Čovek zna i ne zna. Siguran je kako treba da čini, ipak ne čini, a hoće da učini, ali je nesposoban za to [Tema: Hamvaš]

| August 23, 2016 | 0 Comments

viv

Retka su dela koja bude ono prisno spokojstvo praštanja koje je teško nazvati drugačije do idila.

Nekoliko Koroovih slika, Helderlin, Midsummer night, Vordsvort. Bah, Mocart. I čovek je može probuditi, i pejsaž, katkada i maleni predmet (kineski porcelan), možda metafizika (Vedanta), ili jedan jedini zvuk iz susedne sobe ili vrta.

Praštanje nije bezuslovno početak, detinjstvo i drevnost, u njegovom otkrivanju nema nikakve nostalgije. Pre je to svest o nečemu što je bilo i pre početka, i nije minulo i neće minuti i ne može nikada minuti, i ne samo da traje, nego održava sve što se od tada zbilo i što postoji. Upoređeno s našim životom to je bivstvo. Kada se javi u čoveku i delu, u pejsažu i zvuku, svako zna da mu je dom zaista ovde.

Idila je u prvom redu poredak. U svakom slučaju mera; koliko vredi čovek, delo, stvar, ispostavlja se onda ako ih postavim na početak. Živim ispravno onda ako sebe neprekidno kontrapunktiram s početkom. Najveći uspeh moga života sasvim pouzdano jeste što sam došao do svesti o ovom poretku.

Ne bez podsticaja. Jakob Beme, Raselova matematika, Malarme i njegova škola, Plotin, Kabala, sankhja, aritmologija Ji Đinga, ali ponajviše Rene Genon i Rudolf Panvic, bez kojih nigde ne bih dospeo. Primordijalni poredak sam nazvao orfikom, jer sam ga kao svesno izgrađen sistem našao u baštini Orfeja. Geometrija, grčka arhitektura i muzika i skulptura, Hipokrat, metrika i arhaička metafizika (Heraklit, Parmenid, Empedokle). Orfika je za mene anamneza primordijalnog poretka, kao neizbrisivo sećanje na egzistenciju pre rođenja (pre istorije) koje živi i koje se nalazi u svakom čoveku. Ako je ovo sećanje samo žudnja, ne valja. Ispravno je samo ako je budna i aktivna realizacija, delatnost ostvarivanja izvornog stanja, u prvom redu u samom čoveku, renormalizacija. To je metafizička delatnost ljudskog bivstva, koja se očituje u velikoj umetnosti, religiji, u istinskoj nauci, u moralnom stavu, u jednoj jedinoj metafizici, i ono što je najvažnije, u životu budnog i čistog čoveka, bez čega nema ništa ni od prethodnog. Reines Herzens zu sein.

Primordijalni poredak nije nestao zato što se ne može opažati. Najispravnije je ako ga čovek definiše kao što to čine sufi, hasidi, zen, Jakob Beme: tu je, u svetu i u nama, nalazi se u stvarima i u duši, bio je i biće, ali je čovek na specifičan način u sebi samom izbrisao svest o tome, i time kao da je izgubio početnu jednostavnost – i otuda i poredak svoga života. Čovek zna za poredak, ali ga zaboravlja, i u njegovoj realizaciji ometa samog sebe, i po nevolji ne ume ništa drugo osim da razara čak i svoj život umesto da ga održava u redu; ova paradoksalna prinuda se naziva sagrešenje, ili srozavanje, opšti naziv je korupcija. Čovek zna i ne zna. Siguran je kako treba da čini, ipak ne čini, a hoće da učini, ali je nesposoban za to. U hindu kulturi se kaže da je to poremećenost slična ludilu (abhimana). Budnost bude degradirana, i čovek postaje mesečar (avidja). Znam da je to ono, ali sam nemoćan, kao što piše Pavle. A Paskal: znam šta treba da činim, ali nisam u stanju. Mislim da se ovo koprcanje između svetlosti bivstva i bespomoćnosti ljudske volje, ova opijenost kada vidim ali za to nemam snage, to se naziva religijom. U ovoj situaciji postoji istinski samo jedno: Bog. Jadan čovek je religiozan. Ovaj jad je po Paskalu ljudsko dostojanstvo.

Idila je analogija prisnog spokojstva večnosti, ovde i sada. Od nje se ostvaruje koliko želim. Ako neko stupi u neku kuću, po tome kako su raspoređene stolice i sto, postelja i orman zna da li ljudi koji tu stanuju žive u idili ili poremećeno. Svakome se u očima vidi šta zna o idili, i koliko je živi. Ne živeti idilu znači nesreću. Kad neko pređe preko granice, on zna šta je u toj zemlji ostvareno od idile.

Ono što čoveka dvadesetog veka toliko prestravljuje jeste pomaman nasrtaj anti-idile na red i mir, na srazmere i prisnost. Životinje se bolje sećaju idile; ne poriču svoju srodnost s anđelima; ali još više ptice, cveće i zvezde.

Idila je životni poredak čistog bivstva; svejedno je kakvo je znanje čuva, tao ili hrišćanstvo.

Čovek idile se ne sme pobrkati s onim veselim (gemütlich) bićem koje, istina, isto tako ne voli da pohita, čuva se preterane aktivnosti, ne podnosi loše raspoloženje, radije sedi, raspravlja, prijatno je, smeška se i pijucka. Ovo gemütlich biće, međutim, većinom ima stomačinu. Ono je srozalo svoje zahteve, i ne živi u idili, nego u banalnosti. Ništa ne zna o intenzivnoj geometriji orfičkog poretka koji je u muzici i duši i moralu tako čist i proziran kao u brojevima. Gemütlich je karikatura čoveka idile.

Postoje neosetljivi na idilu, svađalice i brbljivci, netaktična i nametljiva bića, koja ni za trenutak nisu u stanju da sednu i zaćute i da gledaju drugima u oči. Njihov pogled skače, glas vibrira i uvek hitaju. Ništa nije tako daleko od idile kao što je žurba.

Idila je naša praslika o bivstvu; u svakome je spremna namera da ponovo preuzme osnovno stanje.

Znam za osnovno stanje, znam i da sam se u početku korumpirao. Paskal piše da onaj ko nema znanja o ovoj korupciji, on ne razume ni zašto pada kamen koji je bačen u vis. Ali znam i za to da se idila može ponovo vaspostaviti. Ljudski život se može renormalizovati. I znam da je u svakom čoveku najsnažniji instikt ponovo uspostavljanje idile u njemu samom i u svetu.

Bela Hamvaš

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čovek zna i ne zna. Siguran je kako treba da čini, ipak ne čini, a hoće da učini, ali je nesposoban za to [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 4 min
0