Čovjek se danas klanja velikim bogovima ekrana [Tema: Sabato]

| September 2, 2018 | 0 Comments

 

Kada brojnost kultura relativizuje vrednosti, a „globalizacija” gazi svom silinom i ljudima nameće arogantnu jednoobraznost, ljudsko biće, ne snalazeći se, gubi osećaj za vrednosti i za samog sebe i više ne zna kome ili u šta da veruje. Kao što je rekao Gandi:

Ne želim da zatvorim sva četiri ugla moje kuće niti da zazidam svoje prozore. Želim da duh svih kultura prožme moju kuću svom mogućom slobodom. Ali odbijam da mi iko otima moje radnike. Voleo bih da vidim ove naše mlade ljude sa sklonošću ka literaturi da dobro nauče engleski ili bilo koji drugi jezik. Ali ne bih voleo da ijedan Indijac zaboravi ili zanemari svoj maternji jezik, da se njega stidi ili da pomisli da nije pogodan za izražavanje njegovih ideja i njegovih najdubljih misli. Moja vera mi zabranjuje da od svoje kuće napravim tamnicu.

U našoj zemlji ima mnogo ljudi i žena koji su se, došavši u veliki grad, postideli običaja kraja iz kog su potekli. Tragično je to što svet gubi originalnost naroda koji ga nastanjuju, bogatstvo njihovih razlika, u paklenoj želji da „klonira” ljudsko biće kako bi ga bolje potčinio. Ko ne voli svoju provinciju, svoj paeze, svoje selo, svoje mestance, svoju sopstvenu kuću, ma koliko siromašni bili, teško da će poštovati druge. Ali sada kada više nema svetinja, nad ljudski život nadvila se senka gorkog osećanja besmisla. To je jedan od razloga što se današnji čovek toliko boji smrti; ona je postala tabu. Gotovo da je nestao običaj bdenja kraj odra umrlog, a plakanje na sahrani je nešto neprimereno, veoma retko.

Malo nedostaje pa ćemo prestati da delimo onaj zagonetni trenutak kad duša napušta telo koje ostaje pusto kao kuća zanavek napuštena od onih koji su u njoj stanovali i, naročito, u njoj patili i voleli se. Jer osobenost kući ne daju ni zidovi, ni krov, ni pod, nego ljudi koji u njoj žive, njihovi razgovori, njihov smeh, njihove ljubavi i njihove mržnje; bića koja prožimaju kuću nečim nematerijalnim ali dubokim, kao što je osmeh na licu.

Ne priznavati smrt, ne ići na groblje, ne nositi crninu, sve to izgledalo je kao afirmacija života, što je, u neku ruku, i bilo. Ali, i ovo je paradoksalno, pretvorilo se u podvalu, jednu od mnogih koje je sadašnje društvo iznedrilo da čovek ne bi uočio ekstremne situacije, one u kojima se ruši naš svet, a koje jedine mogu da nas trgnu iz ove inercije u koju smo zapali. Don Džon govoraše da niko ne spava u kolima kojima ga vode na gubilište a da, naprotiv, svi prespavamo vreme od kolevke do groba; ili ga proživimo u polusnu.

Ništa ne bismo znali o životu bez bolne spoznaje te konačne tajne. To su tako shvatile kulture koje su poistovetile boginju plodnosti sa božanstvom smrti. Majka Zemlja je jednako bdela nad semenjem posejanim u zemlju kao i nad mrtvima, budući da će se i ovi potonji, isto kao i seme u zemlju posejano, vratiti u život u novom obličju. U Kini, zemlji sa hiljadugodišnjom tradicijom, žene su bivale sahranjivane odevene u svoje venčane haljine.

Ovo verovanje u plodnost života s one strane smrti je univerzalno i iskazuje se putem simbola koji su, čak i ako toga nismo svesni, prisutni u našim pogrebnim obredima, kao što su sveće koje palimo za poslednji rođendan pokojnika i venci koje polažemo da simbolizuju njegov trijumf, činjenicu da je počivši stigao do cilja, kao što se ovenčavaju pobednici u atletskim takmičenjima. U našoj provinciji ima prelepih svetkovina kao što je ona zvana Difunda Correa, u spomen ženi koja sa novorođenčetom kreće u potragu za mužem koji je dopao zarobljeništva. Ona pada mrtva u pustinji ali kada je pronalaze, seljani tvrde da je dete još uvek sisalo na njenim grudima. To je za nas nešto nepojmljivo ali je puno poezije i simboličkog značenja za ljude iz tih krajeva koji odlaze na hodočašće u Sanhuaninsku pustinju tražeći pomoć od nje. Sa koliko smo uzbuđenja u Santijagu del Estero prisustvovali pogrebnoj daći kakve su uobičajene posle smrti nekog deteta! Nazivaju je Gozba anđelčića i ima sveti i veoma dubok smisao, zbog bola onih koji su izgubili svoje dete i koji, dok jedu grcajući u suzama, kao da izgovaraju molitvu, što simbolizuje veličinu njihovog nadanja. Nije slučajno što Dostojevski završava Karamazove jednom sličnom pričom.

Vrućina je nepodnošljiva i teška, mesec, gotovo pun, sija usred žućkastog kruga. Nema ni daška vetra: sve nagoveštava oluju. Planine su obasjane kao u nekakvoj pozorišnoj scenografiji koja dočarava noć; iz vrtova se još širi jak miris jasmina i magnolija.

Religija je izgubila uticaj na ljude i ima već nekoliko desetina godina kako je izgledalo da su mitovi i religije zauvek prevaziđeni, a ateizam postao opšta pojava u naprednijih duhova. Poslednjih godina, međutim, čovek se, u svom bezizlazu, okrenuo religijama u potrazi za Nekim ko bi mogao da mu bude oslonac.

Sve to, reći će neko, nisu ništa drugo do mitovi, stvari u koje se nekada verovalo.

Međutim, u vreme kada su misao i poezija bili jedinstveni izraz duha koji je prožimao sve, počev od čarolije obrednih reči do predstavljanja ljudskih sudbina, od prizivanja bogova do obraćanja bogovima kroz molitve, čovek je bio u stanju da istražuje kosmos ne narušavajući harmoniju sa bogovima. Danas nemamo jednu povest, jednu priču koja bi nas spajala kao narod, kao ljude, i koja bi nam omogućila da ostavimo trag u istoriji za koju smo odgovorni. Proces sekularizacije pretvorio je u prah hiljadugodišnje obrede, kosmogonijska tumačenja, verovanja koja su bila toliko ukorenjena u čovečanstvu kao što su ona o ponovnom susretu sa umrlima, isceliteljskoj moći krštenja ili oproštaju grehova.

Kako, međutim, mogu da budu lažne velike istine koje nam otkrivaju ljudsko srce kroz neki mit ili kroz neko umetničko delo? To što nas još uvek uzbuđuju zgode i nezgode onog odrpanog viteza iz La Manče jeste zato što nam nešto tako smešno kao njegova borba protiv vetrenjača otkriva poražavajuću istinu o ljudskoj sudbini. Isto se dešava i sa snovima, o kojima se može reći sve sem da su laž. Kada su, međutim, ljudi precenili ono racionalno u sebi, potcenjeno je sve što nije imalo logičko objašnjenje. Zar je uopšte mogućno objasniti one velike vrednosti koje čine ljudski život, kao što su lepota, istina, solidarnost ili hrabrost? Mit, kao uostalom i umetnost, izražava jednu vrstu stvarnosti na jedini način na koji može da bude objašnjena. On, u suštini, odoleva svakom pokušaju racionalizovanja, i njegova paradoksalna istina prkosi svim kategorijama aristotelovske ili dijalektičke logike. Kroz ta duboka ispoljavanja svog duha, čovek dodiruje same osnove svog postojanja i postiže da svet u kome živi zadobije smisao kojeg nema. Upravo zbog toga, svi filozofi i umetnici, uvek kada su težili da dostignu apsolut, morali su da pribegnu nekom obliku mita ili poezije. Jaspers je smatrao da su veliki dramaturzi starog doba izlivali u svojim delima tragično saznanje, koje ne samo da je gledaoce uzbuđivalo već ih je i preobražavalo, i zbog toga su dramaturzi postajali propovednici etosa svoga naroda. I sam Sartr, hoteći da nam predstavi dramu Francuza pod okupacijom nacista, napisao je Muve, što, u osnovi, nije ništa drugo nego adaptacija drevne Eshilove drame Orestija o onom tragičnom junaku koji se hrabro borio za slobodu.

Najveće osiromašenje jedne kulture jeste trenutak u kojem neki mit u narodu počinje da se definiše kao laž. To se dogodilo u klasičnoj Grčkoj. Pošto su srušeni ondašnji mitovi, Lukrecije pripoveda da je video „ojađena srca u svim domovima; proganjan neprestanom grižom savesti, um nije bio kadar da se rastereti i bio je prinuđen da olakšanje potraži u upornom jadikovanju”. Kao i kuća što se ruši kada se poruše njeni temelji, tako i zajednice počinju da propadaju kada njihovi mitovi izgube svoj sjaj i svoju snagu.

U tom osiromašenju atrofiraju duboke sposobnosti duše, koje su toliko povezane sa ljudskim životom poput ljubavi, mašte, instinkta, intuicije, da bi se do krajnosti razvile operativna inteligencija i praktične i utilitarne sposobnosti.

Suočeni sa neizrecivim pitanjima beskorisno je da pokušavamo da im se približimo pomoću definicija. Nemogućnost filozofskih, teoloških ili matematičkih traktata da daju odgovore na velike nepoznanice, otkriva nam da je konačna ljudska sudbina izvan mogućnosti čulnog opažanja i, stoga, neuhvatljiva.

Kada sam 1951. godine, u Ljudima i zupčanicima objašnjavao ovo stanovište, intelektualci su se žestoko i sa ironijom obrušili na moju knjigu. Ali sada, suočen sa ranjivošću ili pak propašću Razuma, Politike i Nauke, čovek lebdi u praznom prostoru ne nalazeći mesto ni na nebu ni na zemlji gde bi mogao da pusti korenje, dok biva zagrcnut informacijama koje ne može da svari i od kojih ne crpi nikakvu hranu.

„Da li je moguće da je čovek, uprkos svim izumima i napretku, uprkos kulturi, religiji i spoznaji sveta, ipak ostao na površini života?” Sa tugom, sa setom kakva prati neostvarene projekte, ne preostaje nam ništa drugo nego da potvrdno odgovorimo na Rilkeovo pitanje, jer znanje je vernost ljudskoj sudbini.

Šta je čovek stavio umesto Boga?

Nije se oslobodio kultova i oltara. Oltar se zadržao, ali to više nije mesto žrtvovanja i požrtvovanja, već blagostanja, kulta samoga sebe, poklonjenja velikim bogovima ekrana. Osećaj napuštenosti, toliko prisutan u današnje vreme, rađa se usled kraha vrednosti što su nekada bile zajedničke svim ljudima i koje su bile svetinja. Ako su vrednosti relativne, i ako ih ljudi prihvataju kao što prihvataju pravila nekog sportskog kluba, kako će moći da nas spasu kada se suočimo sa nevoljama i nesrećom? Otuda ima toliko očajnika na rubu samoubistva. Zato samoća postaje tako užasna i tegobna. U čudovišno velikim gradovima kao što je Buenos Ajres ima na milione ljudi obuzetih teskobom. Trgovi su prepuni usamljenika i, što je još tužnije, mladih utučenih osoba koje se, često, okupljaju da bi konzumirale alkohol ili drogu, s mišlju da život nema nikakav smisao dok, konačno, s užasom ne uvide da ono apsolutno ne postoji. Pamtim samoću na selu, i kako se samo razlikuje od one u gradu! To je bila samoća u nepreglednoj ravnici koja je čoveka prirodno upućivala ka veri i metafizici. Nije slučajnost što su tri velike zapadne religije nastale u samoći pustinje, u toj vrsti metafore ništavila gde se beskonačnost prepliće sa ljudskom konačnošću. Prema modernom načinu mišljenja, veruje se da su ondašnji narodi bili zaostali, dok je, u stvari, za njih istina bila otkrovenje, nešto pred čim su zastajali od iznenađenja. U moderno vreme, čovek je u svojim logičkim konstrukcijama potražio odgovor na velike nepoznanice, verujući da će time postati mnogo superiorniji od onih koji su verovali u Proviđenje. Ali u današnje vreme, oholom ljudskom intelektu naneti su toliki udarci da smo u situaciji da otvorimo oči za verovanja

koja su do pre nekoliko godina bila nezamisliva.

Nema sumnje u to da je današnji čovek krenuo u potragu za verom. I kao što veli Jinger:

Ono mitsko doći će bez ikakve sumnje, ono je već na putu. Štaviše, već je zauvek tamo, i kada kucne čas, izbiće na površinu, kao nekakvo blago.

Mladi su već počeli na nov način da tragaju za religijom. Ali ne treba da se zavaravamo, često se to javlja kao nešto površno, što je u stanju da se prilagodi bilo kakvom načinu življenja, kao što je nekakav komforan krovčić nad glavom bez drugih zahteva, bez duboke vere kakvu podrazumeva istinska pobožnost. Ovo ne govorim zato što bih žalio za onim legendarnim vremenom kojim bismo se mi koji smo ga proživeli mogli ponositi. Valja priznati da su mnoge od tih vrednosti poštovane jer se nije nazirao drugi način življenja. Poznavanje drugih kultura pruža čoveku dovoljnu perspektivu da pogleda sa drugog mesta, da pridoda drugu dimenziju i drugi izlaz životu. Čovečanstvo osvaja globalizacija koja ne teži da poveže kulture, nego da ljudima nametne jedan jedinstveni model koji će im omogućiti da ostanu u okviru svetskog sistema. Ipak, i uprkos tome, ova vera koja me obuzima zasniva se na nadi da je čovek na pragu da napravi veliki zaokret i ponovo se vrati dalokosežnim vrednostima, opredeljujući se za njih sa slobodom sa kojom ga ovo vreme sudbinski suočava.

Ernesto Sabato

 

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čovjek se danas klanja velikim bogovima ekrana [Tema: Sabato]

by admin time to read: 9 min
0