Čuš

| August 27, 2017 | 0 Comments


Pri­je pod­ne se ski­jaš, po­pod­ne se ku­paš ili obr­nu­to. Đe to ima…Čuš! Uve­če ne­đe ve­če­raš, na­pi­ješ se, uju­tro se pro­bu­diš, do­ruč­ku­ješ ne­što, pa se ski­jaš do ruč­ka. Ima li to iđe…Čuš! Po­sli­je ruč­ka po­cu­gaš dva­es-tri­es pi­va, ma­lo drem­neš, pa opet na ku­pa­nje, ono pred ve­če, kad je vo­da naj­ljep­ša, to­pla k’o pi­šać­ka, još ako ima ta­la­sa da te ma­lo iz­u­bi­ja­ju i is­pre­vr­ću. Pa šta ćeš ljep­še…Čuš!
Ve­če­raš ne­što, do­bro se na­sa­bi­jaš, po­pi­ješ dva­e­spe­šes da bo­lje za­spiš, pa uju­tro usta­neš i do­ruč­ku­ješ pri­je ski­ja­nja. To ti je mi­li­na…Čuš! Ski­jaš se do ruč­ka, a sun­ce upe­klo, mo­zak vri, a ti pi­čiš go-gol­ci­jat po sta­zi…ima li išta mi­mo to­ga…Čuš!
Ru­čaš na mo­re, do­bro se pre­to­va­riš, na­lo­kaš se pi­va, ma­lo drem­neš do pred­ve­če, pa on­dak na le­žalj­ku, ta­la­si šu­me, vje­tar pir­ka, la­di ti sna­gu…ako ima ne­što ljep­še, ti re­ci…k’o da ja ne znam da ne­ma…Čuš!
Uve­če ve­če­raš, na­gr­diš se od pi­va, uju­tro po­ra­niš, do­ruč­ku­ješ pri­je dva­na­es’, pa na ski­ja­nje oko dva kad je naj­ljep­še…Čuš!
Sun­ce pr­ži, oči is­pa­da­ju, a ti na sni­jeg…ako to bu­de još ne­đe bi­lo, da sam sra­mo­tan…Čuš!
Ru­čaš na pla­žu, na­de­reš se me­si­ne, na­lo­kaš se piv­či­ne, sva­liš se na le­žalj­ku…ima li iđe te sla­sti…čuš ima li…ne­ma…Čuš!
Pri­je ve­če­re opet u pla­ni­nu, pa pi­ri ni­za sta­zu dok ne po­lu­diš od mi­li­ne…ko da ja ne znam da se i od mi­li­ne mo­že iz­lu­đet’…Čuš! Ne sme­ta me­ne što je sni­jeg ma­lo ume­čio, pa mo­ra, av­gust, plus če­te­res…Čuš!
Ako si ve­če­rao u pla­ni­nu, ne mo­raš opet ve­če­rat’ na mo­re, ali i mo­žeš ako oglad­niš, ko će ti za­bra­nit’…Čuš!
Kad jo­pet ve­če­raš, do­bro se pre­bi­ješ, pa ona­ko pljan gle­daš u vo­du…tvo­je pa­re, tvo­je mo­re, tvo­ja stvar. Ko će ti za­mje­rit’…Čuš!
Uju­tro se pro­bu­diš, ši­neš tri-če­ti­ri-pe-šes’ pri­je do­ruč­ka, pa do­ruč­ku­ješ na sni­jeg, mo­žeš slo­bod­no u ku­pa­će…što bi se pre­svla­čio kad pr­ži ka’ na mo­re…Čuš!
Pri­je ruč­ka mo­žeš opet do­ruč­ko­vat’, oglad­ni čo­jek na sni­jeg, a ne va­lja gla­dan na ski­je, kr­va­ve ti se za­mu­te, je­deš ako ti se je­de, ne­ćeš valj­da gla­do­vat’…Čuš!
Ru­čaš na mo­re, smo­taš gaj­bu po­sli­je ruč­ka, ma­lo odri­je­maš, ako si dre­mo­van, pa pra­vo u vo­du. Ima li ve­ćeg me­ra­ka…Čuš!
Pri­je ve­če­re opet na ski­ja­nje, da ma­lo pro­mi­je­niš am­bi­jent, po­pi­ješ se­dam-osam put­nih, ka­ka cr­na mi­li­ci­ja, nji­ho­vo je da mi sa­li­ti­ra­ju, pa opet na mo­re. Šta ćeš u pla­ni­nu svu dra­gu noć…Čuš!
Ve­če­raš na mo­re, po­šte­no se na­kr­ka­čiš iza ski­ja­nja, po­pi­ješ de­se­tak, pa ro­niš, a vo­da bi­stra, sve one ša­re­ne ri­be­ti­ne-bu­lja­ve s pje­ga­ma i br­či­ći­ma oko te­be, a one ži­ve sa­mo u naj­či­sti­joj vo­di…Čuš!
Po­sli­je ve­če­re mo­žeš i do­ruč­ko­vat’, ako ćeš sju­tra baš da po­ra­niš na ski­ja­nje, ali i ne mo­raš baš-baš ra­nit’, na od­mor si, a od­mor je od­mor…Čuš!
Ski­jaš se do do­ruč­ka, smo­taš ne­ko­li­ke da se ma­lo ra­za­vi­zaš, pa pra­vac na mo­re, ne mo­raš no­sit’ ski­je i ona­ko se vra­ćaš pri­je ruč­ka, a sve ti bli­zu, ne­ma ova­ke ze­mlje ni­đe, ako ima, ja ne znam za nju, a pro­ša’ sam vas svi­jet…la­žem li ja ne­što…pa znam…Čuš!
Pri­je ruč­ka-buć u mo­re, da se ma­lo ras­hla­diš od pu­ta, ma­da je to ma­li put, ja za se­dam i po mi­nu­ta sle­tim sa sni­je­ga na pla­žu, da to dru­gi ima­ju bi­li bi naj­sreć­ni­ji na svi­jet’, ali mi smo sto­ka sit­no­zu­ba, va­zda nam je tu­đe mi­li­je i sla­đe…ne­go šta ne­go sam u pra­vu…Čuš!
No, ko će sad i o to­me raz­mi­šljat’, ni­je od­mor za to…Čuš!
Ru­čaš, po­je­deš ne­što slat­ko, va­lja po­ne­kad, ka­ko ne va­lja, na­klo­ko­ćeš se cr­no­ga vi­na ra­di krv­ne sli­ke, ne­ma ni­šta zdra­vi­je, pa na­zad u pla­ni­nu, na ski­ja­nje do pred­ve­če. Sun­ce te ša­mu­ti, le­tiš ko mu­nja po bi­je­lo­me sni­je­gu, ako bu­de iđe ova­ko, ja vi­še ni­kad ne­ću stat’ na ski­je…Čuš!
Pri­je ve­če­re oši­neš ne­ko­li­ke na br­zi­nu, po­je­deš tri-če­ti­ri tu­fa­hi­je, osta­viš ski­je na sta­zu, pa pra­vo-na mo­re! Ako ima iđe na svi­jet’ da čo­jek ne zna je li u pla­ni­nu ili na mo­re, osim ođe, on­da ođe kod nas ni­šta ne va­lja…znam…ne­moj me ti učit’…Čuš!
Ve­če­raš na mo­re, po­pi­ješ ne­ku že­sti­nu da ti se pri­ti­sak iz­jed­na­či, pro­gu­taš na br­zi­nu ne­što slat­ko, ne do­bi­ja se, ja­dan, še­ćer od še­će­ra ne­go od stre­sa, pa na gli­ser, da se do­bro iz­gli­si­raš, da ti se sve ne­ka­ko-sleg­ne. A ne­ma ljep­šeg osje­ća­ja ne­go kad ti se sve ne­ka­ko-sleg­ne. Znam da sam u pra­vu…Čuš!
Uju­tro do­ruč­ku­ješ pri­je do­ruč­ka, da ne gu­biš vri­je­me na do­ru­čak, pa do­ruč­ku­ješ u pla­ni­nu kad ti se otvo­re sve di­zne od ru­že vje­tro­va, oki­neš ne­ko­li­ke lo­ze, na­tak­neš se na ski­je, pa pi­čiš i ne usta­vljaš se, sad da ti je ro­đe­ni otac na sta­zu, da te do­bro iši­ba onaj adre­na­lin…ka­žu da od adre­na­li­na ne­ma ni­šta zdra­vi­je. Ođe kod nas ti je sve zdra­vo…Čuš!
Pri­je ruč­ka opa­u­čiš se­dam-osam ape­ri­ti­va da ti se iz­jed­na­či, pa ča­som do Pod­go­ri­ce. Odeš do mi­ni­star­stva, oki­neš i tu ne­ko­li­ke, is­pot­pi­su­ješ ne­ke bu­da­la­šti­ne, po­dig­neš ono što si za­ra­dio, na­zi­daš ka­ma­ti­cu na ka­ma­tu, pro­ce­nat na pro­ce­nat, ma­lo se onim ja­do­vi­ma is­psu­ješ maj­ke i se­stre, pa u ,,Splen­did’’-kod še­fa i na­ših…da vi­di­mo šta će­mo i ka­ko će­mo…Čuš!
I do se’tem­bra si na­mi­ren. Čuš, ka­ko ni­je­si…se­zo­na se pro­du­ži­la…Čuš! A zi­mi opet isto. Sa­mo u kon­tra smje­ru: ski­jaš se na mo­re, a ku­paš se u pla­ni­nu…što ne mo­že…Čuš! Ko ima- sve mo­že, a ko ne­ma- ne bi­lo ga! Pa je li…Čuš!

Tags: ,

Category: Notes

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Čuš

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0