Danilo Kiš između poetike i politike (14) – Kako su nas zloupotrebili i ubili. I Kiša. I sve nas [Tema: Kiš]

| January 28, 2016 | 0 Comments
pisac Vladimir Arsenijevic Foto : Milovan Milenkovic  Photo &  ©  by  Milovan Milenkovic  News Magazine VREME

pisac Vladimir Arsenijevic
Photo & © by Milovan Milenkovic

 

Između poetike i politike (Between Poetics and Politics)
Međunarodni skup pisaca (International meeting of writers) Beograd, 15-17. jun 2005. godine
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Priredila Mirjana Miočinović u saradnji sa Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović

XIV dio

Vladimir Arsenijević: Preostaje mi bizarna uloga da najavim samog sebe. Ne znam kako je došlo do toga da moderator bude i učesnik. Šta li piše u toj biografiji: Rođen je u Puli 1965. godine, objavio je četiri romana: U potpalublju, Anđela, Meksiko i Išmail. Živi i radi u Beogradu…

Osećam se malo skrušeno nakon svih ovih sjajnih misli i tekstova o Danilu Kišu koje smo imali priliku da čujemo i na kojima ćemo zasnovati drugi deo diskusije. Ja sam takođe nešto napisao. Nažalost, nisam doktorirao na Kišu, nisam ni magistrirao, nisam čak ni studirao. Moj odnos prema Kišu je vrlo intiman. Molim za izvinjenje. Tekst se zove: BAŠTA, PEPEO, PEPEO, PEPEO…Tuga Kišove smrti i poraz Kišove politike

Ukoliko prihvatimo da je politika proces donošenja odluka u ime određenih grupacija u društvu putem sticanja i primene moći kao i sposobnosti da se sopstvena volja nametne drugima; ako prihvatimo, dakle, da njome smatramo isključivo bavljenje politikom – onda nikako ne možemo govoriti o Kišovoj politici.

Jer Kiš se politikom nije bavio.

Kao pisac, on je politiku promišljao. Kao čovek, on ju je – trpeo. Nikakvog izbora on u svemu tome i nije imao.

Zato se, nažalost, čini da najviše istine ima u tvrdnji da se politika neprestano i neumorno bavila – Kišom. Dok joj je on samo uzvraćao, koliko je god mogao, u toj neravnopravnoj borbi koja je bila unapred izgubljena.

I zato je tako teško, gotovo nemoguće, govoriti o njoj.

Zbog politike, Kiš je odrastao kao višestruko siroče: tužno, zamišljeno, ironično dete bez identiteta, mutant dvadesetog veka. Kopile. Svojevrsno čudovište svojevrsnog dr Frankenštajna.

Vrtoglavo, ne svojom voljom osuđen je na ne-postojanje.

Bio je ne-Jevrejin, ne-Crnogorac, ne-Mađar.

Bio je ne-jevrejin, ne-pravoslavac, ne-katolik.

Pa ipak, nije zbog toga život proveo teturajući se unaokolo ošamućeno kao da je tek sišao s vrteške. Decentriran, težište je potražio – i zaista pronašao – u sebi samom (kad se svi drugi identiteti tek tako razmrve pred tobom, utoliko mora da je bitnije, naprosto, biti Kiš – Kiš i ništa drugo) dok je ta „uznemirujuća različitost“, koju je osećao stalno i svuda, izolovanost iz koje nije bilo izlaza, ta neprestana žudnja za nostalgijom, postala sama suština njegovog bića i njegov jedini mogući, jedini preostali identitet.

I stoga je kod Kiša – čoveka bez nacije u vreme nacija, bića bez religije u vreme religija, osobe bez ideologije u doba ideologija – sve obasjano tom samo njemu svojstvenom svetlošću. Stvarnost se prikazuje nadasve neobičnom u njegovim očima. Samog sebe smatra poslednjim preživelim potomkom jedne „čudne rase“ koja će nestati zajedno s njim – ima određenog mračnog uživanja u tom njegovom isticanju da je poslednji iz svoje loze. Boga s pravom smatra Slučajem, Mislioce naziva Jogijima, Političare – Komesarima, a prečesto nije u stanju da jedne razlikuje od drugih. On vodi jedan neprestani dijalog, ponekad s Istorijom, ponekad s Politikom, ali je to uvek u osnovi dijalog sa samim sobom. On u životu luta od mesta do mesta i nigde nije kod kuće. Pored svega drugog što nema – a nema mnogo toga – on nema ni svoj pravi dom. Gde Kiš zapravo pripada? Nomad, on luta neprestano i živi tu i tamo, pravi moderni Ahasver. U svojim knjigama, esejima i intervjuima, Kiš neprestano oglašava svoju politiku, priča svoju priču, ali iz daljine, s nekakve neuhvatljive periferije, nepoznate a time i nadasve sumnjive „običnom svetu“ koji tvrdo veruje da nju naseljavaju isključivo bastardi, usamljenici i smutljivci. Ljudi poput Kiša. A on neprestano odatle raskrinkava i oštro kritikuje sveprožimajući provincijski duh zemlje u kojoj se rodio – sklonost političkoj idolatriji, odanost kultu ličnosti, erotizam mržnje i svakovrsne šovinizme – hvata se u koštac s njegovim isturenim eksponentima (Jeremić), na napade hrabro uzvraća iako dobro zna da je i ta borba unapred izgubljena i da su ubilački i samoubilački procesi koji su već tad zahvatili jugoslovensko društvo daleko jači od njegove reči, pa kako onda ne bi bili i od njegove politike, intimne kakva je već bila, zbog čega je, ponavljam, tako teško, gotovo nemoguće govoriti o njoj.

Pa ipak, ta i takva politika oduvek se nalazila u neraskidivom odnosu s Kišovim iskustvom a ovo, opet, s njegovim knjigama. Sve u tom trouglu proističe jedno iz drugoga, čini se, jedno se u drugo uliva i zauvek je povezano.

Oduvek su se tu valjale teške kontroverze.

I pitanja.

Poetika?

Politika?

Etika?

Estetika?

Možda, zaista, po-etika (kako je govorio sam Kiš)?

Ili – usuđujem se da nastavim dalje – čak: polietika.

Ili: poelitika.

Kako god.

Pravog rešenja, svakako, nema. Kišova najdublja zaveštanja su ujedno i krajnji zanosi jedne bogate, nadasve kompleksne misli, odveć sklone tananom nijansiranju da bi imala ikakve šanse u naopakom društvu koje se, te 1989. godine, u vreme, dakle, kad se Kišov kratki život bližio kraju, slepo za bilo kakve nijanse, uveliko oštrilo za ono što će uskoro uslediti, za pogubno simplifikatorstvo, za dugogodišnju kampanju mržnje i smrti i razaranja, za sve što je uspelo da stane u ovih poslednjih petnaest godina, mračnih da mračnije teško da bi mogle da budu, vreme kroz koje bi Kiš mogao da prođe jedino skrušeno, pognutih ramena.

Poput svih nas.

Nemoćan.

Izgubljen.

Poražen.

I stoga jedino možemo, zato upravo i moramo, da govorimo isključivo o suštinskom porazu Kišove politike.

Jer on je umirao a Komesari su postajali sve glasniji, pod njihovim vođstvom mase su se okupljale po trgovima i ulicama, mase su pretile pesnicama, pretile hapšenjima, proterivanjima, masovnim ubistvima, ratovima, i sve pretnje su ubrzo izvršile, mase ne prete tek tako. Jogiji na sve to samo mucali i treptali, Jogija zapravo nikada i nije bilo, postojao je, istina, jedan ali nas je napustio u nevreme, i zato ne smemo da mu oprostimo te zato ne možemo da govorimo o njegovoj politici već isključivo o njenom neuspehu, da govorimo o Kišovom porazu koji je ujedno i tužan poraz svih nas.

Da govorimo o tome kako su nas brutalno zloupotrebili.

Kako su nas zloupotrebili i ubili.

I odbacili.

I Kiša. I sve nas.

Najnežnije. Najnežnije.

Najstrašnije.

Još samo ovo, zaista pravi kraj.

Ako je smrt zaista uvod u istoriju, Kišov je kraj neraskidivo premda unekoliko i krajnje nepravedno povezan s početkom poslednje, mračne, samoubistvene faze jedne zemlje koju smo znali po imenu Jugoslavija, čiji je poslednji pisac, čini se, bio upravo on.

Danilo Kiš je, naime, umro s jeseni 1989. godine. Upravo u času  kad nam je, svakako, bio najpotrebniji iako smo i tada već dobro znali da baš niko, pa ni on, više nije u stanju da nam pomogne. Da nama pomoći nema. Bio je pozni oktobar i dani su postajali sve kraći.

Gospode – mislili smo tada – gospode, kako se ovde brzo smrkava.

Ono što nam se spremalo nikako nije slutilo na dobro.

Na Kišovoj sahrani sakupilo se gotovo deset hiljada ljudi. Ali to je samo po sebi razumljivo – Beograd voli sahrane. Beograd se loži na smrt.

Kiš je, te 1989. godine, sahranjen uz mnoge apsurdne počasti, u Aleji velikana, stešnjen među kojekakvim slikarima i generalima.

Na sahrani su mu držali govore.

Sahranili su ga po pravoslavnom obredu.

Opelo mu je održao niko drugi do Amfilohije Radović, tada episkop a danas vladika specijalizovan za negovanje čistog zla unutar SPC-a.

Telegram saučešća stigao je čak i od Slobodana Miloševića.

Pekić je kasnije, u jednom govoru, izjavio da Kiš i nije umro.

Već da je ubijen.

Da su ga ubili.

Ubili a potom zloupotrebili.

(Kako se to obično radi.)

A godine su odmicale.

A ratovi su buktali.

A gradovi su goreli.

A ljudi su ginuli.

Ginuli su od metaka i šrapnela i od duboke sramote, kako koji.

Stotine hiljada kretalo se u nepoznatim pravcima. Čitave armije Ahasvera.

A Komesari su urlali. Iz njihovih iskeženih čeljusti neprestano je kapala gusta pena mržnje.

A Kiš je bio mrtav i više nikog, izgleda, nije bilo briga za suštinsku eleganciju njegove misli, premda su, iz nekog mutnog pijeteta, jednu knjižaru u gradu ipak nazvali po njemu, pa su čak i jednu ulicu odlučili da nazovu njegovim imenom.

Velikodušno su mu dodelili nekakav okrajak ulice Vojislava Ilića, s kim se tako Kiš sada nalazi u krajnje paradoksalnom (komunalnom pre nego literarnom) odnosu za vijekivijekov.

Tu čistu komediju od puteljka sa samo dva broja: 1 i 1a.

Parafirali su, potom, tu odluku, udarili pečat, prosledili dalje.

I završili s tim.

 

Nastaviće se

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Danilo Kiš između poetike i politike (14) – Kako su nas zloupotrebili i ubili. I Kiša. I sve nas [Tema: Kiš]

by admin time to read: 6 min
0