Čovek sa ružičastog ugla [Tema: Borhes]

| September 25, 2017 | 0 Comments

Za Enrikea Amorima

Pa gde meni nađoše da pričaju o pokojnom Fransisku Realu. Ja sam ga upoznao i pritom ovo nisu bili njegovi krajevi, on se muvao tamo gore, na severu, tamo de su laguna Gvadalupe i Baterija. Pričo sam s njim jedno triput najviše i to sve iste noći, al tu noć nikad neću da zaboravim, jer posle je Luhanera, iz čista mira, došla u moj kućerak da spava, a Rosendo Huares je otišo iz Potoka da se više ne vrati. Znam ja, nemate vi tog ikskustva da prepoznate ime, al Rosendo Huares, zvani Ubod, bio je jedan od glavnih tipova u Vilji Santa Rosa. Momak je bio čuven po nožu, jedan od ljudi dona Nikolasa Paredesa, a ovaj je, opet, bio jedan od Morelovih ljudi. Znao je da dođe u kupleraj sav ulickan, na vrancu, sa ukrasima od srebra; i ljudi i psi su ga poštovali, a i cure bogami; svi su znali da ima na duši dva mrtvaka, nosio je visok šešir uskog oboda na masnoj kosi; htela ga sreća, štono kažu.

Mi, momci iz Vilje, imitirali smo ga čak i kako pljuje. Pa, ipak, jedno veče nam je pokazalo Rosendovo pravo lice. Zvuči neverovatno, al’ priča o toj strašno čudnoj noći počela je drskom kočijom crvenih točkova, krcatom ljudima, koja se sva tresla kroz te ulice od stvrdnutog blata, između ciglana i pustih terena, a dvojica u crnom, udri u gitaru, da ogluviš, onaj sa kočijaškog mesta šiba raspuštene pse koji se ispreče ispred vranca, a u sredini jedan čutljivi u ponču, to je bio onaj Stočar o kojem se toliko priča, krenuo čovek da se bije i ubije. Noć je bila sveza, prava milina; dvojica su sedela na spuštenom krovu k’o da su na korz’u, a ne u toj pustari. To je bilo prvo od svega što se desilo, al’ mi smo to tek posle saznali. Mi, momci, rano smo otišli u Hulijin salon, jedan plekani magacin između puta za Gaunu i Maldonada. Taj lokal se vid’o iz daljine zbog svetla koje je bacao sramni fenjer, a i zbog gužve. Huliji koža jeste bila tamna, al’ je ona bila jako svesna i formalna, pa su tamo bili i muzikanti, i dobro piće, i izdržljivo žensko društvo za igranku. Ali Luhanera, ona je bila Rosendova žena, nadaleko ih je sve prešišala.

Umrla je, gospodine, i jeste da ima godina da i ne pomislim na nju, ali valjalo ju je videti u njeno vreme, s onim očima. Nisi mogao da spavaš kad je vidiš.

Rakija, milonga, ženske, neka dobroćudna psovka iz Rosendovih usta, potapše me po ramenu k’o sve ostale, al’ sam ja hteo to da osećam k’o prijateljstvo: nisam mog’o da budem srećniji. Igr’o sam s jednom curom koja me je pratila k’o da mi čita misli. Tango nam je radio staje ‘teo: i nosio nas, i gubio nas, i usmeravao nas, i opet nas nalazio. Tako su se muškarci zabavljali, k’o u nekom snu, kad mi se odjednom učinilo da je muzika postala jača, a to se, u stvari, sa njom mešala ona od gitarista sa kočije, sve bliža. Posle je vetar što je donosio dunuo na drugu stranu, pa sam se vratio svom telu i telu partnerkę i razgovorima uz igru. Malo posle, neko je autoritativno zalupao na vrata, čuo se udarac pa glas. Odmah zatim opšta tišina, snažan udarac prsima u vrata i čovek je bio unutra.

Ličio je na svoj glas.

Za nas to još nije bio Fransisko Real, ali jeste jedan visok, krupan tip, skroz obučen u crno, sa nekim šalom, ‘nako smeđim, prebačenim preko ramena. Sećam se da je imao indijanske, oštre crte lica.

Udarilo me jedno krilo od vrata kad su se otvorila. Sav ošamučen, krenuh na njega i zamahnuh levicom na njegovu facu dok sam desnom vadio oštar nož koji sam nosio u brusni prsluka, pored leve miške. Nije mi dugo potrajao napad. Čovek je, da se održi na nogama, ispružio ruke i odmak’o me u stranu, k’o da sklanja nešto što mu smeta. Ostao sam presamićen iza njega, još uvek sa rukom na beskorisnom oružju ispod sakoa. Produžio je k’o da ništa nije bilo. Produžio je, uvek malo viši od bilo koga od ljudi koje je sklanjao u stranu, stalno k’o da nikog ne vidi. Oni prvi – sve sami žabari, zinuli pa gledaju – brzo se otvoriše k’o lepeza. Stvar nije potrajala. U sledećoj gomili već ga je čekao Englez i spremno ga raspalio nožem, onako pljoštimice, pre nego što je na ramenu osetio strančevu ruku. A čim su videli kako ga je raspalio, svi su se o’ma’ bacili na njega.

Lokal je iš’o mnogo metara u dubinu i gonili su ga k’o pseto, gotovo s kraja na kraj, gurali grudima, zviždali, pljuvali. Prvo su ga udarali šakama, a posle, kad su videli da se i ne brani od udaraca, samo su ga šamarali što dlanovima što bezopasnim resama šalova, kao da mu se rugaju. I kao da ga čuvaju za Rosenda, koji se nije ni pomerio od zida u dnu ‘de je naslonjen leđima ćutao. Vukao je brze dimove cigarete, k’o da već shvata ono što smo i mi posle jasno videli. Stočara su gurnuli prema njemu, čvrstog i krvavog, sa onim vetrom od podrugljive svetine iza njega. Izviždan, istučen, ispljuvan, progovorio je tek kada se suočio sa Rosendom. Onda ga je pogledao, prešao je podlakticom preko lica i rekao ovo:

  • Ja sam Fransisko Real, čovek sa severa. Ja sam Fransisko Real koga zovu Stočar. Pustio sam ove nesrećnike da na mene dignu ruku jer tražim pravog čoveka. Neka laparala pričaju da u ovoj zabiti ima jedan što kao dobro barata nožem i kao gadan je tip, a zovu ga Ubod. ‘Oću da ga nađem da meni, koji nisam niko i ništa, pokaže šta je hrabar i naočit čovek.

Rekao je to i nije skidao oka sa njega. Sada mu je u desnoj ruci blistao veliki nož koji je sto posto nosio u rukavu.

Oni okolo što su ga gurali sad su se udaljavali i svi smo u velikoj tišini gledali u njih dvojicu. Čak je i faca slepog meleza koji je svirao violinu bila okrenuta na tu stranu.

Tada sam čuo neko muvanje i u dovratku video šest–sedam ljudi koji su sigurno bili Stočareva banda. Najstariji među njima, što je izgledo k’o seljak, preplanuo, prosedih brkova, krenuo je napred, a onda stao k’o da ga je zaslepiło toliko ženskih i toliko svetla i s poštovanjem je skinuo šešir. Oni drugi su osmatrali, spremni da uniđu da seku, ako igra bude prljava.

Šta je u međuvremenu bilo Rosendu kad nije izgazio tog pauna? I dalje je cutao i nije podizao pogled. Ne znam da je cigaru ispljunuo il mu se sama odvojila od lica. Najzad je uspeo da izgovori par reči, al’ tako tiho da do nas, u drugom kraju sale, to sto je rekao nije došlo. Fransisko Real ga je ponovo izazvao, on opet ništa. Onda je najmlađi od pridošlica zviznuo. Luhanera ga je prezrivo pogledala i sa pramenom kose na leđima progurala se između muškaraca i cura, otišla do svog čoveka, stavila mu ruku u grudi, izvadila mu goli nož i dala mu ga uz ove reči:

  • Rosendo, mislim da će ti biti potreban.

Blizu tavanice bio je neki izduženi prozor koji je gledao na potok. Rosendo je obema rukama primio nož i gledao ga kao da ga ne prepoznaje. Odjednom je zamahnuo, bacio nož pravo kroz prozor i ovaj se izgubio napolju, u Maldonadu. Ja sam osetio neku hladnu jezu.

  • Samo iz odvratnosti neću da te isečem – rekao je ovaj drugi i podigao ruku da ga kazni. Onda se Luhanera privila uz njega, stavila mu ruke oko vrata, pogledala ga onim svojim očima i besno mu rekla:

  • Ma, pusti ovog što se pravio da je muško.

Fransisko Real je načas ostao zbunjen, a onda je zagrlio kao da je grli zauvek i doviknuo muzičarima da krenu sa tangom i milongom, a nama, okupljenima, da igramo. Milonga se k’o požar raširila s kraja na kraj sale.

Real je igrao vrlo ozbiljno, ali ju je pribio tesno uza sebe, sad kada je stvar bila u njegovim rukama. Stigli su do vrata i on povika:

-Prolaz gospodo, prispavalo joj se!

To je rekao i izišli su obraz uz obraz, kao u zanosu tanga, kao da ih je tango odneo.

Mora da sam pocrveneo od stida. Napravio sam par krugova sa nekom ženom i naglo je ostavio. Slagao sam da je zbog vrućine i gužve i probijao sam se duž zida sve dok nisam izišao. Lepa noć, samo za koga? Za uglom je bila kočija sa dve uspravne gitare na sedištu, k’o da su ljudi.

Iznervir’o sam se što su ih tek tako ostavili, k’o da nismo ni gitari dorasli. Pobesneo sam od ideje da nismo niko i ništa. Zgrabio sam karanfil iza uveta, bacio ga u baru i ostao tako da ga gledam i ni na šta više da ne mislim.

Hteo sam da već jednom bude sutra, da iziđem iz ove noći.

Neko me tada munu laktom i to mi je skoro došlo k’o olakšanje. To je bio Rosendo koji se sam šunjao odlazeći iz kraja.

  • Ti stalno moraš da smetaš, budalo jedna – brecnuo se u prolazu, ne znam da l’ da sebi da oduška il’ tek onako. Pošao je u najmračniju stranu, prema Maldonadu; nisam ga nikada više video.

Ja sam ost’o da gledam sve ono što gledam celog života – nebo do besvesti, potok koji se zainatio tamo dole, uspavani konj, zemljane ulice, ciglane – i pomislio sam da sam samo još jedna biljka na ovim obalama, porast’o između korova i kostiju. Šta je moglo da iziđe iz ovog đubreta nego mi, galamdžije, ali mekani kad zagusti, puka priča i koškanje i ništa više. Onda sam osetio da nije tako, da što je kraj izmučeniji, važnije je biti pravo muško đubre? Milonga da te izludi, po kućama haos, a vetar je donosio miris cveta kozje krvi. Lepa noć, al’ džabe. Zvezda je bilo toliko da ti se zavrti u glavi kad ih gledaš, sve jedne preko drugih. Ja sam se ubeđiv’o da ta stvar sa mnom nema nikakve veze, ali Rosendov kukavičluk i strančeva nepodnošljiva hrabrost nisu mi izlazili iz glave.

Taj visoki čovek je uspeo i ženu da nabavi za ovu noć. Za ovu i za mnoge druge, pomislio sam, a možda i za sve, jer Luhanera nije bilo ko. Sam Bog zna ‘de su otišli. Nisu mogli mnogo daleko da budu. Možda su se već bacili na posao u nekom jarku.

Kad sam uspeo da se vratim, igranka je i dalje trajala k’o da ništa nije bilo.

Sav skupljen, k’o da me nema, kroz gužvu sam nejasno video da su neki od naših zbrisali i da su severnjaci igrali tango ko svi ostali. Nije bilo ni guranja laktovima ni sukoba, ali su vladali podozrivost i pristojnost. Muzika k’o da je uspavljivala, žene koje su igrale tango sa tim severnjacima nisu progovarale ni reči.

Ja sam nešto očekivao, ali ne i ono što se desilo.

Čuli smo da neka žena napolju plače, a zatim glas koji smo poznavali, ali miran, skoro suviše miran, k’o da više nije ničiji. Govorio joj je:

  • Uđi, ćero – a onda novi plač. Posle toga glas, kao da je na ivici strpljenja.

  • Otvaraj kad ti kažem, otvaraj bednice, otvaraj kučko!

  • Tad se drhtava vrata otvoriše i uđe Luhanera, sama.

Ušla je poslušno, k’o da je neko gurnuo.

  • To je šalje neki duh – rekao je Englez.

  • Mrtvac, prijatelju – rekao je onda Stočar. Lice mu je bilo k’o da je pijan. Uš’o je, svi smo mu, kao i ranije, napravili prolaz, a on se, onako visok, nikog ne videvši, posle par nesigurnih koraka, odjednom sruši na zemlju kao proštac. Jedan od onih što su došli s njim polegao ga je na leđa i podmetnuo mu pončo pod glavu. Na rukama mu je ostala krv. Onda smo videli da je imo veliku ranu na grudima; krv mu je liptala i u crno bojila crvenu maramu koju ranije nisam vid’o jer ju je sakrivao šal. Neka žena k’o prvu pomoć donese rakiju i par vrelih krpa. On nije bio u stanju da bilo šta objašnjava. Luhanera ga je gledala kao izgubljena, ruke su joj visile. Svi su se zgledali i ona je, najzad, progovorila. Rekla je da su ona i Stočar, kad su izišli, krenuli u polje i da je tu naišao neki nepoznat čovek i kao pomahnitao ga zvao da se biju i ovako ga ubo i da se kune da ne zna ko je to bio i da nije Rosendo. Ko da joj veruje?

Čovek pred našim nogama je umirao. Pomislio sam da onome koji gaje sredio ruka nije zadrhtala. Ali čovek je bio tvrd. Kad je pao, Hulija je baš dolivala vodu u mate i mate je napravio ceo krug i vratio se u moju ruku pre nego što je on umro. Kada više nije mogao, polako je rekao. „Pokrijte mi lice”. Ostao mu je samo ponos i nije hteo da dozvoli da radoznalci posmatraju njegovu agoniju.

Neko mu je stavio na lice visoki šešir. Umro je pod njim, bez žalbe. Kada su poległe grudi prestale da se podižu i spuštaju, usudili su se da ga otkriju. Imao je onaj umorni izraz pokojnika; to je bio čovek koji je u to vreme imao najviše hrabrosti, od Baterije pa sve do Juga.; čim sam vid’o da je mrtav i nem, prest’o sam da ga mrzim.

  • Da bi umro, treba samo da si živ – rekla je neka žena iz mase, a druga zamišljeno kaza:

  • Kol’ko je čovek ohol, a služi samo da skuplja muve.

Onda su severnjaci počeli da se sašaptavaju, a zatim dvojica glasno ponoviše:

  • Ubila ga je žena.

Jedan joj se unese u lice i izdra se pitajući da li je to bila ona i svi je opkoliše. Ja sam zaboravio da treba da budem oprezan i brzinom svetlosti stadoh ispred njih. Koliko sam blesav, samo što nisam izvuk’o nož. Oseć’o sam kako me mnogi gledaju, da ne kažem svi. Nekako podsmešljivo rekoh:

  • Pogledajte ruke ove žene. Otkud njoj hrabrost i srčanost da zarije bodež?

Onda sam dodao prezrivo, onako frajerski:

  • Ko je mogao da zamisli da će pokojnik, koji je, što kažu, bio gadan u svom kraju, da svrši tako ružno i još najednom skroz mrtvom mestu k’o što j’ovo ‘de se ništa živo ne dešava, sem kad naleti neko spolja da se malo zabavimo, pa posle ima na šta da se pljune?

Niko nije pokazao želju da dobije po njušci.

Tad se iz pustoši čuo topot konja; bio je sve glasniji.

To je bila policija. Neko više, neko manje, tek svi su imali razloga da izbegnu ovaj susret, pa su resili da je najbolje da se mrtvac prenese u potok. Sigurno se sećate onog duguljastog prozora kroz koji je sevnuo nož. Kroz njega je, zatim, prošao čovek u crnom. Podiglo ga je mnogo njih i te ruke su ga olakšale do poslednje pare i do poslednje sitnice koju je imao, a neko mu je sekirom odsekao prst da mu mazne prsten. Lešinari, gospodine, tako da navale na jednog bespomoćnog pokojnika pošto ga je sredio drugi, veći muškarac.

Jedan zamah i odnela ga je nabujala i napaćena voda. Ne znam jesu li mu izvadili utrobu da ne ispliva, nisam hteo da gledam. Onaj sa sivim brkovima nije skidao oka s mene. Luhanera je iskoristila gužvu da ode.

Kad je policija došla da vidi šta se dešava, ples je ponovo bio u jeku. Slepi violinista je znao da iskopa neke habanerę koje više nigde ne mogu da se čuju. Napolju je počinjalo da sviće. Na jednom brežuljku stubovi od njandubaja kao da su bili onako slučajno raštrkani, tako rano se nije videla tanka žica između njih.

Ja sam polako otiš’o kući, tri ulice dalje. U prozoru je gorelo neko slabo svetio koje se odmah ugasilo. Kunem se da sam ubrz’o korak čim sam to vid’o. Onda sam, Borhese, opet izvadio kratki oštri nož koji sam nekad nosio ovde u prsluku, kraj leve miške, i ponovo ga polako pregledao; bio je k’o nov, nevin i na njemu nije bilo ni traga krvi.

Horhe Luis Borhes

njandubaj – vrsta tvrdog drveta.

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čovek sa ružičastog ugla [Tema: Borhes]

by admin time to read: 12 min
0