Čim neko dopusti da se uhvati na izvesnost, ljubomoran je na vaša promenljiva mišljenja, na otpor prema dogmama i sloganima, na vašu blaženu nesposobnost da im se predate. Crveneći u potaji što pripada nekoj sekti ili stranci, posramljen što poseduje jednu istinu i što joj se pokorava, on neće biit kivan na svoje deklarisane neprijatelje, na one koji su posednici neke druge istine, nego na vas, na Ravnodušnog, krivog što ne sledi nijednu. Da bi ste utekli ropstvu u koje je on pao, tražite utočište u hiru ili neodređenosti? Sve će učiniti da vas u tome spreči, da vas primora na sužanjstvo a, ako je moguće, i istovetno njegovom.
Pojava je tako rasprostranjena da prevazilazi područje izvesnosti i zahvata područje ugleda i čuvenja. Književnost će, opravdano, pružiti mučnu ilustraciju. Koji pisac stekavši određenu slavu ne počne na kraju zbog nje da pati, da oseća nelagodnost što je poznat ili shvaćen, što ima publiku, ma koliko ona bila ograničena? Ljubomoran na svoje prijatelje koji bezbrižno uživaju u udobnosti skrovitosti, potrudiće se da ih iz nje izvuče, da poremeti njihov spokojan ponos, kako bi i oni doživeli muke i zebnje uspeha. Da to postigne bilo koje lukavstvo će mu izgledati opravdano. Otada će njihov život postati košmar. On im dodijava, podstiče da pišu i da se pokazuju, suprotstavlja se njihovoj težnji za tajnom slavom, najvišim snom nežnih i bezvoljnih. Pišite, objavljujte, ponavlja im jarosno, bestidno. Nesrećnici to i čine, ne sumnjajući šta ih čeka. Jedini on to zna. On vreba, hvali njihova stidljiva buncanja silovito i preterano, s toplinom besomučnika, pa da bi ih brže strovalio u bezdan aktuelnosti, otkriva ili izmišlja njihove obožavaoce i učenike, podstiče gomilu čitalaca, sveprisutnih i nevidljivih ubica, da ih prati. Posle izvršenog nedela, smiruje se i nestaje, zadovoljan prizorom svojih štićenika koje muče iste muke i isti stid kao i njega, stid i muke koje dobro sažima iskaz ne znam više kojeg pisca:“ Čovek bi mogao poludeti, pri samoj pomisli da je čitan“.
Emil Sioran
