Ćutanje. U srcu smo gnostičkog učenja [Tema: Gnosticizam]

| May 1, 2017 | 0 Comments

Gnostici (7)

Piše: Žan Lakrijer

UČITELJI MUDROSTI (2)

Posle smrti Simona Maga, izvestan broj učenika nastavio je njegovo učenje. Dvojici znamo imena: Menandar i Saturnin. Učenik je, međutim, prejak izraz. Svaki od njih, u stvari, sledi sopstveni put nadahnut putovima koje je trasirao Simon, ali koji ih čas dopunjava, čas se udaljava od njih.

Jer, sama gnoza uči da se ne valja pridržavati izveštačenih kriterijuma kojima se, konačno, ispisuje istorija ideja. Nemajući ni crkava ni dogmi ni koncila, gnosticizam je mogao da se razvija višestrukim putevima koji ga svi zajedno čine. Nasuprot istoriji hrišćanstva, koja je uvek istorija pobede dogme nad svim jeresima, istorija gnosticizma mora da uzme u obzir sve struje i da pazi da ne daje prednost jednoj na uštrb drugih. Ne mogu se zamisliti jeresi u gnosticizmu, pošto, u biti, gnoza spaja, ne razdvaja.

Menandar i Saturnin, dakle, produžiše Simonovo učenje dodajući mu sopstvene misli. Saturninove propovedi u Antiohiji, gotovo pun vek posle učiteljeve smrti, izgleda da su imale izvesnog odjeka. Njemu dugujemo, između ostalog, pomenute pojedinosti o stvaranju čoveka, a povodom Boga istinitog, tuđeg ovom svetu, termin Otac nesaznati. Njemu, izgleda, dugujemo i ideju da zli demijurzi, ogavni Eoni odgovorni za ovaj svet – a koje on naziva Arhonti – nisu niko drugi do sedam planeta.

Već u hebrejskoj kosmologiji planete nisu mrtve zvezde, nego živa bića, arhanđeli za koje se smatra da svojim sjajem uznose slavu Svemogućeg. Gnosticizam zadržava tu viziju, ali obrnutu: te žive planete, ti plameni arhanđeli su nad nama da uznose sopstvenu slavu. Oni bespravno zauzimaju nižnje nebo – njihov domen – odakle upravljaju svojim prokletim stvorenjem. Nikakvo divljenje, nikakvo blaženstvo, nipošto se nije moglo otkriti u pogledu koji je Saturnin okretao izopačenosti tog apsurdno zvezdanog neba, postojbini tih noćnih zlotvora, kradljivaca duše, koji jesu zvezde.

U tom mnoštvu, toj kamari zvezda, u tlačiteljskom kolu planeta, video je užarene rešetke koje ograđuju našu zemaljsku tamnicu, tamničare našeg planetarnog zatočništva. Ali, gnoza je pun procvat doživela, pre svega, u Egiptu, više nego u Siriji, Palestini ili Samariji. Ona se tu razvija čudesnom brzinom, već od samog početka drugoga veka, tog čudnog, konfuznog stoleća u kome trepere, kao prigušeni, vitalni otkucaji bila istorije, te mangale bogova, kultova, preobraćenja i poricanja, i to baš u onom gradu koji beše samo mesto zemaljske pometnje, ali i mesto silovitog ključanja ideja: u Aleksandriji.

Kazan, žarište, stupa, visoka peć, kotao u kom se mešaju, cede, pretapaju i pretaču sva nebesa, svi bogovi i svi snovi: Aleksandrija u drugom veku. Gde god pogledali, ma gde se našli, na kom god nivou proučavali istoriju, u tom se gradu otkrivaju sve rase (samo Kinezi još nisu u njemu), svi kontinenti (Afrika, Azija, Evropa), svi vekovi (drevnoga Egipta koji tu još čuva svoja svetilišta, Atine i Rima, Judeje, Palestine i Vavilonije) skupljeni su u tom gradu, čvorištu Delte koja je za reku ono što su pluća za čoveka i krošnja za drvo: ono na šta dišu, što ih nadahnjuje. Ta slika, istina, može da se ukaže takva kakva jeste tek s protokom vremena. Stranci koji su u ona vremena dolazili u Aleksandriju, videli su najpre samo pometnju, neopisivo mešanje verovanja i obreda, anarhiju, rastakanje svega sigurnoga. Osećali su se izgubljeni na ničijoj zemlji istorije, u kandžama tajanstva svih tih protivrečnosti, davili su se u toj besomučnoj mešavini nespojivih vera. „…Tu se sreću biskupi koji za sebe tvrde da su hrišćani, a služe obred Serapisu. Nema nijednog sveštenika – samarićanskog, hrišćanskog ili jevrejskog – da ne zna matematiku, da ne gata u drob i da nije alipt. I sam patrijarh, kad dođe u Egipat, slavi i Hrista i Serapisa, da svima bude po volji…”, piše car Hadrijan konzulu Servijanu, svome prijatelju.

Upravo u vreme Hadrijanove posete – oko 130. godine nove ere – u Aleksandriji je svoje učenje širilo nekoliko najčuvenijih gnostika: Vasilid, Karpokrat, Valentin. Već se zapaža jedna činjenica: kad se dogodi da putuju, do Rima, Grčke ili do Kipra, više nisu proroci lutalice. Gnoza se već ustoličila u gradovima, a naročito u Gradu, u Aleksandriji, gde je pala na teren iz sna. Jer se tu susreću, stapaju ili sukobljavaju egipćansko, grčko, rimsko paganstvo, koptsko hrišćanstvo, judaizam, neoplatonovske filozofije, hermetizam i drugi sistemi, koje jedni mešaju u kratkovečne sinkretizme, a drugi, naročito hrišćani, pokušavaju da saseku, da prekinu, da razdvoje. A za gnostike su razdvajanje, deIjenje, parčanje, upravo zemaljski putevi otuđenja. Vasilid, Karpokrat, Valentin, oni svoja dobra uzimaju tamo gde ih nađu. Ali, ja ovde ne istražujem izvore i različita porekla gnoze. Ono što je meni važno, jeste ušće, ostvarenje, onaj posebni nauk velikih gnostika. Učenje kakvo je gnoza ne stvara se, ne izaziva se doziranjem nekakvih sastojaka pozajmljenih iz prethodnih sistema, mešanjem tih sastojaka s nekim rastvaračem i ubacivanjem svega toga u veliku peć, veliki kazan aleksandrijski. Sva istraživanja, sve knjige napisane o tom problemu, uvek osvetljavaju samo jedan aspekt stvari: hrišćanstvo, judaizam, neoplatonizam, stoicizam, epikurejstvo, cinizam, hermetizam, jesu poslužili gnozi.

Ali gnoza, zapravo, nije to: amalgam na brzinu sinkretizovanih sistema. Kad su kombinovani, kad su jedanput stopljeni ti početni sastojci, ona je potpuno nova supstanca, misao koja se menja, kreacija koja ih, čim je iskrsla, nadilazi i opovrgava. Dotle da bez oklevanja, e da bi stigla do kraja svoje istorije, negira i samu sebe.

Tako Vasilid, jedan od prvih aleksandrijskih učitelja gnosticizma, na početak i u središte sveta, u srž naše duše, postavlja iluziju, a kao sredstvo za pobedu nad njom, potpuno neznanje. Po sredi su misao i sistem koji u traganju za nebićem, nepostojećim, nestvarnim, idu tako daleko da jezik sam ostaje nemoćan da ih prenese. Jer, veli nam Vasilid, „beše vreme kad ničeg nije bilo. Kad kažem ničeg, to ne znači da nije imalo ničeg, nego čisto, jasno, potpuno, da ni samo ništa nije postojalo.”

Ta vrtoglavica ništavila – o kome, ipak, treba i misliti i pisati, da bi se reklo da ničeg nije bilo – pošto, iskazavši to, uvodim postojanje nečeg koje je ništa, dakle, ta vrtoglavica, reči u koje misao otprve propada i tone, zaglibljena u nesavršene silabe, ta svemoćna slova, N, I, Š, T, A, ta vrtoglavica raste čim Vasilid pokuša da precizira negativne implikacije tog ničeg. „Ništa, dakle, nije postojalo, ni tvar, ni bivstvo, ni bića bez bivstva, ni prosta bića, ni složena bića, ni razumljiva bića, ni nerazumljiva bića, ni vidljiva bića, ni nevidljiva bića, ni anđeo, ni čovek, ni bog, niti apsolutno ikoje od bića koje imenujemo ili opažamo čulima ili umom.” Dotle da je i Bog – čudno, ali veoma logično – nazvan Onaj koji nije.

Ali, ako je Bog Onaj koji nije i ako ničeg nije bilo, kako se stvorio svet? I tu, opet, udaramo o zidove tamnice reči. „Onaj koji nije, nastavlja Vasilid, požele da stvori svet. Koristim reč požele da budem razumljiv, ali, uistinu, ne beše nikakve misli, nikakve volje, nikakvoga osećanja. I Bog koji nije stvori svet iz onog što nije.”

U ovom stadijumu, u kom se misao neprestano bori protiv izdajstva jezika, tako da tek što je napisana svaka reč se opet objašnjava, osporava, odbacuje, spor protiv sveta zadobija svoje čvrste forme. Kako se pobuniti protiv nečega što nije? Kako živeti u srcu nesporazuma tako potpunog da je sve što nas okružuje, u stvari, nestvarno, odraz, varka, iluzionističko ogledalo, utvara? Vasilid ovde postavlja čitav svet u ravan kosmičkog privida, iskrslog u planetarnom snu lažno živih. Jer, samo u snu možemo da prihvatimo privid za stvarnost.

Kad Vasilid kaže da je svet varka, ne želi da kaže (pretpostavljam) da svet u kome živimo ne postoji – pošto postoji – nego da postoji kao varka, kao priviđenje. On je priviđenje nekog drugog sveta, nestvorenog, nezačetog, za koji se pitamo nije li gnosticima dato u zadatak da ga stvore, da ga uvedu u biće, pošto postoji latentno, i to sabiranjem probuđenih svesti, bekstvom iz privida, prolaskom kroz iluzionističko ogledalo koje zajedno čine naša zemlja i nebo.

Uostalom, možemo pratiti Vasilida da u jednom još preciznijem primeru vidimo dokle ide njegov radikalizam. Neki drevni filozofi – grčki i hrišćanski – tvrdili su da je Bog, po prirodi, neizreciv. Nije, odgovara Vasilid, jer reći o nečemu da je neizrecivo znači pridati mu neko postojanje i neko stanje. „Postoje, precizira on, stvari koje čak nisu ni neizrecive, a opet su s one strane svakog izustivoga imena.” lako, u krajnjem ishodu Vasilidove misli, sasvim prirodno susrećemo, ne neimenljivo, nego samu nemogućnost da ga pojmimo, ukratko, nailazimo na Ćutanje.

Ćutanje. U srcu smo gnostičkog učenja. Iz svedočanstava Vasilidovih protivnika, hrišćana, znamo da je on, poput Pitagore, svojim učenicima zadavao petogodišnje ćutanje.

Možda je to ćutanje bilo i više od ćutanja učenika i podrazumevalo i ćutanje učitelja. Vrlo malo se zna o Vasilidu i njegovoj školi, pa je nemoguće zamisliti kako je, zapravo, on podučavao. Ali, čak i ako je on bio jedini koji je nametao tu askezu ćutnje, ta činjenica otkriva mnogo. Ćutanje je jedan od najčistijih – i najtežih – oblika borbe protiv privida sveta. Jer, ćutanje nije samo suprotnost galami, prekid reči, ono mora da bude sredstvo kojim se kod učenika – kroz stanje neprekidne budnosti koju ono podrazumeva – izaziva širenje svesti, naboj misli, kao dopuna duši. Ono jeste odbacivanje govora, ali i pristup višoj svesti. Uzdržavanje, ali i oružje, kao nenasilje. Već se vidi kom putu se u praksi okreće Vasilidovo učenje. Pošto je ovaj svet sačinjen od onoga što nije, protiv njega će se boriti negirajući ga, konkretno ćutanjem. Svetskoj buci, efemernim talasima reči, zvučnoj i prevamoj materiji vaseljene suprotstaviće se taj svojevrsni antizvuk koji tako biva čovekova ćutnja.

A suprotstaviće se i nešto još više. Žudnja da se sazna, da se u pozadini igre prolaznih oblika sveta otkriju pravi mehanizmi koji ih pokreću, ta žudnja je, upravo, sumnjiva. Šta zapravo može da bude znanje u svetu privida, ako i samo to znanje nije privid? Ono što istražujemo jesu odrazi, sanje i utvare. I sama logika postaje nedelotvorna, pošto je i ona logika praznine. Ona je u većini slučajeva samo mehanizam koji se vrti u prazno u onom lavirintu priviđenja koji jeste mozak svakoga čoveka. Jedino neznanje udruženo s ćutnjom krči carski drum oslobođenja.

Vasilid je, istini za volju, morao malo da ublaži to odricanje od svakoga znanja. Uhvaćen u zamku tih uzastopnih negacija koje i nama samima stalno vraćaju odjek naših sumnji, Vasilid je morao da učini poneki ustupak. Vele da je napisao dvadeset četiri knjige komentara na Jevanđelja, da je sastavljao ode, i da je za svoje učenike ustanovio tajni obred koji, očigledno, podrazumeva znanje samih tajinstava. Ali, nije zanemarivao ni ono što bi se moglo zvati „praktičnim savetima” . Nije teško zamisliti u čemu su se oni mogli sastojati. Protiv obmana stvarnosti, prevara Crkve i svih drugih ustanova, protiv sablazni zakona, vera i zabrana, predlaže on moral sasvim jednostavan: nemoral. Tako, u vreme kad počinju prvi progoni hrišćana i gnostika (Rimljani među njima nisu videli nikakve razlike), Vasilid proglašava da je normalno i nužno odreći se svoje vere da se izbegnu progoni. Isto tako, seksualna želja ne sme da bude sputana ustanovama koje svuda teže da je kanališu u društvene forme, ona mora da se zadovoljava slobodno, sebe same radi, mimo svake emocionalne ili bračne veze. To ne znači da je Vasilid propovedao slobodnu vezu kao jedini lek za ljudsku teskobu. Što se njega tiče, ne izgleda baš da je bio satir zaluđen ženama, tim „izabranim vazama” , kako ih naziva jedan gnostički tekst. Moguće je da je upućenicima, onima koji su podneli iskušenje ćutnje, savetovao askezu. Ostalima, običnim učenicima ili običnim slušaocima, ostavljao je slobodu da izaberu put za koji misle da je najbolji.

Nastaviće se

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ćutanje. U srcu smo gnostičkog učenja [Tema: Gnosticizam]

by admin time to read: 9 min
0