Čovek koji je jeo smrt (3) [Tema: Pekić]

| July 11, 2014 | 0 Comments

guillotine-concorde
Čovek koji je jeo smrt (III deo)
Priča je štampana u knjizi Novi Jerusalim, Beograd, Nolit, 1988, © Borislav Pekić

Drhteći, prionuo je na posao. Predavao je Chaudetu presude kako ih je zavodio, kako im je zavrtnje, u pisarsko žargonu Kancelarije “rubrike s krivicama”, ispunjavao, a ne sve zajedno, kao što je obično činio, i ovaj ih je veštim potezima guščijeg pera pretvarao u spisak za egzekuciju.

Kad se građanin Vileté pojavio – ranije nego obično i nestrpljiviji nego obično – Chaudet je poslednje ime u spisak upisivao. Sudija ga bez reči zgrabi i istrča iz kancelarije. Popier i Chaudet se pogledaše s olakšanjem. Chaudet i znoj s čela obrisa. Popier to ne učini. Imao je sitno, mršavo telo koje nije ispuštalo vodu. Nije ispuštalo iako mu se ponekad činilo da je od nje i sačinjen. Da, osim vode, u sebi ništa drugo i nema.  Uveče, i potkrovlju Palate pravde odakle se Pariz mogao gledati a da se Revolucija ne vidi, odakle je sve imalo tamne, nepokretne, umirujuće obrise ravnodušnosti, pre nego što su mu sustanari na spavanje došli, sede na madrac, položen preko dasaka, i iz džepa izvuče ostatak ručka da ga pojede za večeru. Bio je uvijen u hartiju. Učini mu se poznatom. Ispravi je dlanom, jer beše zgužvana i sirom umašćena. Naže se nad sveću i pročita:

“U ime francuskog naroda…”

Reč beše o siromašnoj prelji, po imenu Germaine Chutier, koja je pred rodoljubivim svedocima izjavila da joj u životu najviše nedostaje le roi, kralj. Na sudu se branila tvrdnjom da je kazala le rouet, vreteno. Sud je stao na stanovište da je jednoj prelji kralj potrebniji od vretena i osudio je na smrt. Danas je trebalo da plati vernost kralju. Ali, umesto pod giljotinom, ležala je u slami Conciergerieje, duboko ispod svog nevoljnog spasioca, građanina Popiera, i spavala, sanjajući vreteno s kojim bi joj život bio bolji nego s kraljem.

Na vreme ču žagor u hodniku i hartiju strpa pod pokrivač. U sobu uđoše pisari Chaudet i Vernér. Vraćali su se iz Palais Royala. Bili su puni punča, devojačkih mirisa i priče. Robespierre je održao govor u Konventu. Nije spominjao imena. Govorio je o načelima. Možda će pisarnica ovih nekoliko dana imati i nešto mira. To je bilo mišljenje Chaudeta.

– Ne verujem – rekao je Vernér. – Govorio je i Vergniaud.
– Lepo je govorio.
– Suviše lepo.
– Šta misliš Popier?
Popier ni odgovorio. Mislili su da spava.

A spavala je prelja Germaine Chutier, u Conciergerieji, duboko pod njim. Popier nije spavao. Celu noć je probdeo da, skriven ispod pokrivača, presudu iscepa, pa je, komad po komad, pojede.

Tako je građanin Jean-Louis Popier, pisar Revolucionarnog tribunala, pojeo prvu smrt.

Pred zoru zaspa i usni giljotinu. Kako je nikad nije video, imađaše oblik golemog gvozdenog vretena. Kraj crnog kotura stajao je krvnik s kapuljačom preko glave. Kad se drvenim skalama na postament uspe, vide da to nije Sanson nego neka žena. Ona skide kukuljicu i on prepoznade Germaine Chutier, prelju koja je kralja pretpostavljala vretenu, iako ni nju nikad nije video. Na licu joj se ne opažaše ni zahvalnost, ni saučešće. Pruži prema njemu mršave, krvave, od prediva izbrazdane ruke.

Odnekud, umesto doboša, koji su potmulom lupom pratili sva pogubljenja, ču tanak, melodiozan zvuk frule. Pesma je bila vesela, pa i drska, malo je prizoru odgovarala.

Prenu se u znoju i umokri, ispustivši dosta vode koja ga je godinama u čvrstom stanju držala.
*****
1. Fructidora, 18. avgusta 1793. sedeo je za stolom i u Protokolu crnim mastilo izvlačio rubrike koje će ispuniti idućeg meseca. Nije mislio o onome što je juče učinio. Bio je to jedini način da preživi strah i zadrži nešto vode u sebi. Ali kad mu oko podne donesoše današnje presude, već prvo ime, valjda što je i to bila žena, izazva u njemu sliku Germaine Chutier.

Prelja je sedela na slamom zastrtom kamenom podu Conciergerieje i po ko zna koji put nekolicini poslednjih plemića objašnjavala svoj slučaj. Nije rekla le roi! Rekla je le rouet! Trebalo joj je vreteno! Nije trebala kralja! Šta će, kojeg vraga, njoj kralj? Od njega nije mogla živeti. Od vretena može. I zato ga je od Revolucije očekivala. Vreteno, a ne kralja! A evo šta je dobila! Zar je zato drala grlo na galerijama Konventa, tražeći smrt za Louisa Capeta, koga su neprijatelji naroda hteli da spasu, koji i njoj nisu davali njeno vreteno!

Oseti radost, jaču od straha, što je za tu sliku odgovorna njegova nepažnja.

Kojim je putevima tog letnjeg dana išla Popierova misao da od nepažnje, što ga ispunjavaše grozom ali i zadovoljstvom, uz obilno znojenje i povremeno mokrenje, stigne do čina milosrđa, u kome će se groza, strah, zadovoljstvo, čulna sreća, pa i sva njegova pražnjenja izmešati u bunilo, niko ne zna. Niti je vodio dnevnik, niti je to iko od njegovih usmenih biografa pokušao da utvrdi. Njima, uostalom, ovakve bizarne rekonstrukcije nisu bile potrebne. Za njih je Jean-Louis Popier bio neprijatelj Revolucije još od njenog početka.

U poslednjim verzijama pisarevog života, kada je homeridska mašta izvitoperila ili potpuno izbrisala iz njih i ono malo verodostojnih činjenica, u tančine se opisuje kako je, 1792, o Septembarskom pokolju, spasavao ljude, najpre iz La Force, a potom, kako je priča u zamahu dobijala, i iz drugih tamnica – Châtelet, Salpêtrière i Conciergerieje. U tim apokrifima nije bilo nikakvog razvoja, pogotovu neočekivanosti što prate činove na granici sumanutosti.

Sve su, dakle, pretpostavke, dozvoljene, ma koja da će poterati priču dalje.

Možemo reći da ga je utvara Germaine Chutier, pavši preko imane žene bez lika koja će danas umreti, na čudesno delo pobudila. Mogao se u njemu prenuti osećaj samilosti, uspavan sporednošću, pa i nevinošću svog udela u mehanizmu Terora. možda je i inata bilo, prkosa anonimnog i nedužnog prema sudbini koja ga čini saučesnikom giljotine, suizvršiocem činova o kojima su odluke donosili drugi.

Mi ne znamo kakva su bila Popierova verska osećanja, da li ih je uopšte gajio, pa tim putem, koji bi olakšao razumevanje njegovog postupka, ne smemo ići. Još manje pretpostaviti da je čitao Jean-Jacquesa Rousseaua i od njega saznao kako su ljudi po prirodi dobri, nesposobni da smisle giljotinu, a zlim ih čini i giljotine izmišlja rđav način života kojim su prinuđeni da žive.

Sve su pretpostavke dozvoljene, nijedna dovoljna da objasni kako se neugledan pisarčić, u crnom pohabanom žaketu, sedeći u predvorju Strašnog Suda Revolucije, okružen podozrenjem, nepoverenjem, sumnjom, strahom – nerazdvojnim pratiljama opšte revolucionarne budnosti – i sam od zebnje obuzet, usudio da ždere njegove presude, samovlasno da opoziva i suverenu volju naroda, i prirodan tok revolucionarne pravde, i odluke jačih i mudrijih od sebe.

A to je slika koju pokušavam čitaocu da dočaram.

Avgustovsko sunce pisarnicu čini jasnom do providnosti. Svi su u košuljama, osim građanina Popiera. On je u crnom žaketu. Kaput će sakriti ukradenu presudu. Znoji se, avaj, više nego što i kaput na žezi zahteva. Stalno u nužnik trči. I ranije je osećao vodu u sebi, ali ni pomislio nije da je ovoliko ima. Na sreću, ni najspretniji žbiri Odbora javne bezbednosti ne mogu razlikovati znoj od vrućine i onaj od straha. (Napredne naučne teorije spontanih refleksa u policiji još nisu u modi.)

Svi su vrlo zaposleni. Spolja se čuje žamor naroda koji se okuplja ispred gvozdene balustrade Palate pravde da dočeka taljige sa osuđenicima. Iako je zasedanje završeno, iz sudnice dopiru mukli glasovi. Upravo je istrčao sudija Paleter, koji u presudi na Popierovom stolu hoće nešto da proveri – ta je, srećom, još tu! – ušao je nakratko i Fouquier-Tinville, i on je nešto hteo, Popier nije sposoban da razabere šta Državni tužilac traži, nekoliko je znojavih Nacionalnih gardista galameći minulo sobom, a video je i bledo, napeto lice Barérea iz Odbora javnog spasa, i sve se to zbiva u isto vreme, u košmarnom polusnu, nerazumljivom prepletu nejasnih slika, haosu suparničkih osećanja, tako da i ne zna kako mu se presuda žene, što je iz dubine tamnice, kao iz močvare pamćenja, izvukla prelju Germaine, već zgužvana našla u ruci, a ruka pod kaputom.

Natrag se nije smelo. Nikom ne bi uspeo da objasni bedno stanje presude. A u džep je gurnuti nije se usuđivao. Vršeni su iznenadni pretresi. Vidljivog povoda nije bilo. Nikad nije nađeno nešto čemu ovde nije mesto, niti je nedostajalo išta od onog što je ovde moralo biti. Povod je bio u revolucionarnoj budnosti, a njeni su putevi nedokučivi.

Desnom rukom zavodeći presude u Protokol. Popier je levom od ukradene otkidao parče po parče, smotreno parčad u usta trpao i, pošto bi ih pod jezikom ovlažio, gutao ih je, pa ruku pod kaput po nov zalogaj vraćao.

Tako je građanin Jean-Louis Popier, pisar Revolucionarnog tribunala Velike francuske revolucije, pojeo i drugu smrt.

I prvu svojom voljom.

Papir ne beše neukusan kao sinoćnji, mastilo ga nije teralo na povraćanje. Obe tvari imale su sada sladak ukus njegove volje.

Nastaviće se

 

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čovek koji je jeo smrt (3) [Tema: Pekić]

by admin time to read: 7 min
0