Da bi bio velik, budi potpun [Tema: Pesoa]

| April 14, 2014 | 0 Comments

Fernando Pessoa - Galeria Aberta

Piše: Jasmina Nešković

U razgranatoj porodici Pesoinih velikih i malih heteronima, Alberto Kaeiro zauzima najistaknutije mesto budući da je Pesoa pesme potpisane ovim imenom smatrao naoriginalinijim i najvrednijim što je ikad napisao, a za ostale heteronime, naročito za Kamposa i Reisa, Kaeiro je bio nedostižan uzor i Učitelj prema kome su se obojica odnosila s podjednakom ljubavlju, divljenjem i poštovanjem kakve su Platon i Ksenofont iskazivali prema Sokratu ili jevanđelisti prema Hristu.
Alberto Kaeiro de Silva rođen je u Lisabonu 1889, i umro u svom rodnom gradu, 1915, ali je čitav svoj kratki vek proveo na selu. Ostao je rano bez roditelja, stekao je samo najosnovnije obrazovanje, a živeo je usamljenički i asketski, u kući svoje baba–tetke. Srednjeg rasta, svetlosmeđe kose i bistrih plavih očiju „detata koje se ničega ne plaši“ mnogo je više podsećao na nekog Grka iz drevne Helade nego na Portugalca. Pripadao je, po Pesoinoj definiciji, retkoj i snažnoj rasi takozvanih oslobodilaca koji, poput vatre, dominantnog elementa koji vlada njihovim bićem, deluju na ljude tako što sažižu u njima sve ono što je sporedno i ostavljaju ih ogoljene i stvarne, autentične i iskrene. Kampoš ga je smatrao jedinim istinski iskrenim pesnikom na svetu, a Reiš genijem koji je suviše individualan i nov da bi se mogao porediti s drugim velikim pesnicima. Živeći izvan civilizacije, u pastoralnom okruženju livada i pašnjaka, potoka i šuma, Kaeiro opeva ono što vidi svojim pogledom „plavim kao nebo“, bez posredništva misli, ideja i imaginacije ili bez potrebe da išta tumači ili vrednuje. „Nema nikakve filozofije, ima čula“, ponavljaće ovaj pesnik čija je poezija, kao svojevrsno umeće gledanja, prirodna i spontana, „kao rađanje vetra“. Težeći apsolutnoj objektivnosti i smatrajući da su u pesništvu najvažniji čulni utisci, a da mišljenje može biti samo sinonim osećanja, ovaj pesnik kod koga ne nalazimo nijednu stilsku figuru izuzev tautologije, zadovoljava se imenovanjem i nabrajanjem „stvarnih“ stvari, poričući im bilo kakav trascendentalni smisao ili skriveno značenje. Za ovog paganina i panteistu, vrhovno božanstvo zove se Priroda (uvek sa velikim početnim slovom), ali ona nam se ne ukazuje kao jedna sveobuhvatna celina, već kao beskonačan niz pojedinačnih stvari. U sistemu Prirode, kako ga Kaeiro vidi, ne postoji nikakva hijerarhija u vrednosnom smislu, jer je sve podjednako vredno i važno, a čovek nije gospodar prirode, već samo jedan njen deo, brat drveća, cveća i trave, životinja i kamenja. Da bi se vratio prirodi, od koje ga je civilizacija odvojila i udaljila, čovek treba da se oslobodi svekolikog nasleđa religije, morala, filozofije itd, da se oslobodi hrišćanskog bremena prvobitnog greha i povrati iskonsku bezazlenost i čistotu koje bi mu omogućile da uspostavi saglasje sa svetom kako bi postigao sklad i sa samim sobom. Nauk ovog velikog Učitelja svodi se pre svega na odučavanje od svega naučenog, na oslobađanje od onog neudobnog odela koje su nam skrojile filozofija, teologija, politika, ideologija,umetnost i kultura, a njegov ciklus pesama „Čuvar stada“ može se čitati i kao brevijar Kaeirovog neobičnog učenja (ili antiučenja) i priručnik za duhovno vežbanje u neposrednom sagledavanju stvarnosti, čista duha i bistrog pogleda. Za pesnika koji misli i piše prirodno „kao što cveće ima boju“, poezija, a ni bilo koja druga umetnost, nisu tekovina civilizacije, već imanentno svojstvo čovekovog bića. Otud su njegove pesme ujedno i svojevrsna ironična kritika upućena svim onim pesnicima zaokupljenim pitanjia stila i jezika, koji „obrađuju svoje stihove kao drvodelja daske“.

 

Deo ove Kaeirove kritike mogao bi se uputiti i njegovom učenom „đaku“, Rikardu Reišu. Od svih heteronima, doktor Reiš je najobrazovaniji, najuglađeniji i verovatno najineteligentniji. Rođen je u Portu 19. septembra 1887. godine, lekar po struci, odgojen u jezuitskom koledžu, latinista po tuđem  a poluhelenista po vlastitom obrazovanju, esteta zadojen klasičnom kulturom i paganin prognan iz „drevne otadžbine svoje vlastite vere“ koji se u modernom svetu osećao kao beskućnik, Reiš se izdvaja mentalnom disciplinom, izvanrednim poznavanjem maternjeg jezika i uzvišenim stilom. Za razliku od Kaeira koji je „umro“ i zaćutao još 1915, i većine drugih heteronima koji su se javljali sporadično, Rikardo Reiš će, počev od juna 1914. godine, kada nastaje prva pesma potpisana njegovim imenom, biti kontinuirano prisutan i aktivan u duhu Fernanda Pesoe sve do njegove smrti, novembra 1935. Kao duhovni potomak stoičara i epikurejaca, Reis stvara jednu misaonu, sofisticiranu poeziju zasnovanu na stoičkom gesli Sustine et abstine i na Horacijevom Carpe diem. Od svog latinskog uzora, Horacija, Reis ne preuzima samo poetiku zlatne sredine već i formu ode koju pokušava da oponaša u svojim stilizovanim pastišima, pišući portugalski kao da piše latinski. To postiže pre svega tako što menja uobičajeni sintakstički red reči, koristeći smele inverzije, razdvajanja, opkoračenja, eklipse itd. Zbog negovanog izraza, stilske prefinjenosti i otmenog tona Pesoa je tvrio  da Reis piše bolje od njega, „ ali sa jednom čistotom koju smatram preteranom“. Reis je ostvario Pesoin apolonijski estetski ideal zasnovan na ravnoteži subjektivnog i objektivnog, jer „gde nema harmonije, gde ne postoji ravnoteža suprotnosti, ne može postojati nikakva nauka niti umetnost, jer ne može postojati ni pravi život“. Za Reisa je, nasuprot Kaeiru, poezija plod duha, a samo narod visoke kulture može da stvori velike pesnike. I u najmanjoj pesmi nekog pesnika mora postojati nešto po čemu se vidi da je postojao Homer. „Pesma je projekcija neke ideje u reči posredstvom emocije. Emocija ne čini osnov poezije: ona je samo sredstvo kojim se ideja služi da bi se prevela u reč“, pisao je Reis u svojim poetičkim zapisima. „Što je pesma hladnija, to je savršenija“. Ako poeziju ovog pesnika procenjujemo merilima koje je on sam postavio, moramo joj priznati visok stepen savršenstva. Jer, malo je koji pesnik od Homera do naših dana uspeo s manje emocija da saopšti svoju nihilističku viziju sveta. Pribrano i hladnokrvno, Reis neumorno ponavlja da je biće samo slabašna i prolazna svetlost na rubu ništavila. Mi nismo ništa, nemamo ništa, sva su naša dela ništavna. Savršeno svestan kratkoće vremena, i krhkosti svega postojećeg, neumitnih zakona koji ništa i nikoga ne štede, čak ni same bogove, Reis ne jadikuje nad zlosrećnom sudbinom čoveka i sveta, već, naprotiv, na svom pesimizmu gradi jednu etiku potpunog prihvatanja. U skladu sa stoičkim shvatanjem da moramo biti ravnodušni prema svemu što nije u našoj vlasti Reis jedini način ispoljavanja slobode vidi u dobrovoljnom prihvatanju ropstva, a najveću snagu u svesti o vlastitoj slabosti. Ta svojevrsna ljubav prema sudbini (amor fati, kako su je stoici nazivali) osnovni je preduslov za postizanje vrhovnog dobra kome svaki mudar čovek treba da teži – spokojstva. Duševni mir, spokojstvo i vedrina omogućiće nam da uživamo u svakom trenutku, kao da je prvi i poslednji, poput onih jednostavnih cvetova koji se rađaju posle izlaska sunca i umiru pre njegovog zalaska, ne poznavši nikad tminu koja im predhodi i koja im predstoji.

Iako su pesme potpisane imenom Rikarda Reiša, upravo zbog svog jezičkog i stilskog savršenstva koje je teško oponašati,najmanje zastupljene u prevodima Pesoine poezije na strane jezike, Reiš je nesumnjivo najpoznatiji Pesoin heteronim zahvaljujući romanu jedinog portugalskog nobelovca – Žoze saramaga – „Godina smrti Rikarda Reiša“. A svako ko se nađe u prilici da se pokloni senima najvećeg portugalskog pesnika, čiji se grob od 1985. Godine nalazi u manastiru Sveti Žeronim, pored najvećih nacionalnih veličina – Vaska da Game i Luisa de Kamoisa – moći će na nadgrobnoj steli da pročita stihove jedne ode Rikarda Reiša, koji glase:

„Da bi bio velik, budi potpun; nek kod tebe
Ništa nije prekomerno, okrnjeno.
Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe
U najmanje što činiš
Tako u jezeru svakom ceo mesec
Blista, jer živi u visini.“

Drugi dio predgovora knjizi izabranih pjesama Fernanda Pesoe Poznati stranac, koju je 2011. objavila beogradska PAIDEIA.

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Da bi bio velik, budi potpun [Tema: Pesoa]

by admin time to read: 6 min
0