Čim počnemo da želimo, padamo pod jurisdikciju Đavola [Tema: Sioran]

| September 2, 2016 | 0 Comments

CioranLiiceanufereastra

  1. Mudrac Montenj nije imao sledbenika; histerik Ruso još uvek pokreće narode. Volim samo one mislioce koji nisu nadahnuli ni jednog tribuna.
  2. Godine 1441., na saboru u Firenci, odlučeno je da pagani, Jevreji, jeretici i šizmatici nemaju nikakvog udela u “večnom životu” i da svi oni koji se pre svoje smrti ne preobrate u pravu religiji, idu pravo u pakao. Samo u vreme kad je Crkva propovedala ovakve ludorije, beše odisginska Crkva. Neka ustanova je živahna i snažna jedino dok odbacuje sve ono što nije ona. Na nesreću, isto stoji stvar i sa nekom nacijom ili nekim režimom.
  3. Neki ozbiljan i častan duh ne shvata, niti može išta da shvati, u istoriji. Za promenu, ona je izvanredno sposobna da obdari nasladama nekog pakosnog eruditu.
  4. Čudesna slast na pomisao da smo, kao ljudi, rođeni pod nesrećnom zvezdom i da će sve ono što smo preduzeli i što ćemo preduzeti biti praćeno malerom.
  5. Plotin se bio sprijateljio sa jednim rimskim senatorom, koji je oslobodio svoje robove, odrekao se imovine i jeo i spavao kod svojih prijatelja, s obzirom da više ništa nije posedovao. Sa “zvanične” tačke gledišta, on beše zabludeo, njegov primer mogao je da deluje uznemirujuće, što, uostalom, i beše slučaj: jedan svetac u Senatu… Njegovo prisustvo, sama mogućnost da se pojavi, kakav to beše signal! Horde više ne behu daleko…
  6. Čovek koji je potpuno pobedio egoizam, koji nije sačuvao ni najmanji njegov trag, ne može opstati duže od dvadeset i jednog dana, podučava se u jednoj modernoj školi vedantizma. Ni jedan zapadnjački moralista, makar i najcrnji, ne bi se usudio da ljudskoj prirodi prida toliko stravičnu, toliko otkrivalačku preciznost.
  7. Sve manje i manje se pozivamo na “napredak”, a sve više i više na “promenu”, a sve ono što se navodi radi ilustrovanja njenih prednosti predstavlja vrhunski simptom jedne neuporedive katastrofe.
  8. Samo u jednom trulom režimu može se disati – i dernjati se. Ali to nam pada na pamet tek pošto smo doprineli njegovom rušenju i kada smo još jedino u mogućnosti da žalimo za njim.
  9. Ono što nazivamo stvaralačkim instinktom samo je devijacija, izopačenje naše prirode: nismo došli na svet radi inovacija i prevrata, već da bismo uživali u prividu sopstvenog bivstvovanja, zatim polako likvidirali taj privid, a potom nečujno nestali.
  10. Asteci su imali pravo kad su verovali da je potrebno, radi umirenja bogova, ponuditi im svakog dana ljudske krvi, kako bi se sprečilo da se svemir stropošta i ponovo propadne u haos. Već odavno ne verujemo u bogove i više im ne nudimo žrtve. Svet je, i pored toga, i dalje ovde. Nema sumnje. Jedino što više nemamo priliku da saznamo zbog čega se nije odmah rasturio.
  11. Sve čemu težimo proizlazi iz potrebe za mučenjem. Traganje za izbavljenjem i samo je jedno mučenje, lukavije i bolje kamuflirano od svih ostalih.
  12. Ako je tačno da pomoću smrti opet postajemo ono što smo bili pre bivstvovanja, nije li bilo bolje da se držimo čiste mogućnosti i da odatle ne mrdamo? Kojeg će nam vraga taj kalauz, kad smo mogli zauvek ostati u neostvarenoj potpunosti?
  13. Kada mi moje telo ne dođe na zakazani sastanak, pitam se kako sa takvom strvinom da računam u borbi protiv otkazivanja organa…
  14. Antički bogovi su se sprdali sa ljudima, zavideli im, progonili ih, a po potrebi i lupili. S obzirom da jevanđeoski Bog beše manje džandrljiv i manje ljubomoran, smrtnici nemaju čak ni tu utehu da ga mogu optužiti za svoje nevolje. Ovde treba tražiti razlog što ne postoji ili je nemoguć neki hrišćanski Eshil. Ljubazni Bog je ubio tragediju. Za razliku od njega, Zevs je zaslužan za književnost.
  15. Otkad pamtim, spopada me ludilo odricanja. Samo, čega da se odreknem? Ako sam nekad toliko želeo da budem nešto, to je samo zato da bih imao zadovoljstvo da jednog dana mogu da kažem, kao Šarl V Justu: “Nisam više ništa”.
  16. Neka od Pisama iz Provincije iznova su pisana i do sedamnaest puta. Ostajemo zapanjeni što je Paskal mogao da troši toliko žara i vremena na jedno delo koje nam danas izgleda od minimalnog značaja. Svaka polemika sa ljudima je vremenski ograničena. U Mislima, prepirka se vodila sa Bogom. To nas se pomalo joši tiče.
  17. Sveti Serafim Sarovski punih petnaest godina proveo je u potpunom usamljeništvu, ne otvarajući nikom vrata svoje ćelije, čak ni vladiki koji bi s vremena na vreme posećivao njegov ermitaž. “Tišina”, govorio je on, “približava čoveka Bogu, a na zemlji ga čini sličnim anđelu”. Pritom je morao da doda da tišina nije nikad dublja nego kad smo nemoćni da se molimo…
  18. Moderni su izgubili smisao za sudbinu, a time i sklonost za kuknjavu. U pozorištu bi morali, kad prestane radnja, vaskrsnuti hor, a na sahranama narikače.
  19. Teskobnik se grabi za sve ono što može učvrstiti i podstaći njegovu providencijalnu boljku: hteti da ga od nje izlečimo znači poremetiti njegovu ravnotežu, s obzirom da je strepnja baza njegovog postojanja i napretka. Prepredeni ispovednik zna da je ona neophodna, da onaj ko ju je jednom upoznao ne može više bez nje. Budući da se ne usuđuje da obznanjuje njene blagodeti, služi se zaobilaznim putem i hvali grižu savesti, kao prihvaćen i uvažen oblik strepnje. Njegove mušterije jako su mu na tome zahvalne. Na taj način on uspeva da ih zadrži za sebe bez muke, dok se njegove laičke kolege koprcaju i ponižavaju da bi sačuvali svoje.
  20. Vi mi rekoste da smrt ne postoji. Slažem se, pod uslovom da smesta ustanovimo da ništa ne postoji. Prihvatiti realnost bilo čega, a istovremeno je ne priznati onome što izgleda tako očigledno stvarno, čista je nastranost.
  21. Kad počinimo glupost da nekome poverimo neku tajnu, jedini način da budemo sigurni da će je sačuvati za sebe jeste da ga odmah ubijemo.
  22. “Bolesti, svaka na svoj način, neke danju a neke noću, posećuju ljude donoseći patnju smrtnicima – u tišini, jer im je mudri Zevs oduzeo reč” (Hesiod). Na svu sreću, jer su patnje, i kad su neme, već dovoljno nepodnošljive. Šta bi tek bilo kad bi se razbrbljale? Možemo li zamisliti i jednu jedinu kako se oglašava! Umesto simptoma, proklamacije! Zevs je, makar jednom, pokazao delikatnost.

621.U epohama jalovosti, trebalo bi da se zamrznemo, da spavamo danima i noćima kako bi sačuvali svoje snage, umesto da ih traćimo na morenje i jarost.

  1. Diviti se možemo samo nekome ko je totalno neodgovoran. Kad čovek pogleda, divljenje nema nikakve veze sa poštovanjem.
  2. Prednost – koja nije zanemarujuća – od toga što smo previše mrzeli ljude jeste u tome što na kraju dospevamo dotle da ih podnosimo, zbog istrošenosti same te mržnje.
  3. Sklapam prozorske kapke i pružam se u pomrčini. Sve nerazgovetniji mrmor spoljnog sveta, rasplinjava se. Postojimo još samo ja i… u tome je “caka”. Isposnici su proveli svoj život: u dijalogu sa nečim što je bilo najskrivenije u njima. Što ne bih i ja mogao, sledeći njihov primer, da se posvetim toj vrhunskoj vežbi, kroz koju se sjedinjujemo sa dubinom svog sopstvenog bića! Važan je taj razgovor mene sa sobom, taj prelaz od jednog ka drugome, ali on ima vrednost jedino ako ga neprestano obnavljamo, na taj način da ja biva ukinuto resorbujući se u drugome, u njegovom suštinskom obliku.
  4. Čak i u blizini Boga čuje se nezadovoljno režanje, o čemu svedoči pobuna anđela, prva za koju znamo. Umesno je verovati da se ni na jednom nivou lestvice stvaranja sveta nikome ne oprašta njegova superiornost. Može se čak pojmiti i zavidljivi cvet.
  5. Vrline nemaju lice. Bezlične, apstraktne, konvencionalne, one se troše mnogo brže od poroka koji, nabijeni vitalnošću, sa godinama postaju sve određeniji i žešći.
  6. “Sve je ispunjeno bogom”, govorio je Tales u samo svitanje filosofije; na drugom kraju, na njenom zalasku do koga smo pristigli, možemo izjaviti – ne samo iz potrebe za simetrijom već iz poštovanja prema očiglednosti – da je “sve ispražnjeno od boga”.
  7. Bejah sam na tom groblju ponad sela, kad u njega uđe neka trudnica. Smesta izađoh odatle, da ne bih morao da budem u blizini te nositeljke leša niti da premišljam o kontrastu između jedne agresivne utrobe i potamnelih grobova, između jednog lažnog obećanja i svršetka svih obećanja.
  8. Po svemu sudeći, potreba za molitvom nema nikakve veze sa verom. Ona izvire iz jedne naročite utučenosti i trajaće koliko i ona, čak ako bi u to vreme bogovi i uspomena na njih već bili zauvek nestali.
  9. “Ni jedna reč ne može se nadati ničemu osim sopstvenog poraza” (Grigorije Palama). Jedna tako radikalna osuda svake literature mogla je doći samo od nekog mističara, od nekog profesionalca za Neiskazivo.
  10. U Antičko doba, rado se pribegavalo – naročito među filosofima – dragovoljnom gušenju tako što bi se zadržao dah sve dok ne usledi smrt. Taj, tako elegantan, i nadasve, praktičan metod da se okonča, u potpunosti je nestao i uopšte nije izvesno da bi jednog dana mogao da vaskrsne.
  11. Stalno nam govore: ideja sudbine, koja pretpostavlja promenu, istoriju, ne može se primeniti na neko nepokretno biće. Tako se ne može govoriti o “sudbini” Boga. Bez sumnje da ne može – u teoriji. Ali u praksi, jedino to i činimo, naročito u epohama kad se rastaču verovanja, kad je vera kolebljiva, kad izgleda da više ništa nije u stanju da prkosi vrenu, kad je i sam Bog uvučen u opšte raspadanje.
  12. Čim počnemo da želimo, padamo pod jurisdikciju Đavola.
  13. Život nije ništa; smrt je sve. Pa ipak, postoji nešto takvo kao što bi bila smrt, nezavisno od života. Upravo to odsustvo odvojene, autonomne stvarnosti, čini smrt sveopštom; ona nema svoju vlastitu oblast, već je sveprisutna, kao i sve drugo čemu nedostaje identitet, omeđenost i usmerenost: bestidni beskraj.
  14. Euforija. Nesposoban da sebi dočaram svoja uobičajena raspoloženja i misli koje se iz njih rađa-ju, gurnut nekom nepoznatom silom, likujem bez motiva i kažem sebi – to mora da je ono slavlje nepoznatog porekla koje treba da osećaju oni koji jure za poslovima i bore se, oni koji proizvode. Oni niti mogu niti hoće da misle na ono što ih poriče. Mislili bi kad iz toga ne bi proisticale i određene konsekvence, kao što beše slučaj sa mnom za vreme tog nezaboravnog dana.
  15. Čemu razvezati priču o nečemu što isključuje komentar? Neki objašnjen tekst nije više tekst. Neka ideja postoji zato da živimo s njom, a ne da je iskrivljujemo; da se borimo s njom, ne da opisujemo njene etape. Istorija filosofije je negacija filosofije.
  16. Poželevši da tačno saznam koje me sve stvari zamaraju, sa dosta ustezanja krenuh da sastavim njihov spisak: iako nekompletan, izgledao mi je tako dugačak i tako deprimirajući da poverovah kako je bolje da ga svedem na zamor po sebi; zavaravajuća formula koja, zahvaljujući svom filosofskom sastojku, može da oporavi okuženog.
  17. Razaranje i slom sintakse, pobeda dvosmislenosti i onog “približno”. Sve je to vrlo lepo. Probajte samo da sastavite svoj testament, pa ćete videti da li je upokojena strogost bila baš toliko dostojna preziranja.
  18. Aforizam? Vatra bez plamena- Jasno je da se na njoj niko neće ogrejati.
  19. Nikad se ne bih mogao uzdići do “neprekidne molitve”, kakvu su hvalili hezihasti, čak i kad bih izgubio razum. U pogledu milosrđa, poznati su mi samo njegovi izlivi, sumnjive preteranosti, a askeza me ne bi privukla ni na jedan čas kad u njoj ne bih našao sve ono što čini osobine lošeg sveštenika: nemarnost, proždrljivost, smisao za ojađenost, lakomost i gađenje prema svetu, cimanje između tragedije i zbrke, nadu u neko unutrašnje survavanje…

Emil Sioran

Prevod: Miodrag Šuput

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čim počnemo da želimo, padamo pod jurisdikciju Đavola [Tema: Sioran]

by admin time to read: 8 min
0