XLVI
Na ovaj ili na onaj način,
Zavisno od toga da l ide il ne ide,
Da li sam u stanju da kažem ono što mislim,
Ili se izražavam loše i zbrda-zdola,
Pišem svoje stihove nehotice,
Kao da pisanje zahteva pokrete,
Kao da je pisanje nešto što mi se prosto desilo
Poput sunca što spolja do mene dopire.
Trudim se da iskažem ono što osećam
Ne misleći da to tako osećam.
Trudim se da priljubim reči uz pojam
A da mi ne bude potreban tunel
Da me od misli ka rečima vodi.
Ali ne uspevam uvek da osetim ono što znam da moram
da osećam.
Moja misao sporo preplivava reku
Jer je sapinje odelo koje su joj ljudi silom obukli.
Trudim se da skinem sa sebe sve što sam naučio,
Trudim se da zaboravim način pamćenja koji su mi
usadili,
I da ostružem farbu kojom su obojili moja čula,
Da odmotam svoje prave osećaje,
Da razmrsim sebe i postanem ja, ali ne Alberto Kaeiro,
Već jedna ljudska životinja koju je Priroda stvorila.
I tako pišem, želeći da osetim prirodu, ali ne čak ni kao
ljudsko biće,
Već onako kako Priroda sebe oseća, i ništa više.
I tako pišem, čas dobro, čas loše,
Čas pogodim ono što hoću da kažem, čas promašim,
Ovde padnem, tamo se pridignem,
Ali i dalje svojim putem nastavljam, kao neki tvrdoglavi
slepac.
No ipak, ja sam neko.
Otkrivalac Prirode.
Argonaut pravih opažaja.
Donosim Svemiru jedan novi Svemir
Jer Svemiru vraćam njegovu suštinu.
To osećam i to pišem
Savršeno siguran i bez gledanja
Da je pet sati izjutra
I da se sunce, iako još nije promolilo glavu
Iznad bedema obzorja,
Već uhvatilo vrhovima prstiju
Za ivicu zida
Obzorja punog niskih planina.
Alberto Kaejro (Fernando Pesoa)
