blaženoj samoći i dokolici, završio sam priču pod naslovom Grobnica za Borisa Davidoviča.

Sutradan, da, čini mi se to bejaše sutradan, ili kroz dva dana, još u zamahu stvaranja što ga pesnici zovu “nadahnućem”, reč koju smatram svetogrdnom, i koju bih najradije zamenio rečju koncentracija ili radost stvaranja (a to nije ništa drugo do prestanak idiosinkrazije i ironičnog odnosa prema svetu i umetnosti, prema samom sebi u krajnjem slučaju), dakle u tom stanju još prisutnog uzbuđenja i odsustva idiosinkrazije, ulazim u knjižaru Molat. Negde tamo gde se nalaze odvojene knjige o magiji i o okultnim naukama, kakve sad cvetaju u svetu kao uvek u doba dekadencije, nalazim dakle knjigu o inkviziciji i otkrivam u sadržaju, nasumce, povest o nekom Baruhu i shvatam, na brzinu, da je taj Baruh po nečemu rođeni brat Borisa Davidoviča.

Kao čovek koji odlaže čas naslade, intelektualne ili čulne, uzimam knjigu, stavljam je na stranu, prebiram po ostalim knjigama, polako, ali u nekoj vrsti groznice, u nekoj vrsti ozarenja, još pre nego što sam je čestito otvorio, još pre nego što sam shvatio da se u toj knjizi, u toj ispovesti u senci lomače, krije sledeća moja priča, razvijena metafora jedne ofucane istorijske (i političke) metafore i paralele. Odlazim sa knjigama kući, čitam ispovest Baruhovu i već znam šta ću i kako ću…”

Ovako je govorio Danilo Kiš, završivši svoju zbirku povezanih priča “Grobnica za Borisa Davidoviča”. Objavljena je tri meseca kasnije, u junu, 1976, pre 40 godina, i tada postala povod za jednu od najvećih polemika u istoriji srpske književnosti.

Te 1976. govorio je Josif Brodski za ovu knjigu da je “njen jedini srećan kraj u tome sto je objavljena”, nazivajući je “knjigom bez nade”. Ovo prvo postmodernističko delo ovdašnje književnosti uzburkalo je tadašnju književnu kritiku i podelilo čitalačku publiku na one koji su Kiša hvalili i one koji su ga smatrali plagijatorom. Kako kažu kritičari, ovom knjigom dirnuo je u osinjak jer je tada izneo istinu o kojoj nije bilo poželjno govoriti, izazvavši buru u jugoslovenskoj kritičkoj javnosti i istrpevši najteže optužbe i klevete. Kiš je pisao o nacionalizmu otvoreno i to mu nikada nije oprošteno u određenim krugovima.

„Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam holokaustom, nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam o tome pisao. A kada se o tome pedesetih, šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim koncentracionim logorima – gulazima – čije su postojanje francuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom. Danima i noćima sam o tome diskutovao. Iz te opsesije nastala je Grobnica za Borisa Davidoviča.“ Danilo Kiš.

Sa podnaslovom „Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“, “Grobnica za Borisa Davidoviča” zamišljena je u Bordou gde je Kiš 1973. i 1974. na univerzitetu predavao srpskohrvatski i gde su ga, kako je kasnije govorio, uplašili ideološki fanatizam i neznanje studenata, koji su ga nazivali fašistom i imperijalistom odbijajući da bilo šta čuju o Staljinovim logorima.  Kiš je smatrao svojom piščevom dužnošću da se, nakon svoje prve tri knjige u kojima je pisao o temama holokausta i nacističkih konclogora, književno pozabavi i temom sovjetskih logora, smatrajući ih podjednakim zlom.

Drugi podsticaj došao je od Horhea Luisa Borhesa, pisca kome se Kiš divio, ali čiji je naslov knjige Sveopšta istorija besčašća smatrao sramnim, jer je bila objavljena u vreme Hitlera i Staljina i bavila se sitnim dripcima i ubicama u Buenos Ajresu, a ne žrtvama ove dvojice. “Grobnica za Borisa Davidoviča” ipak koristi borhesovski metod, upotrebljavajući prave istorijske dokumente u konstruisanju priče.

„Moderna istorija stvorila je tako autentične vidove realnosti“, govorio je Kiš nakon što je knjiga objavljena, „da današnjem piscu ne ostaje ništa drugo nego da ih umetnički uobliči, da ih, ako treba, izmisli, to jest: da autentične datosti upotrebi kao sirov materijal i podari im, posredstvom imaginacije, novu formu.“

Kiš se poigrava istorijom i fikcijom svojom, mora se priznati, majstorskom ironijom, pa čitalac brzo stvori sliku sveta stradanja suprotstavljenog pojedinca. U “Grobnici” moć imaju kukavice i nitkovi, a Kiš tera da se zapitamo koje su zapravo njihove prave zasluge da se nađu na vrhu hijerarhijske lestvice.

U knjizi se iznosi biografija Borisa Davidoviča, zvanog Novski, ruskog Jevrejina, istorijskog lika i učesnika Oktobarske revolucije, koji je stradao u Staljinovim čistkama. U njoj se otvoreno govori o zločinima i brutalnosti dogmatskog komunizma, što je piscu u Jugoslaviji krajem sedamdesetih i stvorilo problem.

Napadi na staljinizam zapali su za oko i ruskom državniku Leonidu Brežnjevu koji se, prilikom jedne posete Jugoslaviji, požalio Titu na jednog antisovjetskog jugoslovenskog pisca, čime je zvanično i odobrena antikišovska kampanja.

Pokušao je Kiš da objašnjenje sporne knjige da u knjizi “Čas anatomije”, ali je i posle nje ostao neshvaćen i time kao da je potvrdio da kao pisac više voli „biti osporavan nego slavljen“. Poslednje godine proveo je u egzilu u Francuskoj. Iako je pred sam kraj izjavio da je jedino što ga istinski boli život, veoma ga je voleo. Na pitanje koja mu je neostvarena želja rekao je: „Da se obogatim.“ „Šta bi radio da zgrneš milione?“, pitali su ga. „Kako šta? Sedeo bih ispred „Kupole“ u Parizu, pio „kurvoazje“, pušio „goloaz“ i gledao kako svet prolazi. Ima li nešto bolje?“

Prema istraživanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, svaki treći građanin Srbije nije čuo za Kiša. Ohrabruje činjenica da je Kiš govorio da njegovi čitaoci liče na njega i da ih zato ima malo. Nije Kiš za svakog, niti je svako za Kiša, ali ne dozvolite sebi stapanje u ovu ružnu statistiku. Razbarušeni boemski genije, kako su ga nazivali, na ovo bi sigurno rekao: “Ne verujte u statistike, u cifre, u javne izjave: Stvarnost je ono što se ne vidi golim okom!”

Segui il carro e lascia dir le genti (Prati svoj put, a ljudi neka pričaju) citiraće Dantea Kiš u Savetima mladom piscu, a čini se da je mnogima baš Kišov put bio onaj koji je usmeravao.

Prvi put je, 1987. godine u pozorištu Dadov, izvedena predstava “Grobnica za Borisa Davidoviča”, u režiji Radivoja Andrića i Bobana Skrelića, a pre dve godine je odličnu adaptaciju ovog dela beogradska publika mogla da vidi u Bitefu, u režiji Ivice Buljana, čime je hrvatski reditelj, kažu, opravdao reputaciju nenadmašnog provokatora s obzirom na to da komad obiluje scenama eksplicitnog nasilja i seksa.

Kišov prozni tekst beskrajnih značenjskih dubina i gusto naslaganih vrednosnih slojeva nije dramatizovan, već je pušten na scenu skoro u svom doslovnom obliku, donoseći teme otpora prema represiji, revolucije i promene konzervativnih društvenih odnosa, sudbine individualizma, ali i njihovo metafizičko čitanje. Različiti glumci prikazuju revolucionara Borisa Davidoviča Novskog, pokazujući na taj način neuvatljivost njegovog identiteta, ali i neuhvatljivost istorije. Revolucija i revolucionarno delovanje nisu jednoznačni, niti konačni, već u ovoj predstavi oni imaju više lica i naličja. Vrlo važan segment ovog scenskog vulkana telesnosti jeste garažni rok  Borisa Vlastelice iz beogradske alternativne rok grupe „Repetitor”.

Već u prvim stihovima pesme “Filingranski pločnici” Džoni Štulić pomenuće “Grobnicu”.

“Ja sam kralj
sudbina je metresa
sa zastakljenim očima
upravo prelazi ulicu
ponekad je osjetim
na vrhovima prstiju
grobnica za Borisa, čovječe…”

Izjavio je jednom, da je čitavu tu ploču pisao pod snažnim utiskom Grobnice za Borisa Davidoviča. Mnogi su uvereni da je ovo bio vrhunac Azrinog stvaralaštva i njihov najbolji album. Kako kažu muzički kritičari, ploča zvuči opuštenija od ostalih, ali je u pitanju osmišljena manipulacija, sve emocije su ostavljene publici na raspolaganje, naizgled samo izveštavajući o situaciji – zapravo potpuno kišovski način. Džoni je u “Filingranskim pločnicima” očigledno poslušao još jedan Kišov savet verujući u to da njegov sonet vredi više od govora političara i prinčeva.

http://kaleidoskop-media.com/knji%C5%BEevnost/Danilo-Kis

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Četiri decenije Kišove Grobnice [Tema: Kiš]

by admin time to read: 6 min
0