Crna kutijica

| October 29, 2017 | 0 Comments

Šta li je sve u nju sta­lo i da li je iz­van nje ne­što osta­lo… i ko će je otvo­ri­ti… da mi je zna­ti… I kad će to bi­ti i ima li se če­lja­de ra­šta na­da­ti kad mu se pri­či­ni da mu je i na­da u cr­noj ku­ti­ji­ci… u la­ki­ra­noj cr­ni­ni u ko­joj su cr­no­ku­ti­ja­ši po­hra­ni­li sva zlo­dje­la, svu pr­ljav­šti­nu svo­ju, svu sra­mo­tu i svo­ju i tu­đu…
Mo­že li se ne­što vi­dje­ti iz cr­ne ku­ti­ji­ce, kad se već u cr­noj ku­ti­ji­ci ni­šta i ne vi­di osim cr­ni­lo ko­je je nam je odav­no već i vi­do­krug i ho­ri­zont? Baš odav­no. Još od onih vre­me­na ka­da su cr­no­ku­ti­ja­ši od sve­ga ovo­ga na­pra­vi­li ku­ti­ji­cu i obo­ji­li je svo­jom bo­jom ko­ja je je­di­na bo­ja od ko­je ni­je­su cr­nji, a ku­ti­ji­ca je­di­no pro­stran­stvo od ko­jeg ni­je­su pro­stra­ni­ji i slo­bod­ni­ji…
Od sve­ga osta­log su i svje­tli­ji i ve­ći, i pro­zir­ni­ji i če­sti­ti­ji i pro­svje­tlje­ni­ji i na­dah­nu­ti­ji, sa­mo od cr­ne ku­ti­ji­ce ni­je­su. Sve­mu su do­ra­sli, sve su pre­ra­sli, po­sta­li si i hi­sto­rij­ske lič­no­sti, sve su nad­vi­si­li i pre­va­zi­šli- sa­mo cr­nu ku­ti­ji­cu ni­je­su…
Stvo­ri­li su i je­zik, pa su ga ću­šnu­li u cr­nu ku­ti­ji­cu, da ta­mo pa­la­ca i je­zi­či i da po­sta­ne je­zik nad je­zi­ci­ma, je­zik mi­mo je­zi­ka, nad­je­zik i naj­je­zič­ni­ji je­zik u ci­je­loj cr­noj ku­ti­ji­ci. Naj­ve­ći svjet­ski je­zik ot­kad su lju­đi pro­je­zi­či­li i ko­ji je ika­da bi­vao-u cr­noj ku­ti­ji­ci. Šta ćeš ljep­še i kud ćeš bo­lje od šan­se da bu­deš naj­je­zič­ni­ji je­zi­čar me­đu svim je­zi­ča­stim cr­no­ku­ti­ja­ši­ma… kud ćeš ve­će po­ča­sti od ti­tu­le je­zič­kog i li­te­rar­nog ma­ga cr­ne ku­ti­ji­ce… da po­sto­ji ne­što ve­će i po­ča­sni­je od ta­kvog je­zi­ka i tih je­zi­ča­ra i je­zi­čar­ki i to bi se na­šlo u cr­noj ku­ti­ji­ci… ali to­ga ne­ma i ne­će ga ni bi­ti sve dok ima cr­ne ku­ti­ji­ce i je­zi­ka cr­no­ku­ti­ja­ško­ga…
Šta li se još u kri­vo­rod­noj ta­mi cr­ne ku­ti­ji­ce ra­za­zna­je… šta li se ogla­ša­va ćur­li­kom i pro­ja­vlju­je le­pe­tom u toj oku­ti­ja­će­noj ma­loj va­si­o­ni od ko­je je sve ma­nje osim ne­ke ma­lo ve­će ku­ti­je…ko li ku­ti­jom ku­ti­ja­ši i če­mu se na­da ka­da je ku­ti­ja mje­sto ne­na­da­nja, a ne mje­sto na­de i osvje­tlje­nja…
Ho­će li se ot­klo­pi­ti po­klo­pac ko­jim smo po­klo­plje­ni od po­klo­pa­ča i ima li na­ša cr­na ku­ti­ji­ca po­klop­ca ili je za­ku­ti­ja­še­na ta­ko da joj ot­kla­pa­nja ne­ma… i je li to uop­šte ku­ti­ji­ca ili ku­ti­ji­ca u ku­ti­ji­ci ko­ja je mno­go ma­nja od ku­ti­je, a mno­go ve­ća od na­še ku­ti­ji­ce…
Šta li će tek ne­ko ne­ka­da, pro­na­ći u cr­noj ku­ti­ji­ci i ko­li­ko li će se taj za­ču­đe­ni za­pa­njen­ko ču­di­ti šta li je sve sta­lo u ta­ko ma­loj ku­ti­ji… i ka­ko to­li­ko mno­go bez­o­bra­zlu­ka mo­že sta­ti u to­li­ko ma­lo pri­stoj­no­sti…i ka­ko se to­li­ko mno­go lo­po­vlu­ka na­gu­ra u ta­ko ma­lo po­šte­nja…i ka­ko to­li­ki ka­men glu­po­sti na­đe se­bi mje­sto u zr­nu mu­dro­sti…i ka­ko je sve u cr­noj ku­ti­ji­ci bi­lo na­o­pač­ke: ve­li­ko sta­lo u ma­lo, ve­će u naj­ma­nje, a ogrom­no u ma­ju­šno…
Kad se jed­nom is­tre­se, a is­tre­šće je ne­ko ko­ga za­pad­ne taj pr­lja­vi po­sli­ćak, šta li će sve po­is­pa­da­ti iz na­še cr­ne ku­ti­ji­ce: ko­li­ko ve­li­kih i ma­lih ku­ti­ja u ko­ji­ma se ko­ti­la kri­va pa­met i gni­je­zdi­la pra­va laž…ko­li­ko tek pre­gra­da i pre­gra­di­ca u ko­ji­ma se pre­gra­đi­va­la sva­ka isti­na i za­gra­đi­va­lo sva­ko sje­ća­nje na ne­ka vre­me­na ka­da smo ži­vje­li u ku­ti­ji­ci bez po­klop­ca i nad so­bom gle­da­li ne­bo ko­je nam je po­zajm­lji­va­lo ve­li­či­nu i za­mah… ko­li­ko tek bi­rač­kih ku­ti­ja u ko­ji­ma se na­li­je­ga­la kao ćo­ra­va kvoč­ka gra­đan­ska sra­mo­ta i ljud­ski mi­zer­luk iz ko­jeg se is­pi­li­lo po­da­ni­štvo i ku­ka­vič­luk…ko­li­ko li će bljuc­nu­ti dri­pa­ca u sku­pim pr­nji­ca­ma i mi­ni­star­skih lu­pe­ških dža­ko­va u ko­ji­ma je naj­vi­še gli­ba­vih pa­ra i gli­ba­vi­jih po­žmi­re­pa…ko­li­ko li će po­is­pa­da­ti olo­ške gor­do­sti i go­spod­skog ši­šnje­ra­ja…ko­li­ko li će tre­snu­ti ukra­de­nih da­na, ne­de­lja, mje­se­ci, go­di­na, ko­li­ko li će is­cu­ri­ti ja­da i mu­ke svih onih ko­ji­ma je cr­na ku­ti­ji­ca bi­la i lju­bav i usud bez ko­je ni­je­su mo­gli, a ko­ju ni­je­su mo­gli otvo­ri­ti…
A otvo­ri­će se jed­nom. Otvo­ri­ti se mo­ra. Iako nam se či­ni da je ova­ko ne­što stvo­re­no da se ne bi otvo­ri­lo. Bo­lje otvo­ri­ti ne­go iz­bu­ca­ti.
Otvo­ri­će se. Oči­sti­će se. I vi­še ni­ka­da ne­će bi­ti cr­na ku­ti­ji­ca cr­njeg po­klop­ca, već ma­la dr­ža­va iz­nad ko­je je ve­li­ko ne­bo.

Tags: ,

Category: Notes

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Crna kutijica

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0