Čovek kojem je uspelo nešto što nije nikome u ovoj zemlji: Milan Mladenović bi danas napunio 60 godina

| September 21, 2018 | 0 Comments

Milan je bio čovek kome je pošlo za rukom nešto što je i u svetu veoma retko: da ne odstupajući ni najmanje od sopstvenih ljudskih i umetničkih kriterijuma okupi oko sebe zapanjujuće veliki broj ljudi koji su ga poštovali, verovali mu i voleli ga. Takav odnos stvarnog kvaliteta i konkretne popularnosti kod nas nije zabeležen ni pre ni posle njega

Piše: Branko Rosić

 

“Jesen” je pesma i veliki hit sa prvog albuma grupe Katarina II koja će kasnije evoluirati u EKV. U jesen, 5. novembra 1994, preminuo je vođa ovog benda – Milan Mladenović.

Dok iščitavam savršenu retrospektivu karijere Milana Mladenovića iz knjige Aleksandra Žikića “Mesto u mećavi – priča o Milanu Mladenoviću”, u izdanju Lagune, koja predstavlja najsveobuhvatniju biografiju vođe EKV-a, javlja se ona jesenja melanhonlija i u njoj nema patetike. Ali okrznem simboliku. Preminuo je Veljko Kadijević, general JNA, vojske čiji je pripadnik bio i Milanov otac, što je bio pedigre i svih značajnih jugoslovenskih rokera (Bregović, Bele, Bajaga, Štulić…). Kadijević, general JNA, koji je pomogao Miloševiću i izveo tenkove na beogradske ulice u martu 1991. Sledeće godine, Milan Mladenović, sin oficira JNA, biće na prikolici civilnog kamiona na Trgu republike u akciji Rimtutituki, antiratnog benda koji će se truditi da tenkovi ne izađu na ulice i oranice SFRJ. Tada se videlo da smo bili u zabludi i da smo osamdesetih živeli u prividu da je Beograd nešto kao Njujork ili London.

Sve te antiratne misije i angažmani rokera bili su uzaludni. Milan je bio i na onom čuvenom koncertu u Sarajevu na kome se branila Jugoslavija, ali ubrzo tenkovi će glasnije zabrundati od maršalovih pojačala. Zato će i biti mračni poslednji albumi EKV s početka devedesetih, sve je zaudaralo na nesreću, na smrt. Zato godinama izbegavam blizinu EKV jer sam bio blizu čitave priče. Teško mi je da priznam da su vrednosti iz osamdesetih, kada su EKV, ali i ostali bendovi bili u amplitudi karijere, trajno pregažene. I “zemlja za nas i za svu našu decu”. To nije nostalgija. To je izveštaj, faktografija, kako god to nazvali. Obećavajuća sloboda i modernost osamdesetih u kojima su novinari engleskih muzičkih magazina poput NME stizali u Beograd da opišu novotalasnu scenu, nestala je u nepovrat. Sve je bila jedna velika zabluda. I bila je epidemija smrti te ekipe iz osamdesetih. Cela postava sa prvog albuma, osim gitariste Gagija, preminula je tokom devedesetih. Umirali su mnogi iz te novotalasne ekipe. Bilo je i onih koje je sve to prenerazilo pa su iz beogradskih, londonskih i njujorških klubova pobegli u srpske manastire, zamonašili se i priznali sebi da je sve bilo ludo i brzo i opasno.

Zato bežim od osamdesetih. Bežim od njih zbog devedesetih kada je ekipa odlazila u grob, emigraciju ili u manastir. Znam ortaka koji je pobegao sa Milanove sahrane i to tek što smo ušli na Novo groblje. Prepao se od tolikog naleta tuge. Ostao sam. I bio razvaljen od džointa (oh mladosti) koji je smotao ortak koji je pobegao. Tog novembra 1994. bilo je sumorno, ne samo zbog sahrane, već i zbog neba i onih ptica koje grakću i zarivaju kandže na mermerne nadgrobne ploče. Govorio je Peca Popović. Posle njega, ili je to bilo pre, govorio je čovek iz skupštine grada kojem sam zaboravio ime. Bilo je to više od desetak godina pre nego što će gradske vlasti dati ime platou ispred Doma omladine po Milanu Mladenoviću. I odmah posle sahrane, dok sam se spuštao onom stazicom ka izlazu iz groblja, video sam dve tinejdžerke kako sede na nekoj nadgobnoj ploči i zagrljene plaču. Već tada je bilo jasno da je mit o Milanu Mladenoviću sasvim izvestan. Možda su kasnije diplomirale na čoveku zbog koga su ridale na nadgrobnoj ploči tog sumornog novembarskog dana.

Izlazeći sa Novog groblja uhvatio sam razdrndani tramvaj u kome su putnici bili slika raspale zemlje i galopirajuće bede. Gunjevi, torbe-krmače, jad… Toliko se sve razlikovalo od veselih osamdesetih koje su bile zabluda i u kojima sam upoznao Milana Mladenovića. Bio je to 26. april 1980. u SKC-u. Svirali su ljubljanski Pankrti, a predgrupa je bila Limunovo drvo iz koje će, kroz nekoliko nedelja, nastati Šarlo akrobata. Pljuvali smo ih. Bili smo pankeri a jedan član benda imao je dugu kosu i bradu. Bio je to Gagi, danas jedini preostali živi član Milanovog benda sa prvog albuma. S brade mu se cedila pljuvačka pankera. Nedeljama nakon tog koncerta ušao sam u rutinu bežanja iz škole. Visio sam u SKC u kojem su vežbali Milan, Koja i VD-Šarlo akrobata. U tom podrumu SKC overavao sam polugođa. Posle nekoliko meseci izašao sam na binu pre Milana. Kao član Urbane gerile uštekovao sam kabl u pojačalo u koje će se kasnije uključiti i Milan i Koja. Bili su stariji, konkretniji, bolji…Onda je Milan došao u naš podrum da proveri da li smo spremni da sviramo pre njih u Zagrebu. Nije bilo ništa od toga. Morali smo da idemo u školu pod pretnjom izbacivanja.

Sve ovo su lični sentimenti prema čoveku koji je trajno obeležio modernu srpsku kulturu. U knjizi Aleksandra Žikića se prvi put rasvetljava čitavo hodočašće dečka iz novobeogradskih blokova koji je prešao reku i uspeo. Autor ove odlične biografije dešifruje ličnost Milana Mladenovića bez prve pomoći mitologije od koje su bolovali mnogi hroničari rok zvezda:

“Rekao bih da je Milan bio čovek kome je pošlo za rukom nešto što je i u svetu veoma retko, a u zemlji u kojoj smo živeli i živimo nije uspelo nikom drugom: da ne odstupajući ni najmanje od sopstvenih ljudskih i umetničkih kriterijuma okupi oko sebe zapanjujuće veliki broj ljudi koji su ga poštovali, verovali mu i voleli ga. Nijednog od tih ljudi ni u jednom trenutku nije izneverio. Sve što je radio nema, naravno, podjednaku vrednost – to je slučaj i sa bilo kojim drugim stvaraocem – ali njegova kreativna nepotkupljivost ne može biti dovedena u pitanje. Takav odnos stvarnog kvaliteta i konkretne popularnosti kod nas nije zabeležen ni pre ni posle njega”, opisuje Aleksandar Žikić vođu EKV.

Dok sedim sa autorom knjige pada mi na pamet i pitanje – da li poslednja faza EKV predstavlja opis raspada zemlje SFRJ? Dakle, kraj jedne idile kad smo mislili da su slušaoci EKV većina, a ispostavilo se da rat nije mogao da spreči ni Milan?

“Slušaoci EKV nisu bili malobrojni, ali ne treba se zavaravati da su oni ikada mogli biti većina u zemlji koja je bila i ostala sve samo ne ‘zemlja za nas’. S druge strane, nijedna druga takođe nije mogla biti ‘zemlja za nas’, pa samim tim ni za njega, iz čega bez mnogo umne patnje sledi zaključak da su se Milanov život i karijera – u čemu svakako nije bio usamljen – odvijali u potpuno paradoksalnom procepu između tih egzistencijalnih negacija. Kad niste ničiji, ostaje vam da budete svoji i da, u postojećim okolnostima, kakve god one bile, pružite najbolje što možete”, kaže pisac knjige “Mesto u mećavi – priča o Milanu Mladenoviću”.

U nastavku našeg razgovora Žikić kaže i da je idila, ili kako god da se to zvalo, bila proizvod manipulacije svešću i, delimično, mladosti.

“Potpuno sam uveren da je poslednja među dužnostima koje na ovom svetu imaju ljudi poput Milana da se troše sprečavajući stvari koje su izvan njihove moći. Njihova jedina dužnost je da kroz svoje stvaralaštvo, kao i ličnim primerom, pokazuju da su mogući i drugačiji, neuporedivo plemenitiji, modeli mišljenja, stvaranja, delovanja i življenja”, smatra Aleksandar Žikić koji u dodatku odgovora na moje pitanje poseže za citatom samog Mladenovića:

„To su aspekti u kojima se čovek nalazi suočen sa nekom nerešivom situacijom, koja ne zavisi od toga da li će on malo više, ili malo manje da se potrudi. Pesma ‘Dum Dum’ je prva na ploči i govori o borbi za vlast, o beskrupuloznosti ljudi koji se bore za vlast. Pesma ‘Siguran’ više liči na stav nekoga ko traži sigurnost u nekom zatvorenijem svetu. Kad postoje tako strašna dešavanja, ljudi se okreću najbližima: ženi, majci, devojci…nekom užem krugu ljudi. Okreću se stvaranju”, opisao je vođa EKV album “Dum Dum”.

Momčilo Rajin, rok kritičar, govorio je na tribini posvećenoj Milanu Mladenoviću a za Nedeljnik ovako opisuje frontmena EKV:

“Milan je uspevao, za razliku od mnogih na prostoru SFRJ, da u malo reči sažme jednu vrstu teskobe i strepnje koju je osećala generacija odrasla na panku i novom talasu u ondašnjoj Jugoslaviji u odnosu na dolazeće vreme. Kao da je bolje od drugih prepoznao da se priča sa tom zemljom i generacijom kojoj je pripadao neće slavno završiti već potpunom katastrofom. Nažalost to se uskoro i obistinilo, što ga čini jednim od najvećih tekstopisaca njegove generacije. Kad uzmemo i kako je to pretakao u muziku, dolazimo do zaključka da je EKV jedan od najznačajnijih bendova koji je delovao 80-ih i početkom 90-ih”, kaže Rajin.

Svi oni bliski bendu znaju za neverovatni Milanovu sposobnost da od nekih sasvim običnih instrumentala napravi veliku stvar. Kada se snimao album “Samo par godina za nas”, ljudi iz PGP RTS rekli su da fali hit. EKV je otišao u mali studio u jednom selu i snimio instrumental. Onda je Milan ostao sam u studiju i snimio vokal. To je bila pesma “Samo par godina za nas”, najveći hit benda sa tog albuma. Znao je i da od neupotrebljivog instrumentala napravi veliku pesmu. Istovremeno, kolektivni rad benda ostajao je u senci frontmena a upravo su mnoge stvari napravljene kao plod rada svih članova.

Jedna od tužnih stvari koje su obeležile EKV jesu i prerane smrti gotovo svih članova benda. O tome priča i Momčilo Rajin:

“EKV se ispostavio kao ukleta grupa. Ne pamtim u istoriji svetskog a kamoli domaćeg rokenrola da su ključni članovi u kratkom vremenu napustili ovaj svet. Ali kad bi pokušali da to prevedemo u vreme dok su radili zajedno, možda se radi i o nekakvoj sudbinskoj povezanosti i spremnosti da isporuče to što su isporučili i na način na koji to jesu. Mislim da su imali ideju konačnosti bivstvovanja možda više nego ostali koji su to radili u isto vreme”.

Poznato je da su mnogi studenti beogradskog Filozofskog fakulteta kao i FPN odabrali Milana kao temu svojih diplomskih radova. Beogradski plato a i mnoge ulice u bivšoj SFRJ nose Mladenovićevo ime. Zato upućujem pitanje Aleksandru Žikiću, piscu biografije frontmena EKV – da li istovremeno imamo oficijelno priznanje Milanu i celom domaćem rokenrolu, i s druge strane, njegovo smeštanje u istoriju jer rokenrol nije više bitna stvar u ovoj zemlji?

“Rokenrol nikada nije bio bitna stvar u ovoj, niti bilo kojoj drugoj zemlji i to mu je sačuvalo dušu. ‘Bitne’ stvari, iako ne moraju da budu lišene svake vrednosti, najčešće, ako ne uvek, pre svega služe establišmentu i, ponekad svojom voljom, a ponekad na prevaru, koriste se kao sredstva manipulacije svešću. Surogat rokenrola koji je služio i služi establišmentu bio je lišen upravo svog suštinskog elementa, a to je potpuna sloboda duha. Milan nije imao nikakve veze s tim. Potezi establišmenta kao što je imenovanje ulica, trgova, platoa i čega god još hoćete po ljudima kao Milan sjajan su primer puke forme u odsustvu sadržine. Ako zaista žele da pokažu uvažavanje i odaju počast Milanu i tom malom broju njemu sličnih, neka oni u čijim rukama je konkretna moć učine sve što mogu, a mogu mnogo, da se nivo opšte, ili barem šire zahtevnosti u kulturi, umetnosti i životu podigne do stepena koji će ljudima poput Milana omogućiti da deluju u uslovima kakve zaslužuju. Siguran sam da bi Milanu mnogo više od davanja njegovog imena nekoj ulici značilo da su ulice po kojima je i stvarno i simbolično hodao bile šire, čistije i sigurnije, ili da su to barem malo više postale tokom ovih dvadeset godina”.

Dušan Vesić, autor odličnog dokumentarca “EKV- Kao da je bilo nekad” za Nedeljnik povlači paralelu Dugmeta i EKV.

“Uvek sam mislio da su na jugoslovenskoj rock sceni postojala svega dva zaista velika i važna benda – Bijelo dugme i Ekatarina Velika. U vreme kada su postojala, ta dva benda bila su dve strane istog novčića. Na jednoj strani bili su oni koji su želeli da im život prođe u radosti, na drugoj su bili oni zabrinuti životom, oni koji su patili i oni koje je život boleo. Siguran sam da su i Bijelo dugme i Ekatarina Velika veći sada nego što su bili onda kada su postojali. Bijelo dugme, zato što nam je radost potrebnija nego ikad i biće nam sve potrebnija, a Ekatarina Velika zato što je onih koje život boli sve više i sve će ih više biti. Ima teoretičara koji tvrde da je Bregovićeva kultura pobedila, ali ja mislim da je možda samo tako izgledalo u nekom trenutku. Mene brine to da će na kraju ipak pobediti Ekatarina Velika”.

https://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/covek-kojem-je-uspelo-nesto-sto-nije-nikome-u-ovoj-zemlji-milan-mladenovic-bi-danas-napunio-60-godina

Tags: ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čovek kojem je uspelo nešto što nije nikome u ovoj zemlji: Milan Mladenović bi danas napunio 60 godina

by admin time to read: 9 min
0