Čomski: Ko je vlasnik Zemlje?

| July 30, 2013 | 0 Comments

Uz velike tragedije na vidiku, posle kojih prete još veće katastrofe, možda je pogrešno i okrutno ukazivanje na druge mogućnosti koje, iako apstraktne i neizvesne, možda vode ka boljem svetu – i to u ne toliko dalekoj budućnosti.

Liban sam posetio nekoliko puta i prisustvovao trenucima velike nade i očaja, prožetih nepokolebljivom odlučnošću libanskog naroda da savlada sve teškoće i krene napred.

Prvi put sam posetio Liban – ako je to prava reč – tačno pre 60 godina. Jedne večeri, moja žena i ja smo šetali po severnoj Galileji u Izraelu, kada je iznenada naišao džip i iz njega nam neko viknuo da treba da se vratimo nazad – bili smo u pogrešnoj zemlji. Slučajno smo prešli granicu između Libana i Izraela, tada neobeleženu, a sada verovatno teško militarizovanu.

Nebitan događaj, ali sa važnom poukom: legitimnost državnih granica u najboljem slučaju je uslovna i privremena.

Većina granica je proizvoljno postavljena, nametnuta i održavana silom. Libansko-izraelska granica utvrđena je pre sto godina Sykes-Picot sporazumom, kojim je Otomansko carstvo podeljeno u skladu sa britanskim i francuskim imperijalnim interesima, uz ignorisanje logike terena i želja ljudi koji tamo žive. Ova granica je bila besmislena, tako da nije čudo što su je ljudi lako i nesvesno prelazili.

Skoro svi strašni sukobi koji danas besne po svetu u stvari su zaostaci imperijalnih zločina i povlačenja granica u svom interesu od strane velikih sila.

Paštuni na primer nikada nisu priznali Durand liniju koju su povukli Britanci kako bi razdvojili Pakistan od Avganistana, niti ju je ikada priznala ijedna avganistanska vlada. Interes današnjih imperijalnih sila je da se Paštuni koji prelaze ovu liniju označe kao „teroristi“ i da njihove kuće budu mete ubilačkih napada američkih bespilotnih letelica i specijalnih jedinica.

Malo je granica na svetu koje su bolje čuvane sofisticiranom tehnologijom i koje su predmet ostrašćenije retorike od one koja odvaja Meksiko od SAD, dve zemlje sa prijateljskim diplomatskim odnosima.

Reč je o granici koja je utvrđena posle američke vojne agresije u 19. veku, koja je ostala dosta otvorena – sve dok je 1994. Bil Klinton nije militarizovao pokretanjem operacije Čuvar kapije.

Pre toga ljudi su je redovno prelazili da bi posetili svoje rođake i prijatelje. Ova operacija je verovatno bila motivisana jednim drugim događajem iz iste godine – nametanjem Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA).

Klintonova administracija je dobro znala da meksički farmeri ne mogu da konkurišu visoko subvencionisanom američkom agro-biznisu, niti meksičke kompanije američkim multinacionalnim korporacijama, koje prema NAFTA propisima uživaju „nacionalni status“ u Meksiku. Sve to je neizbežno dovelo do velikog imigrantskog talasa iz Meksika u SAD.

Neke granice nestaju zajedno sa mržnjom i konfliktima koje simbolizuju i inspirišu. Najdramatičniji slučaj je Evropa. Ona je vekovima bila najbrutalniji region sveta, razdirana gnusnim i destruktivnim ratovima. Evropa je razvila tehnologiju i kulturu ratovanja koja joj je omogućila da pokori svet. Posle poslednjeg izliva neopisivog divljaštva, međusobno uništavanje je prestalo sa krajem Drugog svetskog rata.

Teoretičari ovakav ishod objašnjavaju tezom prema kojoj demokratske države ne ratuju međusobno. Ali možda su Evropljani samo shvatili da su do te mere razvili svoje razarajuće potencijale da bi im, ukoliko ponovo zaigraju svoju omiljenu igru, ona verovatno bila i poslednja.

Evropske integracije prate ozbiljni problemi, ali je to veliko pobošljanje u odnosu na ono što smo imali ranije.

Sličan ishod bi se mogao očekivati i na Bliskom istoku, regionu koji do nedavno i nije imao granice. I one opet nestaju, ali na grozne načine.

Siriju razdiru naizgled neizbežni sukobi, ali dugogodišnji dopisnik sa Bliskog istoka Patrik Kokburn, koji sada piše za Independent, predviđa da će sirijski požar i njegov regionalni uticaj označiti kraj Sykes-Picot sporazuma.

Sirijski građanski rat je ponovo pokrenuo šiitsko-sunitski sukob, jednu od najgorih posledica američko-britanske invazije na Irak pre 10 godina.

Kurdski regioni u Iraku i Siriji kreću se ka autonomiji i međusobnom povezivanju. Mnogi analitičari smatraju da ćemo pre dobiti kurdsku nego palestinsku državu.

Ako zahvaljujući međunarodnom konsenzusu Palestina ikada stekne nezavisnost, njene granice sa Izraelom će erodirati kao posledica svakodnevne poslovne i kulturne razmene, što je i ranije bivao slučaj u periodima relativnog mira.

Ovo bi mogao da bude korak ka bližim regionalnim integracijama i možda polaganom nestajanju veštačke granice koja deli Galileju između Izraela i Libana. Tako bi izletnici ponovo mogli da se slobodno šetaju tamo gde smo moja žena i ja šetali pre 60 godina.

Po meni, jedino ovakav razvoj događaja nudi realnu šansu za nekakvo rešenje teškog položaja palestinskih izbeglica, sada svedenog na još samo jednu izbegličku katastrofu u regionu, od kada su Irak i Sirija potonuli u haos.

Erozija granica i slični izazovi legitimnosti država naglašavaju ozbiljnost pitanja o tome ko je vlasnik Zemlje. Kome pripada atmosfera zagađivana gasovima staklene bašte koji su, kako smo saznali u maju, prešli još jedan opasan nivo?

Ili da to izgovorim u obliku pitanja koja ljudi postavljaju širom naše planete: A ko brani Zemlju? Ko zastupa prava prirode? Ko su branitelji tih opštih dobara, naše zajedničke imovine?

Činjenice da je Zemlji očajnički potrebna zaštita od predstojeće ekološke katastrofe sigurno je svesna svaka razumna i pismena osoba. Različite reakcije na tu krizu su svakako najneobičnije karakteristike trenutnog razvoja događaja.

U prvim odbrambenim redovima zaštite prirode nalaze se “divljaci”: domorodci i plemena, kao što su Prva nacija u Kanadi i Aboridžini u Australiji – ostaci naroda koji su preživeli imperijalne pohode. U prvim linijama napada su oni koji za sebe kažu da su najnapredniji i najcivilizovaniji: najbogatije i najmoćnije nacije.

Borba za ovo opšte dobro ima mnoge oblike. Ona se vodi i u Turskoj, na trgu Taksim, gde hrabri muškarci i žene brane jedan park od rušilačkih maljeva globalizacije, gentrifikacije i autokratske vlasti.

Branioci sa trga Taksim sada su na čelu globalne borbe za očuvanje opšteg dobra. Sa posvećenošću i odlučnošću treba da im se pridružimo, ako želimo da očuvamo nadu u pristojan opstanak čovečanstva u svetu bez granica. U pitanju je naša zajednička imovina, koju ćemo ili odbraniti ili izgubiti.

 
In These Times, 09.07.2013.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 18.07.2013.

 

 

 

 

 

 

Tags: , , , , ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čomski: Ko je vlasnik Zemlje?

by admin time to read: 4 min
0