Da li će nebo biti bleđe ako ga niko ne vidi? [Tema: Hamvaš]

| September 30, 2014 | 0 Comments

Sun and trees copy

Mađarski Hiperion

Deveto pismo

Popodne, leti ležem pod drvo i spavam. Dok me san ne uljuljka, mine nekoliko trenutaka. Duvanski dim mirno lebdi između lišća, bešumni pokret, kao kada plove oblaci, melodično se rastače u vazduhu, i ja tonem u san. Drag i topao trenutak. Osećam da mi je sve izvan, izvan u drveću, na nebu, u kući, u bašti. Nemam dušu. Slobodan sam, nema volje, cilja. Duva kroz mene vetar, prožima me sunce, prozračuje toplina i miris šume. Nema u meni nikakvog otpora. Tada shvatam zašto sam mogao biti upravo ja onaj koji je slomio onu prinudu koja je duh na ovome svetu suprotstavila njemu samome. Ja sam učinio nemoguće. Nisam nestao u nemosti, kao što je do sada nestajao svako ko je bio sin visina, Hiperion. Čista i prisna reč bila je ovde otvorena samo za ljudske patrljke i kal, i čim je neko ozbiljno hteo da proslovi, glas bi mu bio prigušen. Moja snaga je bila jedina koja je izlazila na kraj s ovim zadatkom. Progovorio sam, i što sam rekao, bilo je hiperionsko. Govorio sam jezikom kakvim pre nije niko i nikada. Bio sam sam. Na mom mestu svako bi se slomio, kao što se slomio Bešenjei. Biti sam, a ne mucati, a ne sedeti u Velikoj Seni. Hiperion, usamljeni bog, koji sebi samome stvara svet, budući da ovde nikome ne treba visina i božansko. Ja sam postao potpuno nezavisan od okoline. I dok su se oni gubili u jadnom mucanju, jer im je reč i pred njima samima ostajala sumnjiva, ja sam umeo da zborim. Moje su ruke ovde prvi put stvorile takav svet u kojem nije sramota živeti. Svi koji su imali takvu nameru, nisu imali za to snage. Nisu bili sasvim Hiperioni – čak ni Bešenjei, koji je bio tome najbliži, i najdalje se odbio. Što je ovde neko bio više kraljevski, tim je manje dolazio do stvaralačke materije duha, što se više srozavao, sve se više otvarao pred javnošću. Ja sam vratio reč kraljevima. Ali ne obmanjujem sebe. Ništa od toga biti neće, kao što nikada nije ni bilo. One reči kojima sam stvorio veliki život nikada neće dospeti do srca ljudi. Evo ih na polici u mojoj sobi. Jedino sam ih ja načinio, jedino ja znam šta je ono što sam načinio i delo jedino moj život ulepšava. Nikome nisu bile potrebne. Pre nego što zaspim smešim se pod krošnjom drveta ako pomislim da veruješ kako me to tišti. Kako slabo poznaješ bogove! Ono što su stvorili tako je lepo da delo ne gubi ništa, jedino onaj koji to ne vidi. Da li će nebo biti bleđe ako ga niko ne vidi? Šta misliš, šta bi bilo sa mnom da sam bio stupio među njih da se zapenim protiv svega uzvišenog? Možeš li da zamisliš mene kao sopstvenog trgovačkog agenta? Kada me neko ne bi prihvatio, stideo sam se umesto njega, tištalo me je što je tako duboko ponizio sebe. Čak nije za to ni znao. Odbio me je, a nije ni primetio da je postao nemoguć pred samim sobom. Ko će mene opravdati? Niko. Jedini koji bi to mogli učiniti meni su slični. Ali bogovi ne opravdavaju nikoga i ništa, ponajmanje sebe same. Ako bih se plašio da će neko taknuti delo, zabranio bih mu. Niko nema prava da ga smatra svojim. Ali se ne plašim. Hiperiona više biti neće.

Deseto pismo

Smirio sam se tek onda kada sam uvideo koliko je ovaj život opasan. Sve dotle sam bio pomalo setan, i dosađivao sam se. Od tada sam veseo, jer vredi. Opasnost je oštar vazduh sudbine, a ja se osećam dobro samo u oštrom vazduhu. Kukavičluk ne spada među moje vrline. Uvek sam tražio ono što je najteže. I našao sam oboje, osamu i vedrinu.

Tri puta mi se isto zbilo. Toliko isto da lica tri zbivanja mirno mogu da zamenim i koristim jedna umesto drugih. Behu tri sasvim različite žene. Jedna plava, teška i jaka, kao valkira, druga kao dečak i egzaltirana, treća tamna i duboka, kao bunar. Zamislio sam jedan veliki život, došla je prva i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio jedan još veći, došla je druga i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio i od ovoga veći, došla je treća i ispostavilo se da se ni on ne može realizovati. U sva tri slučaja ljubav je planula u trenu.

Jednom sam više dana lutao među planinama. Beše jutro, kada sam sišao niz pristranak, u dolini je počivao majur. Beše rani septembar, još leto a već jesen, zatišje i tama pod žutim, smirenim suncem. Sada, pomislim, sada ću sresti nju, nju koja isto tako zna da dolazim, kao što ja znam da me ona čeka, nju koja smisao svakog svog koraka nalazi u tome što je približava meni, nju koja zagleda u oči svakog stranca: možda sam ja koji znam da se približavam njoj, koja ako uđe u voz, misli da možda ja već sedim unutra, čuje nečije ime, veruje da je moje, čuje glas, veruje da ja govorim. Sada se susrećem s njom na majuru, leži ispod drveća, čita da bi stuckala vreme, dok prilazim, čeka me, kao i uvek, čeka, i kad me ugleda, ustaje i dolazi, prirodno, bez reči, polazi sa mnom, i ja s njom, skupa, jer je ona postala ja, i ja sam postao ona, i od tog trena nešto kao što je ja nema naročitog smisla. Prolazim majurom. Kao da sam ona, tako posmatram pospanog ekonoma imanja, nadničara, stan vlasnika, na prozorima bele zavese. Do sada je ovde živela, ali sada polazi sa mnom. Šta će prvo prosloviti? Verovatno nešto veoma jednostavno, možda da je gladna. Možda da joj je kamenčić upao u cipelu. Ja ću je pogledati, pomisliću da je lepa, ali joj neću reći, jer ona već zna da to hoću da joj kažem, i ozbiljno se smeši. Presecam put, i krećem uzbrdo. Sasvim sam miran. Po toj smirenosti znam da sam je zaista susreo. Kako je to čudno što se odjednom sve razrešilo, odjednom je sve postalo glatko, može doći bilo šta. Eno je! U travi bela haljina na plave tufne. To je ona. Nema u meni nimalo strepnje. Ne bojim se prvi put u životu. Sada je već dobro. Stižem gore, put skreće levo, travnati brežuljak se odvaja od neba i vidim iza njega na užetu niz haljina vijori, i ona na plave tufne. A na pristranku nikoga nema.

U sve tri žene sam osećao da sam nju sreo, nju koju ne treba obmanjivati, kojoj ne treba lagati, koja dolazi, odnosno s kojom idem jer je to dvoje jedno. Jednom sam rekao, svejedno kojoj, rekao sam da ću baciti kalendar. Neću više imati ponedeljak, utorak, nego ću imati dane vlas, obrva i mali prst, ona će biti moj kalendar. Jednom sam tri dana bio s jednom od njih, svejedno s kojom, minulo je tri puta po dvadeset četiri časa, a ni za trenutak nismo ispuštali jedno drugo. Kad bih je ispustio, zabolelo bi me. Kako su blistali ti dani! Kako je bila važna svaka reč. Kako je bilo važno sve odmah reći. Sve je razumela, i ja sam sve razumeo. Zagladim joj kosu, i upitam, zar ne? A ona odgovara, da. I odista tako beše.

 

Bela Hamvaš

naszaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Da li će nebo biti bleđe ako ga niko ne vidi? [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 5 min
0