Čovek se u svetu ne procenjuje prema njegovom stvarnom životu, nego prema njegovom glumačkom učinku [Tema: Hamvaš]

| January 21, 2015 | 0 Comments

mona lisa

Direktni moral i loša savest 5

Didro kaže da glumac ne sme ništa da oseti od onoga što odigra. Što glumac bolje zna svoj zanat, sve će više biti lišen osećanja strasti. On ne sme da izgovori iskrenu reč, ne sme da načini neizveštačen pokret. U meri u kojoj je stvaran, u istoj toj meri je loš glumac i bez dejstva. Za ono što igra savršeno mora da zna, u svesno odmerenoj i promišljenoj perspektivi, sve što predočava, ali u tome ne sme da bude zainteresovana strana. Glumac ne želi da prikaže stvaranost, nego želi da izazove dejstvo.

Svet je ono mesto gde stvar nije onakva kakva postoji, nego kako deluje. Čovek se u svetu ne procenjuje prema njegovom stvarnom životu, nego prema njegovom glumačkom učinku. Ne ono kako jeste, nego ono kako deluje. Čovek u svetu, hteo to ili ne hteo, mora biti filozof, i mora da napravi razliku šta je ono što stvarno postoji, i šta je ono što se takvim prikazuje. Nema neposrednosti. Svet je sagrađen na ovoj napetosti, i sve što je svetovno: religija, umetnost, nauka. Na tome počiva metafizika. Može se, i opravdano je, razgovarati da li se međusobno pokrivaju ili ne pokrivaju privid i stvarnost, ali niko ne sme da tvrdi da je ono što deluje stvarnost. Može biti saglasnosti između biti i izgledati. Ali je nema između biti i delovati. I u svetu ne živimo u stvarnosti, nego pod delovanjem. Logika sveta je drugačija nego logika stvarnosti. Zbog toga ono što kaže K. G. Jung potpuno je lažno, nije stvarnost ono što deluje (Wirklichkeit ist, was wirkt).

Izgled može biti i veštački, i privid se može napraviti. Zašto? Za ljubav dejstva. Privid se prikazuje kao stvarnost. Zašto? Za ljubav dejstva. Ono što postoji uopšte nije delotvorno, ili ako jeste, ne pripada mu.

Dejstvo je privid bez stvarnog prisustva?

Šta je ono što deluje u dejstvu?

Možda ono što deluje u dejstvu nije stvarnost, ali nije ni nepostojeće. Možda između stvarnosti i nepostojećeg postoji osobeno prelazno područje, koje nije ni stvarnost, niti je ništa, i za koje se ne može tvrditi ni da ga nema, ni da ga ima. Ono što deluje u dejstvu sasvim sigurno nije stvarnost, ali je delovanje u svetu snažnije od stvarnosti. Čoveku je neophodna naročita svest kako bi izbegao dejstvo, i u svetu je najteže prozreti splet delovanja.

Svet ima žensku suštinu. Nikada nema u vidu stvarnost, uvek dejstvo. Žena ne obraća pažnju na ono što postoji, samo na ono kako deluje. Kao da nema drugog cilja do da stvarnost dovede u zabludu. U ovom obliku to nije ispravno? Jedino pitanje je kako deluje? Znamo da se žena identifikuje sa onim delovanjem koje proizvodi. Najčešće sa onim koje prikriva faktičnost, katkada pokazuje nešto čega nema. Ume da podnese nezamislive neudobnosti – kažu – zbog lepote. Ali velika većina žena ne ume da pravi razliku između lepote i dejstva. Ono što postoji za njih ume zadivljujuće da bude ništa. Istina, to ima veze sa umetnošću, ali je isključivije i strasnije, i ne želi ništa drugo do opsene. Zbog toga hindu baština kaže da je svet maja.

Stvari u svetu ne žive u svom izvornom smislu, nego prema tome kako deluju. Što je delovanje jače od stvarnosti, razlog je u korumpiranosti svojstva sveta.

Onaj ko izaziva dejstvo, ne mora bezuslovno biti nepošten, ali je fakat da je dobronamerno dejstvo veoma retko. Kažu da u celokupnom slikarstvu postoji jedna jedina slika koja prikazuje ženu tako da nije maha, da ne koristi svoje darove, da nije glumica uloge koju igra, a da ništa od toga nije stvarnost. To je Đokonda. Nije domaćica, nije majka, nije verenica, nije kurtizana. Žena kao žena. Isto tako su retke muzičke kompozicije, slike, pesme ili skulpture koje ne žele izazvati delovanje, ne koriste talenat umetnika, uloge su tek onda dobre ako njima ništa nije stvarno.

Ništa nije kobnije za ženu nego kad se raskrinka njena praksa delovanja.

Jevrejska baština kaže da su čovekove kćeri u zlatno doba živele u nevinosti, jer još nisu umele da načine razliku između toga da li ih neko gleda ili ne. Posrnuli anđeli naučili su ih da se koriste svojim darovima i da ne budu žene, nego da počnu da igraju ulogu žena. Do tada su žene živele kao žene.

Same Đokonde. Ne žele da deluju.

Možda je gubitak ove nevinosti početak sveta.

Uzrok pada je što sve drugačije izgleda nego što jeste.

Tehnika delovanja. Odeća, značke, odlikovanja, pokreti, glas, ponašanje. Delovanje nikada nije samo od sebe. Delovanje je jedan od nižih valera umetnosti. Ako ga čovek primeni, radi nešto što nema veze sa umetnošću. Pa ipak, celokupna umetnost, poezija, muzika, filozofija, politika, javni život, kreće u smeru zadobijanja najvećeg dejstva. Nije spontano očitovanje. Na ovoj tački je lažno sve što dejstvuje. Čak se ne mogu izuzeti ni matematičke formule, jedino svete knjige.

Šta se događa onda ako od nečega ne preostane ništa, – sem delovanja?

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čovek se u svetu ne procenjuje prema njegovom stvarnom životu, nego prema njegovom glumačkom učinku [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 4 min
0